Симболичка мудрост слике – Александра Поповић

Живети у слици је начин да разумете и поседујете себе, да ослушнете откуцаје личне егзистенције и свог унутрашњег времена. Доживљај слике као кондензованог унутрашњег стања наметнуо је проблем – којим психичким захватом се спустити у дубину сопственог бића?. Моји психолошки садржаји претворени у сликовне представе постали су подлога на којој се градила слика. Када магија првог плана, узбудљивог и чулног, изврши свој задатак и отвори врата за латентне унутрашње садржаје, стваралац је први a и најпозванији да може преко симболичке стварности свога платна да дешифрује те садржаје. Управо тај приснији начин, где се сам уметник поставља у позицију посматрача и тумача своје слике, спасава слику од аналитичког сецирања, разарања, рашчлањавања, чему су многи склони, и не дозвољава им превелико удаљавање од уметникове личности и његове уметничке поруке. Уметник је најискренији кад је сам са собом, па стога је уметникова лична посматрачка позиција део те искрености која може бити један важан елеменат у мозаичком читању слике.  Емпатичка сугестивност личног читања можда одузима дозу објективности, али засигурно помаже мени, као аутору, да се суочим са собом. Стављајући себе у улогу посматрача свога дела, ја се не стављам у позицију оног ко процењује ликовну вредност дела, већ се упуштам у просторе самоиспитивања путем којих се понире у дубине где се отвара шкољка ега. Између довршене слике и уметника неопходан је међупростор испуњен обостраним ћутањем, она временска дистанца која се потврђује као једина реална мера свих ствари, неопходан услов да би се слика изоштрила у својој показивачкој причи. Не бих хтела да ја говорим о својој слици, већ пре да, у једној измењеној позицији, укажем на то како слика види мене. Примарни циљ био је поставити себе испред себе и кроз слику схватити да је једини реализам онај унутрашњи.

.

Еруптивност

У трагању  за прадубинама сопственог постојања, мој психолошки живот оспољио се и нашао свој најаутентичнији сликарски одраз у поређењу са  органским  одломцима природе. Ако бих у оквирма својих апстрактних форми тражила неки еквивалент у реалном, опредмећеном свету, онда бих га свакако нашла у облицима  седиментних формација, неких снажних, а ипак порозних текстура. Задивљујућа је количина аналогије коју откривам између слике, боље речено, унутрашњих феномена и света природе, не успевајући да откријем шта је чему претходило. Да ли је моја импресионираност геолошком иконографијом исходовала персоналном сликарском пројекцијом, или сам, накнадно, по завршетку дела открила да је мој ментални пејзаж већ виђен у природи. Међутим, једно је сигурно – моја унутрашња природа и њена сликовна симболизација своје паралеле налазе у стварности природе. Симетрија коју успостављам између природних облика и својих унутрашњих психолошких појава наметнула се сама по себи својом очигледношћу. Очито је да су ова два контрастна пејзажа – природни и ментални, само метафоре неких истих значења: величине човека и природе и њихове трошности.

.

Ерозија унутрашњег тла

Моја заокупљеност  геолошким структурама лежи пре свега у њиховој монументалности, компактности, претећој озбиљности, згуснутом садржају, где је све  компримирано без остатка. Наравно да сам себи поставила питање због чега ове форме  представљају есенцијалне и егзистенцијалне симболе мог ликовног живота.  Природни процеси стврдњавања, згушњавања, срастања, настали у природи под утицајем физичких сила, на мом платну су виђени као отврдла, бојена магма, која се зауставила на телу слике.  Иако ове ликовне  форме, као и оне у природи,  делују снагом, иако личе на непробојан, обезбеђен свет, оне су порозне и трошне у својој структури. Указују на озледљивост свих ствари,  да је све подложно пролазности, да (као и природа) и живот све нагриза, начиње и круни.  Моја свесна тежња да откријем шта је испод је само део оне носталгије за  собом, преко које одржавам свест о своме ја.

.

Црвене исповести

На мојим сликама боја је  неопходан услов уметничког рађања, носилац и главни проводник свих емотивних изливања. Она је оправдање мојих уметничких тежњи, најjача мера у доживљају слике. Судар две бојене флеке за мене је тренутак стварања света: од те прве колористичке варнице настаће једно ново ликовно зачеће.  Колорит на мојим платнима ситуирао се у једној врелој обојености црвене и наранџасте. На тим топлим вредностима изградила сам основни принцип сликарства. Доминација и редовно потенцирање одређених пиктуралних вредности довеле су ме до личне упитаности са ког психолошког изворишта долазе ова пламена дела. Ако је боја документ једне интимне стварности, поставља се питање зашто сам баш црвеном обојила своје унутрашње лице. Црвена је крв моје слике, гориво које покреће сликарски организам. Кроз драмске токове црвене и наранџасте слива се цело моје унутрашње биће. Моје психолошко дисање има црвена испарења. Свака друга колористичка вредност повлачи се и попушта пред њиховом насртљивошћу и доминацијом. Којим год путем кренула, какву год колористичку стазу замислила, зна се да су магистрални путеви увек посвећени овим бојама. Стално догађање црвене и наранџасте довело ме је до упитаности – која је психолошка мисија ових боја, које су то црвене тежње и жарке мисли притисле моју сликарску савест, шта је у тој енергетској бојеној дихотомији тако незаустављиво да поседује снагу која контролише мене, а не ја њу.

Црвено је боја интензивних зрачења,  убрзаног пулса, тајанствене есенције, напрегнутости, истопљеног метала, распуклог нара, боја стида, срама,  беса, љутње, побуне… Која од ових је моја црвена? Она не може да буде тек тако ту на слици, за то мора постојати разлог. Једно од могућих објашњења за експанзивност црвене је да је ова  топла боја само супротан принцип од хладног, сивог окружења свакодневног живота. Друго прихватљиво објашњење за тиранију црвене је што она слави оне драгоцене, прошле тренутке, оне емоције које својим интензитетом надјачавају свакодневна осећања. Жеља да их поново обновим, да их наново, кроз слику, поседујем, кроз психолошку евокацију призовем, увела је црвену на терен слике.

Ако сам делимично образложила могуће разлоге потенцирања црвене палете на мојој слици, онда би једнако био занимљив одговор на питање зашто поједине боје доживљавам као непожељне госте на својим платнима, због чега оне унапред руше сваки замишљени уметнички концепт. Зелена не прија мом психолошком бићу. За моју осећајност она је увредљива, са њом не умем, са њом неће, она инхибира сваку моју уметничку активност, чини моје платно непомичним. Иако понекад закорачи  на простор слике, стоји као лош предзнак који ме унапред упозорава  да ништа неће добро ићи. Та  уморна боја, која у мојим очима није ни здрава ни племенита, увек асоцира на немогућност, неосетљивост, на отпоре и баријере. Без титраја и пулсација мирише на досаду, измученост, имобилност, инерцију, ликовни пораз, равнодушност, усамљеност. Без гласа и звука, она не виче; она је боја која лаже, мртав глас који не саопштава истину. На мом платну стоји попут прекидача који гаси слику.. Кроз црвену сам своју природу разоткрила, видела је огољену и чисту, онакву каква се показује када умемо да јој приђемо довољно близу. Црвена је боја мог унутрашњег талога, зелена мог унутрашњег муља. Са црвеном пробијам пут до сопственог пролаза, док зелена стоји попут зида који се испречио између мене и живота. Разлоге за овакав психолошки доживљај зелене боје још нисам открила. Ако сам за црвену знала одакле долази, зелена је и у овом трагању била у отпору.

.

Унутрашња геологија

Очигледно да има много разлога да  као уметник останем у сталном дијалогу са сликом, чак и кад је она завршена. У жељи да спознам себе, да успоставим везу између сна и свести, свога Ја и стварности, слика ми се нуди као нека врста отворене могућности,  аутобиографске литературе која ми  омогућава да ишчитам себе.

За П.У.Л.С: Александра Поповић

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandra Popović, Slikarstvo