Simbolizam androgina i buđenje ženske moći 

(Tekst je u izmenjenom obliku objavljen u okviru knjige „Kontrainicijacija“ istog autora.)

U seksualnoj ljubavi prepoznaje se najuniverzalniji oblik kroz koji ljudi nejasno pokušavaju da u trenutku unište dvojnost, da egzistencijalno prevaziđu granicu između Ja i ne-Ja, između Ja i Ti, čineći od tela i seksa oruđa za ekstatično približavanje sjedinjenju.

Julius Evola, Metafizika seksa

Kažu androgin je savršeno biće jer obuhvata muško i žensko u jednom telu, u jednoj duši, u jedinstvenoj svesti i samosvesti kakva je nepojmljiva ljudskim bićima ne-mitološkog vremena, budući da su ovi uskraćeni time što su suštinski osakaćeni. Kažu, bogovi su raspolutili to moćno biće te od njega stvorili muškarca i ženu kao nedostatna, nezaokružena bića čija međusobna odeljenost uzrokuje poznatu nam dinamiku „rata polova“ i svu teskobu koja se javlja kao posledica takvog stanja stvari. Hajde da vidimo zašto je to tako? Zapitajmo se zašto je androgin savršen, jer ako uspemo da proniknemo u to pitanje, onda će nam biti jasno i zbog čega su bogovi raspolutili to nadčovečansko biće. Priroda tog bića predstavlja esencijalno jedinstvo jer prethodi dualnosti, odnosno razdvojenosti muškog i ženskog načela, muške i ženske svesti, moći i snage. To jedinstvo je predstavljeno krugom. Poznati istoričar religija Mirče Elijade u knjizi Rasprava o istoriji religija, napominje kako „još jedan dokaz da u dvopolnosti prvog čoveka treba videti izraz savršenosti i celovitosti jeste činjenica da je iskonski androgin često prikazivan kao okrugao.“

U knjigama Karlosa Kastanede rečeno je da ljudska bića u viđenju vidovitih čarobnjaka Meksika podsećaju na jaje. Zapravo reč je o energetskoj čauri koja ima jajast oblik. Kastanedin mitski učitelj i vidovnjak Don Huan rekao je da su nekada ljudska bića, viđena kao energetska čaura, imala sferičan oblik. U međuvremenu nešto se desilo i ljudska bića su izgubila sferičan oblik, zadobivši jajasti kakav danas imaju. Taj praistorijski prelazak sa sfere na jaje, u pogledu izraza energetske forme ljudskog bića, ključan je trenutak u bitisanju čovečanstva na ovome svetu. Ukidanje androgina od strane više sile jeste rasecanje te savršene sfere, odnosno jedinstvenog stanja svesti koje je u tradiciji hermetizma poznato kao uroboros, predstavljenog zmijom koja drži svoj rep u ustima te tako formira kružnicu.

U simboličkom smislu androgin je uroboros, budući da taj simbol, između ostalog, označava neizdiferenciranu svest, stanje nekakve nevinosti koja podseća na fetus u materici. O uroborosu, jungovac Erih Nojman, u knjizi Istorijsko poreklo svesti, kaže:

Ovo okruglo i biće u okruglom, biće u uroborosu, simboličan je prikaz jednog stanja ranog čovečanstva, ranog detinjstva čovečanstva.

Nojman opisuje to vreme detinjstva čovečanstva kao vreme savršenosti, pre nastanka suprotnosti, dok simbol uroborosa, po Nojmanu, predstavlja „samoopis velikog svetskog vremena u kojem još nije bilo nikakve svesti.“ Ipak, iako se slažem da simbol uroborosa odgovara tom primordijalnom stanju čovečanstva mitološkog Zlatnog doba, naročito jer se uroboros kao zmija dovodi u vezu sa bogom Hronosom (grčkim Saturnom), koji je po legendi bio vladar tog prvog doba čovečanstva – ne bih se složio sa tvrdnjom o nedostatku bilo kakve svesti. Svest Zlatnog doba, svest uroborosa, na neki način je totalna, jer obuhvata sve stvari i pojave u jednu celinu koja sa pozicije današnje svesti deluje neizdiferencirano. To je pramagijska svest, predlunarna svest, odnosno svest čiste solarnosti.

Androgin, odnosno uroboros, takođe može biti prikazan i simbolom koji tvore brojevi 6 i 9 (69), a što predstavlja i astrološki simbol Raka. U tom slučaju uočavamo spoj prirode Sunca, koje je u numerologiji i kabali predstavljeno brojem Šest, i Meseca predstavljenog brojem Devet. Zajedno, ta dva broja daju broj 15, koji u tarotu nosi karta Đavo, inače prikazan kao androgino biće. Tako uz pomoć asocijativnog niza, dolazimo i do alhemijskog simbola rebisa, kojeg je u XVII veku objavio Bazil Valentin. Kao spoj Sunca i Meseca, muškog i ženskog, rebis ukazuje na alhemijski značaj androgina. Njegova leva strana je ženska i drži uglomer koji predstavlja lunarno-htonske sile, dok desna muška strana drži šestar projekcije kao simbol solarno-nebeskih uticaja. Iznad njegove glave je simbol planete Merkura koji sam po sebi takođe ukazuje na androginost. Ostale planete se dele u zavisnosti od toga da li njihovi glifovi sadrže krug, polukrug (polumesec) ili samo krst. Venera i Mars, budući da sadrže krug, pripadaju Suncu, odnosno muškoj, desnoj strani, dok Jupiter i Saturn, čiji simboli imaju samo krst u kombinaciji sa polukrugom, pripadaju Mesecu, tj ženskoj, levoj strani. Dvostruki lik stoji na zmaju, čime se naglašava njegova snaga. Ispod zmaja je krilata kugla u kojoj je ocrtana trostruka i četvorostruka projekcija, svet principa i elemenata, nad kojim vlada androgina moć i jedinstvena svest. Čak, mogli bi pronaći paralelu rebisa sa gnostičkim božanstvom Abraksasom koji, između ostalog, označava revoluciju, kružnicu, odnosno godinu. Dakle, rebis je u osnovnim crtama simbol sličan uroborosu, odnosno androginu, a preko njih i Đavolu iz tarota. Tako smo ustanovili asocijativni lanac androgin-Hronos-uroboros-rebis-Đavo… Svi oni ukazuju na vreme, protok vremena i gospodarenje istim, odnosno ovladavanjem procesima kojima je potrebno mnogo vremena da se u prirodi dese sami od sebe, a upravo je ta manipulacija vremenom jedna od temeljnih postavki alhemijske operacije pretvaranja neplemenitih metala u zlato. No, to nije kraj, jer je u taj lanac moguće udenuti još jednu kariku, još jedan fantazmagorijski magični lik, a to je Bafomet, koji je takođe androgino biće.

U čuvenoj Knjizi zakona Alistera Krolija ima jedan indikativan stih koji daje novi zamajac ovom izlaganju: „Ustanovi u svojoj Kaabi administraciju…“ U originalu na engleskom upotrebljen je izraz clerk-house koji se može upotrebiti za pisara ili sveštenika. Verovatno se u pomenutom stihu misli na duhovnu administraciju, svetu kuću, odnosno hram. Ta Kaaba je poput Ćabe islamskog i preislamskog sveta. Zapravo, reč je o oltaru, crnom kamenu, biblijskom Betilu, ali i crnom kamenu kartaginske boginje Kibele kao jednom od najstarijih simbola Zemlje-Majke.

Povodom toga Mirča Elijade piše: „Ćaba u Meki i crni kamen u Pesinusu, anikonični lik Kibele, frigijske Velike Majke, donet u Rim za vreme poslednjeg punskog rata, spadaju zapravo među najčuvenije meteorite. Svoju svetost duguju ponajpre svom nebeskom poreklu, ali su u isto vreme slike Velike Majke, istinskog zemnog božanstva. Teško je pretpostaviti da je njihovo nebesko poreklo zaboravljeno, jer narodna verovanja svetost pripisuju svim preistorijskim kamenim alatkama, a koje se nazivaju „kameni groma“. Meteoriti su verovatno postali slike Velike Boginje, jer se verovalo da ih goni munja, simbol nebeskog boga.“ Kaaba, odnosno Ćaba predstavlja središte sveta, pa se otud ova poruka Knjige zakona, kao doktrinarnog priručnika magike novog eona, može protumačiti da se od adepta traži da simbolički ustanovi sopstveni centar sveta. Elijade tvrdi da se u islamu Ćaba smatra središtem sveta, „ne zato što je sama bila u središtu, već zato što se iznad nje, u središtu neba, nalaze „Vrata neba“. Padajući na zemlju, Ćaba je očito udarila u nebeski svod i probila ga, a kroz taj se otvor uspostavila veza između Zemlje i Neba. Upravo tu i jeste Axis Mundi.“ Takođe, o androginoj prirodi Betila pisao je i Dimitrij Mereškovski u knjizi Tajna zapada: „U Vavilonu, Pafosu, Amatusu, Edesi i drugim posvećenim gradovima, bog-boginja, Sin-Majka, Adonis-Astarta, Baal-Ašera, zatočeni su u jednom muškarcu-ženi, Bet-Elu. Sam njegov konus označava mušku suštinu u Bogu, a brazde i žljebovi u podnožju kupe jesu ženska suština, čitav Bet-El – bog Androgin – jeste Muškarac-Žena.“

Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. I Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Merkura/Hermesa i Venere/Afrodite. Bafomet ima glavu jarca koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu sa biblijskim kamenom Betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo Bet, koje se po nekim izvorima povezuje sa Mesecom, dok je recimo po sistemu hermetizma Zlatne zore povezan sa Merkurom. Činjenica je da simbol Bafometa karakteriše i lunarna, osim merkurovske i venuzijanske prirode. Dalje, Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa se tako može dovesti u vezu sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijatički simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijatičku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Po analogiji sa figurom Bafometa, lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, koje Bafomet drži dok sedi na kockastom prestolu koji je nataknut na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim – glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća.

U pogledu povezivanja mita o androginu sa biblijskim kontekstom, pozvao bih se na Juliusa Evolu koji u knjizi Metafizika seksa kaže:

Diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog: dualni položaj onog koji život nema u sebi, nego u drugom; stanje koje se, ovde, ne smatra prvobitnim. Tako, u pogledu potonjeg, mogla bi se utvrditi paralela sa samim biblijskim mitom, kako u njemu Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta Života. I u Bibliji se govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj („muško i žensko stvori ih“ – Knjiga Postanja, I:27), a ima ih koji pripisuju Evi, dopuni muškarca, značenje „Života“, „Živuće“. Kao što ćemo videti, u kabalističkoj interpretaciji odvajanje Žene-Života od androgina stavljeno je u vezu s padom i postaje ekvivalentno isključenju sa Adamovog Drveta Života, da ovaj „ne bi postao kao jedan od nas (Bog)“ i „ne bi živio navijeke“ (Knjiga Postanja, III:22).

Dakle, kao što je Eva navodno stvorena iz Adamovog tela, tako je žensko stvoreno izdvajanjem iz prvobitne savršene muževnosti koja je time izgubila tu muževnost. Ovo zvuči paradoksalno: kako nešto što je androgino može biti više muževno nego nešto što je lišeno ženske komponente? Izdvajanjem ženske komponente iz savršenog bića, to je biće izgubilo moć postavši muškarac. U tom smislu muškarac je suštinski impotentan, te je kao takav podložan lunarnom tkanju sudbine i njenim zakonitostima. Samim tim, podložna je i žena, ali nije neophodno da žensko biće bude podložno, jer žena ima mogućnost da se potpuno poistoveti sa lunarnom silom. Ona ima moć da spase muškarca. Žena je sačuvala tu primordijalnu moć, ali ta moć uspavana leži u njenoj materici i gotovo se nikada ne koristi. Upravo je ta moć suštinski razlog istorijskog potčinjavanja žena od strane muškaraca koji se te moći plaše. Doba Vodolije jeste vreme buđenja upravo te moći.

Za P.U.L.S.E / Dorijan Nuaj

bafomitras.blogspot.rs

  Androgin Ezoterija Mit