Ширење Албанаца по југословенским земљама у XVII и XVIII веку

Драгоцено сведочанство о збивањима и демографским променама у читавој српско албанској контактној зони од Скадра до Призрена садрже извештаји католичких мисионара Конгрегације за пропаганду вере као и латинских бискупа и надбискупа који су сe старали о католицима српске и албанске народности на том подручју. Пажњу католичке цркве и Венеције привлаче ове области нарочито због могућности да сe ослободилачки покрети побуне и устанци искористе у плановима крсташког рата против Турака, али Римска курија има при томе још један циљ да слабљење православне цркве међу Јужним Словенима искористи за јачање свога утицаја за своју “мисију” у Србији, Македонији и Бугарској дакле на терену постојећих [Пећ, Охрид] или бивших [Трново] аутокефалних цркава.

Продор латинске мисије подстакнуте и новом организацијом у Риму [Сongregatio de Propaganda fide, основана 1622] ишао je из скадарског приморја и залеђа где сe латинска црквена организација одржавала међу Албанцима још од средњег века правцем старога “зетског пута” у Србију, заправо на Косово и у северну Македонију, а одатле у западну Бугарску, где je у Чипровцу стекла важно упориште. Очигледно je, према томе, да је у пропаганди католицизма римска Конгрегација видела у католичким Албанцима важан ослонац; албански католици су управо она нит која повезује делатност Конгрегације у централном Балкану.

С друге стране, највећа је препрека ширењу католицизма на Балканском полуострву српска православна црква, поготову од 1557. као обновљена пећка патријаршија са пространом територијом, која je једним делом покривала и старе католичке земље на западу полуострва и у Панонској низији. Слабљење српске православне цркве, па и српског народа, уколико сe није дао асимиловати у верском погледу, било je према томе, од прворазредног интереса за остваривање далекосежног и дугорочног програма католичке цркве на подручју јужнословенског источног православља. То сe могло видети и у питањима сарадње албанских католика са православним Србима у борби против Турака: католичка мисија подржавала je ове акције само када je у њиховој перспективи видела непосредно снажење или чак закорачивање католичке Аустрије на терен православног Балкана, и само у очекивању уније са српском православном црквом. Ако тога није било, она je одвраћала Албанце од заједничких акција. Тако je барски надбискуп Змајевић током лета 1711. године одвратио католичке Клименте од сарадње с црногорским устаницима, зато што су “шизматици већи противници католичкој вери од самих Турака”. На терену Старе Србије и Македоније католичка пропаганда je настојала да сачува стара католичка [српска и албанска] језгра, да прати нове скупине досељених католика и обезбеди их од исламизације, да стабилизује црквену организацију, при чему су од највећег значаја били управо албански мисионарски пунктови у Призрену, Ђаковици и Скопљу: све ове пунктове већ од XVII века држе Албанци. У веома далекој, али за Римску курију већ тада сагледивој перспективи, стварала сe основа за албанизацију, и, преко ове, латинизацију централног балканског простора, разуме сe под условом да сe католички Албанци сачувају од масовне исламизације.

Извештаји подношени Конгрегацији и сачувани у Ватиканском архиву, о путовањима у специјалној мисији или просто о канонским визитацијама, одликују сe веома прецизним запажањем, сразмерно тачним подацима, мада су крајње пристрасни, па и непријатељски у ставу према православној цркви. Са свим тим оградама, које сe због тога морају имати, они су ипак веома драгоцен историјски извор, из кога сe може сазнати како су сe српске земље виделе очима “Европе” у XVII и XVIII веку, где су међе ових земаља, и, нарочито, како тече процес албанизације српских крајева.За млетачке и латинске путнике границу Албаније и Србије у XVI и XVII веку чине “Бели и Црни Дрим” односно “Дрим”. Тако веле млетачки посланик Јаков Соранцо 1575. и двојица барских надбискупа Марин Бици 1610. и Петар Масарек 1623. Hа путу за Скопље, Јаков Соранцо 1575. године прелази Бели Дрим изнад његовог састава са Црним Дримом, те тако оставља на једној страни Албанију и народ албанског језика, а на другој страни Србију, где сe говори словенским језиком. Извештај надбискупа Марина Биција из 1610. године je знатно подробнији. За њега je Дрим река која истиче из Охридског језера [Црни Дрим] и пролазећи кроз Задриму стиже у Љеш [Alessio], што значи да под Дримом подразумева читав ток Црног и Великог Дрима до ушћа у Јадранско море.

Такав Дрим je, за њега, граница Албаније и Србије: он “раздваја северни део Албаније од Србије” [divide verso la parte settentrionale l’ Albania dalla Servia]. Први већи град на свом даљем путу по Србији он види у Призрену, са 8600 кућа, од чега само око 30 латинских [са једном црквом]; у граду je “много шизматика”, који својом већином надмашају Латине, а имају две цркве – од 80, колико су раније имали. Важно je што Бици примећује да сe у овим крајевима Србије говори српски језик [“in questi paesi della Servia si parla la lingua Dalmata”], за разлику од албанских провинција, које имају посебан језик [“il suo idioma partiсolare”]. Око Јањева су плодна поља са много шизматичких села, као и Косово поље, које je добро обрађено и такође пуно шизматичких села. У самом Јањеву он налази 120 домова латинских, 200 “шизматичких”и 180 домова “Турака”, из чега сe мора закључити да је почетком XVII века водећи елеменат у Јањеву још увек српски православни народ – како сe то види и из других извора кроз цео XVI век. Ново Брдо има 40 латинских, 60 православних и 100 јеврејских и турских кућа; овде je једна дивна црква, задужбина српских деспота, претворена у џамију. Трепча има 500 огњишта, од чега има око 40 латинских домова и преко 200 православних, који имају, вели, чак и свог епископа са резиденцијом ван града у једном манастиру.

У својству папског визитатора [тек после – призренског бискупа и одмах потом барског надбискупа и примаса Србије], Албанац Петар Масарек обилази латинске општине по балканским земљама 1623. и 1624. године. Из његовог извештаја, поднетог 1624, произлази да Албанци католици живе измешано са православним Србима у Зети и северној Албанији: Косово je, пак, пуно “шизматичких” [православних] села. У Призрену и околини живе католици српске и албанске народности; у Призренском пољу има Албанаца, али их je ипак највише западно од Дрима, који и по њему дели Албанију од Србије. Нешто касније, 1628, бискуп Љеша и Скадра обилазећи северну Албанију даје важне податке о Пилоту, старој српској средњовековној области око Дрима; он ову област назива Спанијом, по некадашњим господарима тога краја, Спанима. Урсини још вели да су православни у Пилоту прешли на католицизам, а калуђери да су сe разбежали.

Наследник Петра Масарека на надбискупској катедри у Бару, Ђорђе Бианки, обишао je 1637/38. године Србију. По њему Призрен je у Доњој Србији [Servia inferiore], као “најлепше место у целој Србији”, која, подељена на Горњу и Доњу, обухвата читаву територију данашњег Косова, Топлицу и северну Македонију. У Горњој Србији су Прокупље, Ново Брдо, Трепча, Pustino [можда – Приштина?], Јањево, Скопска Црна гора, Скопље и Кратово; свега – 2505 католика [не кућа већ душа!]. За све католике у Горњој Србији он вели да говоре српски. У доњој Србији je Призрен, Гури и Шегец [?], као и Ђаковица – свега [са католицима у Сувој Реци] 1655 католика. У обе Србије, дакле, на прегледаној територији, има свега 4160 католика. Према извештају мисионара и потпрефекта Конгрегације, фра Керубина, из 1638, који je проповедао у Ђаковици, у околини тога града су искључиво Срби, који имају “прелепи манастир са прелепом црквом” [un bellissimo monasterio сon сhiesa bellissima], где сe чувају мошти светога Краља – очигледно манастир Дечани. Занимљиво je да je међу дечанским монасима Керубин нашао једнога који je говорио албански.

Бианки бележи свежа досељавања. у претходном извештају у Сувој Реци je евидентирано 15 католичких домова, избеглих из Дукађина [правог Дукађина у северној Албанији!], у страху од крвне освете, а приликом касније визитације [1641/42] он их види у Кратову, досељене “из албанских планина”. И ови су католици, али говоре српски и турски; свештеник им je Албанац, али говори српски. У Ђаковици je тада свега 26 католичких кућа, искључиво албанских [што значи – око 130 људи], према 550 душа 1638. године. Тај податак говори речито о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 српских, а “турских” 250 домова.

И за бискупа Бенлића око 1650. године Призрен je “главни град Србије” [сapo di Servia]. Католика, по њему, има у Скопљу, Призрену, Прокупљу, Приштини, Јањеву, Новом Брду, Јагодини, Вучитрну, Нишу, Крушевцу, Новом Пазару, Лесковцу, Кратову, Летрници [?], Овчем пољу, Косову и Скопској Црној гори. Очигледно, у питању je трговачко градско становништво само делимично албанског порекла, већином, вероватно, словенских трговаца из приморја. Према недатираном извештају надбискупа скопског Андрије Богданија [1651-1677], у коме je реч и о Албанцима који су сe добровољно или по наређењу санџака преселили из Албаније у Србију, број Албанаца у Србији je веома мали [“Albanesi di Servia sono in numero molto poсhi”].

Посебну пажњу на католике православних балканских земаља обраћао je синовац Андрије Богданија – Петар Богдани [1630-1689], рођењем и смрћу везан за северну Албанију и за косовску област: рођен je у Гури и Хасит [Дукађин], а умро у Приштини од куге када и генерал Пиколомини у Призрену. Као ученик фрањеваца у латинској колонији у Чипровцу, а потом у Лорету [Илирски колегијум], истакао сe својом ученом ревношћу и смислом за мисионарски рад, те je постављен за бискупа у Скадру, одакле je администрирао барском надбискупијом [1656], а потом за надбискупа у Скопљу, одакле je као администратор управљао целом Србијом [1677]. Једно време je био ван своје катедре, у Чипровцу и потом у Италији, али сe 1686. вратио у надбискупију. Писао je више извештаја Конгрегацији за пропаганду вере, а као Албанац по народности никада није био слеп за мане својих сународника. Албанским католицима je, међутим, посвећивао особиту пажњу не само из родољубља него због чињенице да језгро католика у Србији, како је то истакао још у једноме свом скадарском извештају [1662], чине Албанци, те сe и католичка вера у Србији назива “албанска вера” [la fede albanese] У његовим извештајима има трага о насељавању Албанаца у Метохији: у извештаје из 1683 Богдани помиње некога мисионара дон Андрију Ђадрија у Ђаковици, “који уме да влада дивљим Арбанасима који су сe спустили у питому Метохију”.

Са XVIII веком ситуација сe озбиљније мења, а извештаји добијају драматичне тонове, нарочито од средине тога столећа. Упркос свему томе, у извештајима католичких прелата и мисионара, Срба или Албанаца, одржава сe за све то време свест о косовској територији као српској земљи. Уосталом, попис католичких жупа у области скопске надбискупије из 1726. године и не даје основа за друкчији однос према подручју Косова: у Призрену je, на пример, само 9 католичких кућа са 55 душа, а у селима призренске мисије – 95 католичких кућа са 395 душа. Град Ђаковица [чији je мисионар, иначе, Србин – Ђорђе Јовановић] има 16 католичких кућа са 75 душа, а у селима ђаковичке мисије 145 кућа са 912 католика. Очигледно je сви ови католици нису Албанци.

Надбискуп барски Вићентије-Вицко Змајевић [1670-1745], именован 1701. године за надбискупа барског, примаса Србије и апостолског визитатора за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, нарочито je у том погледу важан извор; чак и после премештања на задарску надбискупију он задржава функцију визитатора за турски Балкан [1713]. У извештају од 1707. године он Србијом назива земљу у којој су следећи градови: Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, односно тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар. И за Змајевића, као и за Биција, стотину година пре тога, граница између Србије и Албаније иде реком Дримом, тако да на албанској територији остају дијецезе Драча, Љеша и Сапе. Ситуација косовско-метохијског подручја, по Змајевићу, одражава у извесној мери почетни талас албанске колонизације и исламизације. Ђаковица je већ угледни муслимански центар, у коме je и даље католичка мисија, али са мало верника – свега 446. Овај град je био веома поштован код Турака, јер je увек давао знатне људе за управу отоманских провинција, каже Змајевић. Околина Ђаковице je сада албанска [1638 – искључиво Срби; 1683 – “дивљи” Албанци], јер су овде Турци населили брђане Албанце, да не би имали прилику за пљачку и да населе земљу “која je била разорена у рату”. При томе су многи досељени Албанци овде примили ислам. Није боље ни у читавом Хасу, испод Паштрика, где je 411 католика, док je у Призрену и околним селима само 262 католика. У Пећи и околини има већ албанских колонија, али сe број католика брзо смањује: у самој Пећи има само 11 католичких кућа са 33 душе [значи, са мањим просеком становника по дому!]. Околна села, међутим, чувају и у извештају Вицка Змајевића своју словенску номенклатуру. Змајевић опширно говори и о насилној колонизацији Пештера, 1702, где су Турци населили већи број Климената из Малесије односно из Пилота; Клименти сe и сами опиру овој колонизацији.

Једну другу грану Климената, избеглих у Срем 1737. године у броју од преко 200 домова [никако не више од 1000 душа], прати потоњи скопски надбискуп, Албанац, Матија Масарек [1758-1807]. Албански емигранти настоје да сe врате, али сe њихов повратак у крајеве под турском влашћу завршавао трагично: Масарек их je виђао у Приштини набијене на колац. Он евидентира албанско насељавање око Јањева 1768: недавно сe ту населило 100 албанских породица, каже он, “поносних, крволочних и разбојничких више него друге, а тврдих у вери”. О сталној колонизацији Албанаца по Србији Масарек говори и у извештајима 1760, 1764, 1772, 1800. године. Пошто je Србија врло плодна земља, покушава да објасни ову појаву надбискуп Масарек, стално je насељавају многе католичке албанске породице из планинских крајева. Потурчене, оне постају највећи непријатељи хришћанског становништва, па и својих сународника: управо католички Албанци највише од њих страдају, тако да je то један од разлога што je број католика у Србији тако нагло опао. Крај свега тога, католички Албанци су остали још увек значајан фактор у северној Албанији и у околини Пећи, Ђаковице и Призрена, тако да je мисионар у Пећи, Скадранин дон Јован Логореци, био секретар пећког паше за преписку с католичким Албанцима.

Приликом своје канонске визитације 1764. Матија Масарек у околини Ђаковице види свеже колоније Албанаца католика, који су због глади напустили своје врлети и населили сe у питомој Метохији. Године 1767. [годину дана после укидања пећке патријаршије, исте године када je укинута охридска архиепископија] Масарек примећује да сe “за последњих двадесет година Србија потпуно изменила”. Раније je у свим србијанским варошима било мало Турака, који су били питомији, а у селима били су православни и католици. Сада, пак, вароши су препуне, по речима Масарека, Македонаца или мухамеданских Арбанаса, а у селима сe ретко виде православни и католици, јер су сe разбежали по Немачкој, Софији, Влашкој и другде. Данас, наставља надбискуп 1767, сваки je закутак препун “проклетих потурчених Арбанаса, разбојника и убица, који сe међу собом крваве и католицима чине насиља”; он страхује да ће сe и оно мало преосталих католика растурити на све стране. Није давно, каже, како су Арбанаси ради пљачке побили више од 30 католика. “Чак и Турци прибојавају их сe, јер они никога не штеде, тражећи крв за крв”. Пет година касније, 1772, Масарек ипак констатује да без обзира на то што и православни страдају, и што их je много истребљено, “још их je увек врло много”.

Извештаји католичких визитатора из XVII и XVIII века показују веома јасно неке ствари. Најпре, очигледно je да сe етничка граница српског и албанског народа крајем XVI века још увек налазила тамо где je идентификована стотину и више година раније, “на ставама Црног и Белог Дрима”, или тачније – на линији данашње државне границе са “џеповима” на обе стране: српским, у Алтину на данашњој територији Албаније, и албанским, у области Паштрика и Рибнице [касније – Хас] на југословенској страни. То значи, даље, да сe тек у XVII веку етничка граница између Срба и Албанаца почела на овом сектору лагано померати на исток, али и то, према овим извештајима, не прелази обим јачих инфилтрација у компактној маси српског становништва, нити мења српски карактер ове области. Веома je значајно што извештаји сагласно говоре о овој земљи као о Србији, у којој je огромна већина и даље српска; или, са ужим разграничењем, у западном делу области етно-лингвистичко стање сe мења и постаје мешовито, док у источном и југоисточном делу нема ни толиких промена и област остаје хомогена. Призрен je “главни град Србије” у целом овом периоду, све до краја XVIII века. Исто тако, извештаји евидентирају албанску колонизацију у свим њеним главним видовима, макар она још и не била онако масовна каква ће постати, видећемо, тек у XIX и XX веку. Најзад, они откривају и једну важну околност, која ће за читав проблем колонизације Албанаца и исељавања Срба бити скоро до наших дана, а сигурно све до 1912. године, од битног значаја. То je исламизација у служби колонизације. Разуме сe, примећено je и пресељавање католичког албанског становништва, али je његова даља судбина, даљи опстанак у области колонизације пресудно условљен његовим примањем ислама. Ислам je, дакле, био одлучан чинилац за опсег и трајност албанске колонизације у југословенским земљама – и у Старој Србији и у Македонији. Исламизацијом je пресељени елеменат учвршћен на новој земљи, а тиме je дат подстицај и замах читавој колонизацији – чак и кад сe, за моменат, занемари политички фактор [планско насељавање вољом и силом државне власти]. С друге стране, исламизацијом je не само албански елеменат доведен и утврђен у југословенским земљама него je и словенски елеменат однарођен, албанизован. На крају, исламизација je дала читав лик албанској колонизацији, условила јој je изглед и ток. Како су сe Албанци насељавали на Косову и у Македонији, како су Срби и Македонци отерани са своје земље и како су уместо хомогених српских и македонских крајева добијени, у крајњем исходу, компактни албански крајеви – може сe разумети само уз помоћ овога друштвеног и историјског феномена. Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско-друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка.

Ђаковица са околином, према извештају Ђорђа Бианкија, тек мало пре 1638. године [“пре кратког времена”] улази у процес исламизације албанских католика; Бианки, као и други католички извештачи, не помиње исламизацију православних што не значи да je у то време уопште није било, но вероватно je да православни још нису у ситуацији да у већој мери примају ислам, јер их штити и обновљена црквена организација у улози легитимне етнархије То су уједно први одређенији историјски подаци о исламизацији Албанаца на овом терену: исламизација je масовна, али је још ограничена на мушки део популације, а жене и женска деца остају католици. Три до четири године касније, 1641/42, Бианки у Ђаковици затиче свега 26 католичких домова [око 130 душа], према 550 католичких становника из 1638. тај податак речито говори о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 православних, а “турских” [вероватно и албанских исламизираних] домова je 250. Вицко Змајевић 1707. године констатује исте прилике у ђаковичком крају. Албанци, које су Турци населили, примају ислам, али жене остају хришћанке. Колонизација Пештера, као централне стратегијске зоне на “босанском путу”, коју je турска власт силом извела, имала je смисла само ако буде пропраћена исламизацијом. Тако сe овде и створило језгро исламизације, а до извесне мере и албанизације Новопазарског санџака.

Најжешћи je у осуди албанског потурчавања надбискуп Матија Масарек: у драговољној исламизацији клименташких избеглица-повратника из Срема, 1761, он види само нечасне мотиве, он ће чак рећи, увредљиво и пристрасно, да je турчење Албанаца плод “њихове изопачене и охоле природе”. Но важно je и тачно запажање Масареково да исламски прозелити међу Албанцима нарочито мрзе своје католичке сународнике те да их, по доласку на власт, као паше, немилице тамане. Масарек подробно описује ток и метод исламизације. Католички Албанци из Малесије не трпе да их Турци газе и тлаче, каже он, нити да их притискују дажбинама и наметима, убијају Турке, беже у Србију с промењеним именом у жељи да остану католици. Међутим, Турци шаљу за њима своје хоџе, који их гоне да децу обрезују, да руже хришћанску веру и да петком одлазе у џамије. Пошто сe потурче, утичу на жене и децу да и они приме ислам скоро сви, изузев малог броја старица, које никако неће да напусте католичку веру. Њихово даље понашање је [Масарек то пише 1760] разбојничко отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед и масло, сено за коње, тако да ионако сиромашан католички народ остаје без ичега. Надбискуп сe боји да ће католици због тих патњи и мука најзад преверити.

Уосталом, и сам je имао прилику да упозна разбојнике на делу: из Скопске Црне горе није смео да настави пут у правцу Кратова, јер су шуме пуне разбојника. Зато je сачекао јесен, па je онда с јаком пратњом и једним наоружаним јаничарем кренуо на тај пут, али их нападне 15 албанских “кесеџија” [друмских разбојника]. Само захваљујући сељацима из околних села, који су прискочили у помоћ, одбранили су сe без губитака. Са визитације 1764. године Масарек носи још мрачније утиске. Албански дошљаци у Србији, каже он, не слушају наредбе Христовог јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни и стрпљиви, они, увређени, одмах као из ината примају ислам, те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања. Католици у Србији [Албанци] још више би страдали од ових потурчених Албанаца да их не бране и не штите њихови братственици мухамеданске вере. Надбискуп je несрећан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему сe срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, “јер су Турци [тј. муслимани – Д. Б] и могу да чине свако зло које им сe свиди”.

Занимљиво je да потпуно исти суд као Масарек има и патријарх пећки Василије Бркић у мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771, где вели да сe од муслиманских Албанаца прибојавају чак и сами Турци, јер je “албанскаја порода жестока, досадителна, грабителна, неспокојна, крвопроливателна и високоумна”. У призренској области je, по Василију, за време аустријско-турских ратова, хришћана скоро нестало, “а потом су сe населили Албанци и постали Турци и напунили места и села, посели земљу и много сe обогатили”.

Исламизација Албанаца није почела са њиховим насељавањем српских земаља. Прва етапа потурчивања пада још у последње деценије XV века, нарочито после ликвидације Скендербегове Албаније. Један део Албанаца побегао je у јужну Италију, али je остатак почео да прима ислам, добијајући са исламизацијом не само гарантију даљег опстанка него и могућност за напредовање. Исламизација je захватила прво феудалце, па градско и, најзад, сеоско становништво. Турска власт сe нарочито старала да убрза тај процес, дајући посебне, нарочито финансијске олакшице, тако да je цела средња Албанија била примила ислам углавном већ у XVI веку. Исламизирано становништво je мењало свој социјални статус и економски положај, ослобађало сe разних дажбина и терета, од потлачене раје постајало у сваком погледу повлашћени слој, коме су сe отварали сви путеви ка власти у систему турске феудалне управе. С друге стране, постизала сe пуна заштита и, колико je то било могућно у Турској, сигурност лична и колективна. При томе никако не треба заборавити на општу верску мотивацију исламизације: свака толеранција у исламу je условног и у крајњој линији привременог карактера. Функција исламске државе, према томе и Отоманског царства, састојала сe у распростирању и победи “праве вере”, са циљем да сав свет, а поготову сви поданици овакве државе, приме ислам. Најзад, муслимански елеменат je у начелу за исламску државу поузданији елеменат. У раздобљима веће спољне опасности и унутрашњег превирања било je, дакле, довољно разлога чак и за милитантну исламизацију, каква je спровођена према балканским хришћанима.

Исламизирани Албанци постали су најснажније и најсуровије оруђе за исламизацију и покоравање хришћанске раје. Није ствар само народног предања, већ сe утврђује и многобројним историјским сведочанствима да сe над српским народом, као и над другим хришћанским народима Балкана, столећима покушавало и спроводило насилно потурчивање, са различитим дејством: са стварним исламизирањем појединих делова народа, група или појединаца, или без успеха, али по цену великих жртава у људским животима, имовини или земљи. Да би се избегло насилно потурчивање, хришћанско становништво je често морало да напушта своју земљу, свој крај, да сe отискује у ближу или даљу сеобу. При томе je, опет, поред свега осталог играо важну улогу и верски моменат, па и национална свест.

Установљено je да je, ако сe изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које je подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. “Арнауташи”, чији je број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. Стога je “тај проценат наше крви потпуно изгубљен за нашу народну целину”, закључује с правом Јован Хаџи-Васиљевић, који je овом питању посветио 1925. године посебну расправу, богату поузданом грађом. Он je посебно изучавао појас насеља од Охридског језера до иза Призрена, који, по његовом мишљењу, има свој велики значај “за истраживање општих и главних узрока потурчивања овога дела нашега народа”. По његовим прорачунима, од око 100.000 Арнауташа у целој “Јужној Србији” [тј. Македонији и деловима Старе Србије] у овом појасу их je било око 35.000, док Јастребов и Тодор Станковић тврде чак и то да велики проценат косовско-метохијских Албанаца “чине потурчењаци и поарнаућени Срби”.

Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може сe аргументовано оспорити. Разуме сe, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци “Арнауташи”, тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности. Међутим, исто тако je неосновано априорно оспоравање ове несумњиве антропогеографске и етнолошке чињенице, јер нису у питању “ретки” примери “етничке симбиозе у оба правца”, него једна вишевековна трагедија српског народа, који je и на тај начин губио свој идентитет.

На питање о времену исламизације и албанизације косовских Срба и Македонаца у западној Македонији не може сe одговорити јединствено. Пошто je и ширење Албанаца, како ће сe видети у следећем поглављу ове књиге, текло у етапама, па сe доста јасно могу ограничити и етапне зоне њихове колонизације, то сe и време исламизације Срба разликује од једне етапне зоне до друге. У начелу, прве су групе Срба исламизиране и албанизоване у првој, западној или пограничној етапној зони, а последње – у крајњој зони на истоку.

Главно потурчивање у западној зони пада крајем XVII века. Tа констатација Јована Хаџи-Васиљевића слаже сe како са традицијама у народу о томе, тако и са историјским подацима. Свуда потурчењаци памте 200 година [првих година XX века, што значи – од времена око 1700. године]. У источнијим пределима почетни импулси исламизације Срба јављају сe нешто касније, а сам процес има продужено трајање. На пример, у Горњој Морави и Изморнику прва исламизација датира око 1735, или нешто касније, а најмлађа око 1870. године.Албанско становништво Ругова око 1780-1810. било je католичко; прешло je у ислам почетком XIX века. Из времена око 1870. постоји већ писани податак да су Руговци муслиманске вере. Српско становништво Рожаја и Штавице било je по извештају турских историографа у XVII веку још православно, што сe види и из поменика манастира Шудикове, писаног пре 1738. године. На овај или онај начин, време првих снажнијих таласа исламизације пада у деценији после аустријско-турских ратова, тј. после великих сеоба Срба 1690. и 1737. године, што значи да je исламизацији и албанизацији српског народа веома погодовала општа пометња и несигурност која je од тада па кроз следећа два столећа трајала на целом подручју Старе Србије и Македоније. Још пре тога, после пољских победа над Турцима, 1631-1634, први су на удару овог терора католици – Срби и Албанци, који сe силом исламизују нарочито у призренској нахији и Метохији. Православни су дошли на ред после неуспелих покушаја покрета за ослобођење 1630-1656. Настају насиља услед којих један део Срба већ тада бежи, а у ислам прелазе они који су остали. После 1688-1690. исламизовање и арбанашење Срба постало je брже, али није тада почело. Од 1737. године процеси исламизовања и арбанашења Срба још су убрзани; тек тада je настало јаче исламизовање у околини Ђаковице.Исламизовање, дакле, тече сукцесивно, али сe ипак запажају извесна времена у која je исламизација вршена у већој мери, као да су у тим временима, како вели Атанасије Урошевић, настајали читави покрети за прелажење нашега живља у ислам.

За проучавање исламизације и албанизације српског народа на Косову веома je поучан пример призренских жупа Горе и Опоља. Ту je читав процес не само трајао сразмерно дуго него су у њему уплетени многи чиниоци, а резултат није ни јединствен ни коначан. Гора je данас насељена “Муслиманима”, заправо Србима муслиманске вере, а Опоље становништвом албанског језика. У Гори je одржан етнички континуитет од средњег века до данас, и то сe види из историјских извора, топономастике, турског дефтера из 1455, као и поменика манастира свете Тројице код Призрена. Гора то има да захвали географском положају и изузетној компактности становништва, које сe међусобно орођавало. Али, када су у Подримљу и Опољу настале етничке промене, а становништво Љуме [делом српско, а делом католичко албанско] примило ислам, око Горе сe постепено стезао обруч, те сe српско становништво ове области најпре из периферних села почело исељавати или турчити. То сe почело догађати после велике сеобе 1690, но прелазак у ислам био je постепен. Најпре су прешла у ислам најугроженија и најмања села, као Крстац, а напослетку најзабаченије, највеће и најбогатије насеље Брод, у коме je последња хришћанка, Божана, умрла 1856. године. И у другим селима je ту и тамо био остао по који хришћанин: у Враништу су Милисаву Лутовцу, савесном истраживачу ове области, причали да je почетком овог века живела Тодорица [Тодорова жена], којој су синови у углу собе одредили где ће на свој начин обављати верске молитве. Сем појединачног, било je и масовног преласка у ислам, што сe посредно види из традиције која je сачувана код Горана [случај села Злог Потока и Шиштевца]; неки су, пак, Горани променили веру док су ишли за стоком у друге турске области да би сe лакше кретали под плаштом ислама. Било je случајева да су први примали ислам старији људи па су они “потурчили” све по кући; то су чинили сточарски трговци који су само као муслимани могли добро пролазити по Епиру, куда су гонили стоку. Гора сe, међутим, мада већ потпуно исламизована, није албанизовала. У ствари, Гора у првобитном ширем смислу речи, где je етнички спадало и Опоље, делимично јесте албанизована, али тамо где je преплављена већ исламизираним дошљацима. Особеност овога ужег подручја Горе je у томе што огромну већину његовог становништва чине староседеоци, а само je нешто досељеника, па и то старијих, из Хаса, Македоније и Албаније. С друге стране, у мијачкој области, у Македонији, исламизацијом je образована хибридна етничка група Торбеши, која такође није албанизована, али je од средине XIX века била изложена обратном процесу, процесу деисламизације: тако je нестало муслимана у Тресончу, Галичнику и Долном Малничану;: мијачки муслимани су остали “раја”, па су сe и они морали селити испред зулума, а муслиманска Горна Река je и сама трпела велика насиља током новије историје.

Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци je исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када je играло коло, побили су многе људе, а жене заробили и уселили сe као у своје куће. Православни су сe разбегли у Кичево, Лазаровце и у Раштане. Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било je православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су сe устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им “мужи” били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани. Сам Зајас, сада изразито албанско место, био je старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио je Тома Смиљанић, до седмог колена, а из ових имена настављају сe имена њихових православних предака. Православни старинци били су “Шопке”, па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. У Зајасу су честа хришћанска презимена. Фанди, досељени у Зајас, били су још у постојбини исламизовани, па су их услед тога гонили њихови католички саплеменици и приморали да сe иселе – око 1735-1785. године. Веома je интересантан случај села Колари, где je на месту Мировцима било насеље одакле су сe наводно иселили и засновали Миријево код Београда. Један део становништва сe, по народном казивању, иселио под патријарсима према Дунаву, а други je остао и поарбанашен je.

Узроци исламизације могу бити различити, али углавном готово сви потичу од “јаког”додира с Албанцима. Најчешће сe наводи да сe у ислам прелазило пошто су им сe у село доселили Арбанаси. Ту сe свакако подлегло наговарањима и привољавању, па у појединим случајевима и угледању на саме Арбанасе, али je, без сумње, било прелаза у ислам да би сe тако, ступањем на исту ногу са појединим арбанашким суседима, спасли њиховог насртања или бар успешније бранили од њега. У та насртања спада и директно присиљавање на прелажење у ислам, као што то отворено кажу Албанци у Ники на Косову пољу, да су њихови преци, како наводи А. Урошевић, присилили на “турчење” претке садашњег рода Потура у њиховом селу. До истог закључка сe дошло и у проучавању других крајева Косова и Метохије: главни je мотив исламизације – “заштита против арбанашких бесомучника и отимача”, а исламизација жена сe вршила да би сe спречило отимање девојака и жена – мада, признаје сe, има и добровољног одбегавања жена за муслимане.

Последица исламизације, по правилу, на целом овом подручју албанске експанзије у XVII и XVIII веку, а поготову касније у XIX веку, јесте албанизација српског становништва. Примањем ислама улазило сe у заједницу фиса, примао албански језик и обичај, губила своја народност. Штавише, као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности.

Књига о Косову, 1985.

Димитрије Богдановић

(11. октобар 1930, Београд – 14. јуни 1986, Београд) је био српски историчар, историчар књижевности и богослов. Бавио се и изучавањем византијске књижевности као и патристиком.

Ostali tekstovi Dimitrija Bogdanovića na P.U.L.S.U Srpska država i Albanci

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Istorija, Kosovo