Ne postoji osoba koja bolje od Slobe Konjovića zna kako je biti muzički urednik radija gotovo četiri decenije. Priča o njemu je priča o čistoj ljubavi prema muzici.

 

Živimo u vreme koje nema milosti prema ljudima sa velikim idejama na duge staze. Novac je važniji nego ikad i u zavisnosti od toga da li ga donosite ili ne, sudbina vam se može promeniti preko noći. Neuspeh, ako se tako naziva rad koji po nečijim merilima finansijski nije dovoljno isplativ, ne prašta se: kada fudbalski trener naniže nekoliko poraza, on dobija otkaz; kada grupa snimi album čija prodaja nije zadovoljila direktore diskografske kuće, ugovor sa njima se raskida; kada televizijska emisija ima malu gledanost, skida se sa programa iako je postavljena pre mesec dana. Ukoliko smatrate da imate viziju, a po proračunu poslodavca ta vaša zamisao neće doneti odgovarajući novac u narednih par meseci, jedino što vam ostaje jeste da uzmete foto aprat, nasmešite se, slikate se sa tom vizijom u naručju i fotografiju zalepite u porodični album. Ako ne pravite novac odmah, sada i ovog trenutka, svaki sadržaj, forma i planovi – potpuno su nevažni. To što je za neke ideje potrebno vreme da se razviju, više nikoga nije briga.

 

Čovek o kome danas pričamo, samo je jedan od mnogih primera zbog kojih je taj princip “pare odmah i sad” bušan kao švajcarski sir. Sloba Konjović je postao muzički urednik radija Studio B 1970, iste godine kada je taj radio osnovan. Na tom mestu je ostao naredne 43 godine. U penziju je otišao prošle godine, više iz razloga što mu zakonski okviri to nalažu, nego zato što je zarđao. Međutim, iako zvanično više nije muzički urednik i dalje je vrlo aktivan na Studiju B – što kao urednik nekih od najslušanijih emisija, što kao savetnik mlađih kolega.

 

Studio B je 1970. bila beba koja plače i piški u pelene. Danas je to lepo vaspitan čovek sa manirima i ispravnim sistemom vrednosti . Jedan od najzaslužnijih ljudi za to je upravo Sloba Konjović.

 

 

 

 

Kada sam se kao klinac početkom osamdesetih vraćao u Beograd sa nekog putovanja, u tatinim kolima je uvek bio uključen radio. Kada se na horizontu ukaže avalski toranj, znao sam da smo stigli. Međutim, dok god nisam video toranj dosađivao sam roditeljima pitanjem “Kad ćemo da stignemo više, kad, kad?”. Ta pitanja su prestajala onog trenutka kada sam čuo glas jednog čike sa radija (na čemu su mu moji roditelji bili vrlo zahvalni). Iako tada nisam znao zbog čega, bilo mi je jasno da on “priča samo u Beogradu”. Pogađate već čiji je to glas bio.

 

Sloba Konjović je rođen u Zemunu 1947. godine. Iako je studirao fiziku pa posle sociologiju, ništa ga nije zanimalo kao muzika. On je jedan od onih koji su noću slušali legendarni Radio Luksemburg, kroz svo to šuštanje zapisivali imena pesama i izvođača, da bi onda odlazio u biblioteku “British Council” gde je u engleskim novinama upoređivao muzičke top liste sa onim svojim beleškama. Kada je saznao kako se tačno piše ime benda i pesme, potraga je tek tada počinjala.

 

Radijsku karijeru je započeo na Radiju Avala 1969. To je bio prvi pokušaj pokretanja nezavisnog radija u SFRJ, a osnivač je bio Bata Tomašević, tada urednik luksuzne revije “Jugoslavija” koja je objavljivanja tromesečno. Radio Avala je trajala samo nekoliko nedelja. Sloba i još nekoliko njegovih prijatelja entuzijasta konačno u aprilu 1970. odlaze na Studio B, koji je tada osnovan. On će se na tom mestu zadržati naredne 44 godine.

 

 

 

 

Da biste bili muzički urednik, potrebna vam je pre svega širina u poznavanju muzike. Ne možete biti poznavalac dva pravca i smatrati se merodavnim da odlučujete kakva će se muzika emitovati u celodnevnom radijskom programu. U stvari možete, ali to samo znači da ste loš urednik. Sloba je oduvek posedovao tu širinu, kao i dobar njuh za ono što je aktuelno a kvalitetno.

 

U vreme kada je osnovan, Studio B je bila jedina radio stanica u Srbiji osim Radio Beograda. To je značilo da je slušanost bila velika a samim tim i odgovornost zaposlenih. Sloba Konjović je bio vrlo svestan toga i trudio se da muzički pokrije prohteve najšireg kruga slušalaca, ne izlazeći iz okvira kvaliteta. To je dar koji nemaju mnogi. Dovoljno je da oslušnete amaterski muzički program drugih radio stanica i sve će vam biti jasno. Sloba je postavio standard kvaliteta ispod koga se ne ide.

 

Jedan od primera koji to odlično ilustruju jeste lista aktuelnih stranih i domaćih muzičkih izdanja, emisija Diskomer. U vreme pre interneta, kada je bilo teško doći do nove muzike, ta emisija je bila prozor u svet svima kojima muzika predstavlja nešto više od “zvuka iz pozadine”. Uostalom, o kvalitetu Diskomera ne treba trošiti reči – nakon toliko decenija ona i danas postoji, a kao i nekada i sada je uređuje Sloba Konjović.

 

Kao jedan od svojih najvećih uspeha, Sloba smatra pokretanje radio programa Studio B 949. To je bio isključivo muzički radio kog su pravili i slušali oni koji muziku vole celim bićem i koji su u stanju da poslednju paru daju na koncert benda kog vole. Na žalost, kako to obično biva sa stvarima u kojima je ljubav i entuzijazam ispred isplativosti, ovaj radio je ugašen pre nekoliko godina i frekvenciju je preuzeo neko ko “ume da pravi pare”.

 

 

Pored rada na radiju, pisao je za nekoliko muzičkih časopisa od kojih je svakako najpoznatiji, sad već legendarni “Džuboks”. Svirao je bas u grupi “Kozmetika”, koja je 1983. godine objavila samo jedan album, a njihova pesma “Utisci” je već dve decenije podloga za špicu poznate televizijski emisije “Utisak nedelje”.

 

 

 

 

Kada je u pitanju kvalitet zvuka sa kog se emituje muzika na Studiju B, Sloba je na to uvek obraćao posebnu pažnju. Treba imati na umu da nisu svi albumi snimljeni na isti način. Neki muzičari snimaju u skupim studijima, neki u jeftinim dok neki to rade u svojoj sobi. U zavisnosti od toga, neke pesme se čuju glasnije, a neke tiše. Sloba je bio u stanju da provodi sate dovodeći kvalitet zvuka na isti nivo, pakujuću liste pesama na magnetofonske trake (nekad), odnosno na listu u računaru u savremeno doba.

 

Takođe, te pesme koje se puštaju sa kompjutera uvek su morale da zadovolje visoke standarde. To znači da je bitaža (kompresija zvuka) uvek bila važna. Kao i svi zagriženi diskofili, ni Sloba nema baš visoko mišljenje o MP3 formatu. Ako može da bira, uvek će pre izabrati FLAC format, ili u novije vreme PONO, kog promoviše Nil Jang.

 

 

 

 

Ljudima od integriteta, stvaralačka sloboda je važna stvar. Sloba je često govorio kako mu je to važnije od bilo kakvih para. To što je Studio B (još uvek) pod okriljem gradske skupštine, Slobi svakako pomaže da se i dalje vodi ličnim sudom o kvalitetu muzike koji bira. Gde uđe privatni kapital, svaka vrsta slobode se podređuje onom principu s početka teksta – pare odmah i sad. Uporedite na primer muzički program radija B92 nekada, odnosno sada kada je privatizovan i razumećete o čemu pričam. A kada već pominjemo Radio B92, ljudi koji su ga osnovali bili su Slobini “učenici”. Mada, mnogi entuzijasti i muzikofili koji su uticali na muzičke ukuse hiljade nas, napravili su prve korake upravo na Studiju B.

 

Priča o Slobi Konjeviću je priča o ogromnoj ljubavi prema muzici i postavljanju kvaliteta ispred svega. On je imao sreću da započne karijeru u neko pitomije vreme, kada je sadržaj bio mnogo važniji od pakovanja. Ipak, nije on jedini koji je tada počeo, ali jeste jedan od retkih koji je opstao. Njegova dugovečnost nema veze sa sticajem okolnosti ili poznantsvima u gradskoj skupštini. Ključ je u tome da se tokom svih ovih godina nije pojavilo mnogo ljudi koji toliko dobro poznaju muziku, toliko je vole i koji su spremni da na radiju provode dane i noći praveći liste i muzičke planove raznih vrsta. Osim njega, na ovim prostorima ne postoji niko dostojan nadimka “srpski Džon Pil”.

 

Imajući sve ovo u vidu, kao i vreme u kome živimo, mogao bih se kladiti u sve diskove koje posedujem da na u našoj zemlji nikada više nećemo imati nijednog muzičkog urednika koji će opstati toliko godina.

 

Izvor: Gistro FM