Njegovo sam ime, Gustav Klimt, prvi put čula jedne davne, julske noći. Imala sam oko pet godina i gledala kako mama, odevena u nešto svetlo i blago, na vratima oko ponoći ispraća goste. To je bila jedna od onih sjajnih, blistavih, krilatih letnjih noći. Tama – somot pala je na naga ramena gošćama i one su stalno zabacivale rukama (ptice kojima su podvezana krila) i smejale se zlatno i zvučno i sa nekom tamnom senkom u vratu, u grlu, u plućima.

Napolju je, ispod zvezda krupnih kao dečije pesnice, carevala siva oštrica besmisla (drugo ime za diktaturu). Unutra su se služile carske pite sa mesom (zaista su se tako zvale), ledena vina i penušave šarlote. Govorilo se o piscima i nazdravljalo prošlosti, kralju i Bogu umetnosti. Gosti su svaki čas podizali i spuštali knjige sa polica. (Moji roditelji su shvatili da se od bede čovek može pravilno da zaštiti samo građenjem jednog jedinog zida, onog načinjenog od knjiga).

Onda su se gosti razišli (jato koje nestaje pred prvi predznak zore) i za stolom su ostale samo moja majka, jedna od njenih prijateljica i moja uvek sumnjičava i prema čitavom svetu, osim prema mom ocu, nepoverljiva dadilja.

“Imam nešto da vam pričam, nešto što nisam nikada nikome… “, rekla je tiho Nina.

Bila sam pospana, ali je bilo pitanje časti ostati budan te noći. Videla sam pred sobom desetine krugova, zlatni, vreli oreol mamine kose, taman otvor na Nininoj haljini, okruglu narukvicu na okrugloj ruci moje dadilje, krug lampe koji se širio i skupljao kao meduza i gutao obrise Nininog lica, otkrivajući samo njen tamni, semitski vrat, sa niskom purpurnog korala, koji su u tami imali boju i sjaj zgrušane krvi.

“Tada sam bila u Beču, sećate se i na toj izložbi on je prišao. Poljubio je ruku i … ” “Dete treba da ide u krevet”, rekla je dadilja. “Neka, to je o ljubavi, to nije greh”, pomilovala nas je glasom mama. “Posle, pronašao je ulicu i broj, hotel i došao. Doneo je zbirku svojih pesama i one su bile… Elza Lasker Šiler, samo je pisao muškarac. Nešto više nego što je muškarac, nego što je uopšte pol. Pozvao me je u svoju kuću… I ja… ja sam otišla, zato što sam znala da je to samo jednom i da se više nikad ta sreća neće ponoviti… I bila sam toliko srećna da sam to jedva osećala i sve me je bolelo od radosti, lepo me je bolelo,

On je bio sam kod kuće, otac bankar nije bio tu, mislim. On je sišao u podrum kuće, ti znaš te stare kuće nalik na blistave pećine, sišao u podrum po nekakvo najređe vino. Vratio se sa slikom. Bez boce. Negde, u najdubljem kutku podruma mračnog kao Had, ležalo je u posivele krpe od svih sakriveno, uvijeno platno Gustava Klimta”. “Nije valjda”, šapnula je dadilja, iako se ushićenje kao elektricitet prenelo i na nju. “Na slici je bila nekakva bleda žena, odevena u gusti, raspričani, orijentalni brokat, ali je u mene gledala tako snažno, tako… živo i smelo, kao da je bila potpuno naga. Briznula sam u plač pred tom slikom, pred tim očima… “

Četrnaestog jula sedela sam. Bio je Klimtu rođendan i sve nijanse zlatne, rubin crvene i abonos crne, lebdele su oko mene. Slikar uvek tajno vodi ljubav s jednom bojom, voleći je više od ostalih i darujući joj nove nijanse, novu gustinu i smisao, kao što to već u ljubavi uvek biva. Klimt je strasno voleo zlatnu, zlatne ljuspice, zlatne suncokrete, zlatne zenice , zlatne odežde, zlatna polja…

Na slici “Danaja”, on je naslikao divnu riđokosu ženu u ljubavnoj ekstazi, u samom trenutku kada zlatna kiša, pomešana sa zlatnim spermatozoidima – oblik Zevsa koji posećuje Danaju, pada među njene setne i svetle kriške bedara. Slika je nastala između 1907. i 1908. i Klimt ju je, zajedno sa “Nadom II” izložio na Kunstschau. Konzervativni, tvrdokorni i tvrdoglavi Beč nije ovog puta Klimta osudio zbog opscenosti, nego se poklonio pred prefinjenošću i istinskom lepotom slike. No, Klimt je u to doba malo pažnje posvećivao pohvalama i pokudama. Njegove slike već su tada bile pisma. Nekome koga ne vidimo, ali koji vidi nas. Onim unutarnjim okom kojim mi u snu slutimo i vidimo njega.

“Centar vasione je ženski, beskrajno uzbudljiv i blag trbuh. Tu se jedino u čitavom kosmosu, stvara novi život. Tu je ta alhemija koju želim da istražujem”,

Pre nego što je na slikama žene zaodevao u putene šešire, podatne mufove, bestijarijume ornamentalnih tkanina nalik na floralne snove, Klimt ih je slikao – nage. Na većini njegovih slika, raskošne haljine na damama deluju ne kao druga koža , već kao trenutni omotač – maska oko živog sna ljudskog tela. Na ovaj svet dolazimo bez odeće, toliko osetljivi da naš plač probija slušne membrane onih koji su od nas došli ranije,već prilagođenih, dakle. Odrastanje zapravo znači učenje hladnoće i zaboravljenja na vrelinu iz koje dolazimo, snažni, puteni i do kraja zaronjeni u prštav, blistavi vir egzistencije.

Klimt je Eros izjednačio ne samo sa smislom i životnom srećom, već i sa mogućnošću preživljavanja. Modeli na njegovim slikama su u snažnom, živom, dubokom, kreativnom, ukratko erotskom odnosu sa posmatračem (Bečlije je zbunjivalo što su se neprestano pred njegovim platnima osećali kao voajeri), sa sopstvenim haljinama, koje nekako neprirodno i drhtavo dodiruju njihova tela, sa pozlaćenim fasadama na koje su iskosa i zavodljivo naslonjene, kao i sa sobom. Klimtovi savremenici tvrde da je Klimt uvek u ateljeu imao po nekoliko modela. Te su se devojke, najčešće nage, šetale okolo. Klimt ih je slikao u svakovrsnoj odeći, u svim pozama, pa i onim erotskim, postižući na slici ljubavnu napetost baš kao i japanski umetnici, prikazivanjem kontrasta između odećom prekrivene i potpuno obnažene kože. Uostalom, moto kojim je 1897. godina osnovana Bečka secesija sa Klimtom na čelu, glasio je:

“Želimo da objavimo rat umrtvljenoj rutini, okoštalom vizantizmu, svim oblicima lošeg ukusa… Naše odvajanje (secesija) nije borba za napredovanje pravih umetnika nasuprot grabljivcima koji sebe nazivaju umetnicima, a imaju interesa da zaustave procvat umetnost…”

Možda je procvat ključna reč ovog manifesta. Jer je procvat i cvetanje ono je što je posredno ili neposredno Klimt na svojim platnima neprestano istraživao. Usta blaga kao ružini pupoljci, cvetaju na licu od želje bledom kao obolela mesečina. Sjajne materije tkanina uvijaju se zmijoglavo i ludo oko tela na kojima je glava nalik na težak, zaslađen cvet. Botičelijevske kose mešaju se sa venčićima od čistog, vrelog tirkiza, a ravni, beli ženski trbusi, iznutra prosijavaju čistim inkarnatom ničim pomućene želje. Jedan od omiljenih Klimtovih motiva su i trudne žene. Ženska tela koja su, dakle, procvetala. “Nada I” prikazuje riđokosu (onu “divnu riđokosu” o kojoj je pevao i Apoliner), koja naga i potpuno lišena stida, gleda negde kroz grlo posmatrača, pokazujuću mu svoj veliki, divan trbuh.

Slikar ne bira za temu slučajno ovu do kraja zaokruženu ženstvenost, i okružuje je simbolima noći i smrti. Smrt može da ubije život, ali ne može i da ga stvori i odatle takođe potiče njena ogromna ljubomora, ali i divljenje prema čoveku. Klimt, dakle, dovodi na svoja platna i smrt. Ali je čini potpuno nemoćnom i razoružanom, jer je okružuje devojkama ludo zaljubljenim u strast, koje već nose u sebi novi život ili će ga uskoro, srećne, poneti, pošto pred licem smrti duboko i meko grle telo nekog nevidljivog, krupnog muškarca. (Kada je već odlučivao da slika muškarce, što je činio veoma retko, Klimt je često sebe uzimao za model. I nikada nije bio onaj spiritus movens koji sliku čini živom. Samo dekorum.)

“Prava umetnost je neminovno prometejska”,

rekao je negde Žorž Bataj. I čini se da je Klimtovo delo upravo to – otpor tiraniji metastazirale materije i borba za prikazivanje ljudskog bića u punoj snazi svoje nepatvorene, nabujale životne i životvorne energije. Uostalom, Klimt je prvi među umetnicima u inkarnatu erotskog prepoznao čisto prisustvo duhovnog, molitvenog, sakralnog, pa i večitog, onostranog. Kada Klimt slika cveće, to su floralna, pomalo divlja edenska carstva, u kojima nema ljudi (Bog voli puste vrtove ili ih voli čovek u Bogu). Renoar je, u trenucima odmora, od preostalih boja slikao svoje cveće. Klimt je tada slikao duboke, od kiše i od strasnih oluja ozelene pejzaže, čije su oči retki, usnuli cvetovi koji ne pripadaju više čovekovom svetu, nego Hristovom. Dokaz za to je i malo, bolno raspeće, smešteno u centar slike “Seoska bašta sa raspećem”.

“Nemam nijedan autoportret. Sam sebi nisam interesantan kao materijal za sliku. Zanimaju me drugi ljudi, posebno žene, a još više neki drugi fenomeni. Ubeđen sam da nisam posebno interesantan kao osoba. Nisam ni po čemu poseban. Ja sam slikar, onaj koji slika od jutra do mraka. Figure, pejzaže, povremeno portrete…”

Ovo su reči Gustava Klimta, koji je, poput austrijske carice Elizabete smatrao “da misao o smrti ima istu ulogu kao baštovan koji čisti vrt od korova. Ali, taj vrt želi da ga ostave na miru, ljuti se kad radoznalci vire preko njegovih zidova. Tako ja krijem svoje lice iza suncobrana i lepeze, da bi moje misli o smrti bile spokojne”… Klimt je otkrio ono u šta psihologija tek treba da prodre: čovek ima bezbroj lica. Istinsko je samo jedno – duhovno, a to je lice strasti.

Takođe, Klimt je odgovorio i na pitanje staro koliko i civilizacija – zašto je među stvaraocima uvek bilo manje žena nego muškaraca. Po Klimtu, čitav ženski život jeste putena, ponekad opojna, pokatkad surova umetnička igra, čiji je trijumf velelepno, zastrašujuće i divlje opojno iskustvo rađanja, koje se ne može meriti ni sa jednim drugim doživljajnim intenzitetom, pa ni sa intenzitetom stvaralačkog čina.

Na drugom svetu žive naši dvojnici, istog lica, istih tela i istih snova. Posle smrti, stopićemo se u jedno i poleteti. Lica naših dvojnika Klimt je oslikao – to su nage, blistave, strasne, bestidne, putene i setne žene, anđeoske vampirice, koje jedva čekaju da dubokim poljupcem isisaju život iz nas i šapnu nam na uvo da postoji samo jedan istinski životni credo, bez koga se ljudski život pretvara u mehur od sapunice. To je tajna, koja će procvetati duboko u nama i od larvi načiniti leptiricu što će znati jedno: Had se moze razoriti samo nežnošću.

Sanja Domazet

  gustav klimt, Sanja Domazet, Slikarstvo, Umetnost