Tri studije za Frensisa Bejkona (deo prvi)

Frensis Bejkon – za Margaret Tačer “onaj slikar koji slika one užasne slike”, za Lusijena Frojda (Lucian Freud) najbolji prijatelj, za mene surogatni otac umetnik. Međutim pre nego što pređemo na moju zaljubljenost njegovim radom i delom sledi pregled njegovog skoro pa nestvarnog života.  Frensis Bejkon, imenjak poznatog filozofa empirizma je bio englesko-irski slikar, rođen 28. oktobra u Dablinu 1909. Bio je drugo od petoro dece iz braka oficira vojske koji se povukao iz službe i potpuno posvetio svom strastvenom hobiju, uzgoju konja i lovu, i majke poreklom iz bogate porodice koja je svoj novostečeni imetak želela da pečatira zvučnim “plemićkim” srodnicima, naime Bejkonovi su tvrdili da su ogranak loze elizabetanskog filozofa i zvaničnika, Frensisa Bejkona (1561-1626).  Bio je slabašan astmatičan dečak i možda zbog njegove sve evidentnije tenzije ka homoseksualnosti, njegova porodica je sve hladnija prema njemu te (kako sam kaže) su ga oterali sa kućnog praga već 1926.

Šesnaestogodišnji Frensis odlazi u London bez jasne slike o svojoj budućnosti. “Ne mogu da kažem za sebe da sam tada bio mlad čovek za primer.” Sitne krađe, nedovoljno plaćeni poslovi i tajni susreti sa starijim muškarcima – za sada ne obećava da će postati poznati figurativni slikar. Važan formativni događaj u njegovom životu bio je boravak u Berlinu. Tamo odlazi sa izvesnim H. Smitom. Njega u Rozenkranc-Gildenstern ulozi šalje otac Bejkon, koji se nada da će Smitova usijana muževnost ispeglati Bejkonovu ženskost. Kako Bejkon kaže kroz osmeh, otac Bejkon nije ni slutio da će se dodeljeni čuvar previše posvetiti svom štićeniku. Ukus Berlina i tadašnjih dešavanja na polju umetnosti mu neće zagolicati posebne životne ambicije, ali će mu dati seme inspiracije koje će godinama kasnije početi da rađa prve plodove.

Nakon razlaza sa Smitom, Bejkon nedugo potom putuje za Pariz. Iako tvrdi da je bio neizlečivo stidljiv i povučen, Bejkon je nekim čudom uspevao da stupi u kontakt sa ljudima koji će mu pomoći da razvije svoje talente. Jedna od njih je i Yvonne Bocquentin koju je upoznao tokom izložbe u jednoj galeriji. Ispostaviće se da je saživot sa ovom porodicom tokom naredna tri meseca još jedna od važnijih prekretnica. Ako se njegove mladalačke epifanije mogu izraziti slikom, dinamičnom i statičnom, to bi verovatno tokom berlinskih dana bio film Sergeja Ajzenštajna, Oklopnjača Potemkin (1925) , a u Parizu slika Nicholasa Poussina, Masakr nevinih (oko 1630)  i posebno prizor majke u grču vriska koja pokušava da zaštiti svoje dete. U Bejkonovim očima ovo je bio najdosledniji ljudski krik koji je ikad zaživeo na platnu. Bejkonovo oduševljenje pojedinačnim slikama drugih slikara kasnije prerasta u opsesivni autorski motiv.  Međutim, izgleda da je Bejkon poželeo da se bavi slikarstvom tek pošto je prisustvovao izložbi Pikasovog opusa crteža 1927, pa je nadahnut monparnasovskim muzama ubrzoi sam počeo da stvara i to bez prethodnog podučavanja.

1929. godine se ponovo obreo u Londonu gde se prihvata posla dizajnera enterijera i nameštaja. Koristi moderne materijale kao što su hromirani čelik i staklo. Iako ga je primetio The Studio magazin, njegov rad nije bio naročito priznat izvan kruga bliskih prijatelja i mecena. Roy de Maistre, australijski slikar post-kubizma, podučava ga tehnikama slikanja, posebno ulje na platnu. Rezultat je zajednička izložba Bejkonovih slika i tepiha u novembru, 1930. Kada je reč o njegovim vernim pomoćnicima ne treba zaboraviti sledeće ime – Eric Hall, situirani i oženjen čovek koji je imao intimnu vezu sa umetnikom tokom dugih petnaest godina.  Iako je zabeležio strelovit uspeh, Bejkon nije mogao da finansijski stoji čvrsto na klimavoj hrpi nameštaja i uljanih platana.

Njegovo prvo zaista originalno delo, Raspeće,  obasjala su svetla galerije 1933. Posle tih prvih sjajnih dana njegova karijera posrće po mračnim i slepim ulicama umetničkog priznanja. The Times piše snishodljive kritike na njegov račun, odbijaju ga galerije. Frensis se vratio svom lutalačkom i beciljnom boemskom životu. Nemilosrdno je uništavao svoja dela, samokritično ih je odbacivao tokom čitavog svog radnog veka, a posebno u ovom ranom periodu. Vreme 1939-1944. Bejkon zbog astme provodi u civilnom odelu. Novi talas uticaja dolazi u obliku pisane reči. Bejkon je fasciniran pesmama T.S. Eliota. Divi se Eshilovoj Orestiji, posebno motivu porodice koju bogovi drže u nemilosti. Zatočeništvo likova unutar začaranog kruga osvete i krivice  dugo odzvanja u Bejkonovim mislima a kasnije ovom idejom natapa slikarska platna.

Krajem 1943. je dovršio sliku koja če zapečatiti njegov ugled kao jednog od najvažnijih slikara dvadesetog veka. Tri studije za likove u podnožju Raspeća (1944) je bila slika koja je izazvala potres među kritičkim krugovima. Ovaj triptih, što predstavlja Bejkonov prepoznatljivi medijum, na podmukloj narandžastoj pozadini upečatljivo kontrastira bleda i hladna čudovišta koja neprijatno aludiraju na daleko srodstvo sa čovekom. Bez obzira na nejasan naslov ove figure zapravo predstavljaju Furije, tj. Erinije ili Eumenide koje su po Eshilu boginje osvete i prokletstva.

Kraj prvog dela

Drugi deo 

Za P.U.L.SE  Darinka Marković

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Frensis Bejkon, Slikarstvo