Večni sjaj besprekornog uma

How happy is the blameless vestal’s lot!
The world forgetting, by the world forgot.
Eternal sunshine of the spotless mind!
Each pray’r accepted, and each wish resign’d..

Stihovi engleskog pesnika Aleksandra Poupa, koje u jednom trenutku izgovara Meri koju tumači Kirsten Danst, poslužili su i za sam naziv filma. Pesma „Eloiza Abelardu“ govori o tragičnoj ljubavi, o njenom kraju i o zaboravu kao jedinom rešenju. Tematika Poupove epistole ujedno je i radnja „Večnog sjaja besprekornog uma“ (u originalu „Eternal Sunshine of the Spotless Mind“) režisera Mišela Gondrija, čiji kreativni um stoji iza spotova popularnih alternativnih bendova Radiohead i The White Stripes. Čarli Kaufman je 2004. godine osvojio Oskara za najbolji scenario, a pored gorepomenute Danstove, glavne uloge tumače Kejt Vinslet i Džim Keri kojima se pridružuju Elajdža Vud, Mark Rufalo i Tom Vilkinson.

Film se pojavio u bioskopima pre čitavih dvanaest godina, ali oduševljenje kritike i gledalaca ne jenjava. „Večni sjaj besprekornog uma“ jedno je od onih ostvarenja koje se posle odjavne špice gleda ponovo kako bi se pohvatali propušteni detalji i kako bi se povezale sve zamršene niti kompleksne radnje koja levitira između jave i sna, realnog i naučno-fantastičnog, svesti i podsvesti. Nauka, koliko god u ovom slučaju bila fantastična, prepliće se sa poetskim, a u središtu svega je jedna tako opšta i jednostavna tema – raskid. Jednostavna, ali toliko bitna i za svakog od nas drugačija. Kao što je Danilo Kiš rekao:

Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je prvi susret na svetu, kao da nije bilo, od Adama i Eve naovamo, milijardu takvih susreta. Vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi.

.

Džim Keri tumači ulogu Džoela Beriša, introvertnog i pomalo prestrašenog od života, a to mu tako lepo leži da zaboravljamo svaki njegov raniji komični momenat i svaku grimasu. Vinsletina Klementina je, poput svoje kose, uragan boja i intenzivnih emocija. Klementina i Džoel su suprotni polovi magneta i centralna ljubavna priča. Paralelno možemo da vidimo Meri koja je rastrgnuta između doktora Hauarda Merzvijaka (Vilkinson) i Stena (Rufalo). Tu je i čudak Patrik (Vud) koji bezuspešno pokušava da prisvoji Klementinu za sebe. Ljubavna priča ne ide hronološki i u prvim scenama se upoznajemo sa krajem, tačnije sa početkom posle kraja i drugim prvim upoznavanjem Džoela i Klementine. Nagli prekid tog susreta zamenjuju scene konflikta i kraha njihove emotivne veze nakon čega Džoel saznaje da ga je Klementina izbrisala iz sećanja naročitom (izmišljenom) tehnikom. U nameri da joj vrati milo za drago ili samo da ne bude jedini koji prolazi kroz raskid, on odlazi u skromnu ordinaciju pod nazivom Lacuna Inc., koji je i više nego prigodan, jer lacuna znači praznina. Prilikom susreta sa doktorom Merzvijakom saznajemo da on može da locira nepoželjna sećanja i da ih ukloni. Zahvat se odvija u kući pacijenta dok je ovaj pod sedativima i sve je prilično suptilno i tajnovito. Kako bi brisanje bilo uspešno, neophodno je odreći se svih predmeta koji su u vezi sa osobom koju brišemo – fotografije, knjige, pokloni, čitav jedan život koji završi u kartonskoj kutiji. Doktor Merzvijak uklanja tuge i fobije, ali postavlja se pitanje uklanja li time i identitet. Koliko god uspomene bile bolne, one su deo nas. Svaka srećna i tužna uspomena stvorila je od nas ono što jesmo i izgradila našu ličnost. Posle brisanja ništa nema smisla i sve je zbunjujuće što možemo videti kod Klementine. Uspomene i sećanja definišu naš život. Može li brisanje iz glave obrisati nekoga iz srca?

Srž filma je ono što se dešava u Džoelovoj glavi prilikom zahvata i najveći deo radnje je smešten u njegov mentalni prostor. Paralelno gledamo realistični deo u kome pomoćnici doktora Merzvijaka, Sten, Patrik i Meri, obitavaju u Džoelovoj sobi i brišu mu sećanja preko kompjutera i onaj snoviđenjski, bajkoviti deo prepun nadrealnog. Džoel prvo preživljava skorije uspomene koje su bile nasilne, pune svađa i nesuglasica. Junaci jedu u tišini, postali su robovi rutine koju donosi svaka duga veza, nespremni da se posvete u potpunosti i da definišu svoju budućnost. Sve je prepuno gorčine i pritajenog besa. Došli su do momenta u vezi kada sve što su voleli kod onog drugog postaje iritantno. „Brišem te i srećan sam“, viče Džoel u jednom trenutku, ali to deluje više kao očajnički vapaj i pokušaj samoubeđivanja nego kao jasna odluka i nada u bolje sutra. Kako proces brisanja napreduje, tako se Džoelu vraćaju lepši trenuci i on shvata da ne želi da ostane bez tih sećanja. Klementina njegove podsvesti je Klementina koju je voleo, a ne ona pripita devojka koju je nazvao patetičnom i neodgovornom i koju je vređao prilikom njihovog poslednjeg susreta. Tada počinje borba usnulog Džoela prikačenog na aparate za brisanje koji želi da sakrije Klementinu u najdublje kutke memorije i dočeka jutro sa bar jednom uspomenom.

Iako puni mana i suprotnosti, Džoel i Klementina nam ne dozvoljavaju da posumnjamo u njihovu ljubav i ono što ih drži zajedno uprkos svemu. Džoelu fali strast i spontanost, a ekstrovertna Klementina ima sve to, ali je i anksiozna, ubeđena da propušta dosta u životu. Impulsivna je i menja raspoloženja gotovo često koliko i boju kose, a upravo ta boja može pomoći gledaocima da pohvataju niti hronološki isprekidane i mnogima konfuzne radnje. Kada se upoznaju prvi put, Klementinina kosa je zelena, kao da simboliše neko buđenje, novi život i novi početak. Na početku njihove emotivne veze kosa joj je vatreno crvena, poput strasti i ljubavi. Ta crvena polako prelazi u narandžastu, kao da se ljubav ispira sa bojom kose i sva ushićenost i zanos postaju bledi. Na kraju filma, kosa joj je plava – plavo za tugu posle raskida.

Džoel je povučen, kako u životu, tako i u vezi. Konstantno pričanje za njega ne znači komuniciranje. On ne shvata da izbegavanjem konflikta izbegava i probleme. Klementina je otvorena i shvata da ljudi treba da dele stvari, jer samo tako se može doći do intimnosti i poverenja. Možda ju je ovaj novi Džoel konačno shvatio te rešava da je sakrije u kutke svog detinjstva, tamo gde nikada nije bila i tako na trenutak zaustavlja brisanje. Sigurno ne slučajno, kasnije moli da zadrži samo uspomenu na Klementinu kada je bila najranjivija i pričala ispod pokrivača o svom detinjstvu, nesigurnostima i usamljenosti. Džoel želi da sačuva sećanje na devojku koja je mislila da je ružna i na trenutak kada je  on mogao da bude uz nju i da joj kaže koliko je lepa.

Klementina je jedan od ženskih likova koji je uspeo da negira kovanicu Manic Pixie Dream Girl koju je smislio Nejtan Rebin. „Previše muškaraca misli da sam koncept, da ih upotpunjujem i da ću učiniti da se osećaju živima. Ja nisam koncept, Džoele. Ja sam samo sjebana devojka.“ Ona ruši tu pogrešnu predstavu o sebi, nije koncept i ne želi da bude produkt tuđih fantazija i predstava niti da bude nečiji ideal zato što, kao i svako drugi, nije savršena. Klementina želi da ostane stvarna.

Dok se Klementina bori za svoje stavove i principe i dok pokušava da ostane ljudsko biće iz domena stvarnosti, Džoelov um postaje stecište snova i vizuelne poezije. Knjižara se prepliće sa stanom, spavaća soba je na plaži pored okeana usred zime i sve izgleda bajkovito. Mašta dobija sasvim novi oblik i ovo je verovatno najbliži i najbolji pokušaj nekog ostvarenja kinematografije da prikaže ljudske snove. Podsvesno počinje da se ruši kako se intervencija brisanja primiče kraju, a glavni junaci više nemaju gde da pobegnu.

Uskoro će nestati. Šta ćemo da radimo?

– Da uživamo dok traje..

Domeni podsvesti se okončavaju na plaži, istoj onoj gde je sve počelo i onoj gde se sve nastavlja i gde glavni junak ponovo odlazi nakon brisanja, jednog februarskog jutra, baš na Dan zaljubljenih, dok mu u mislima odzvanja „Meet me in Montauk.“

Zašto pamtiti destruktivnu vezu? Možda baš zato što ponavljamo iste greške i završimo slomljenog srca. Moramo pamtiti kako ne bismo zaboravili da treba da menjamo sebe. Poenta svakog raskida je nastaviti dalje i preboleti. Zaborav nam nudi mir onda kada bol postane naš identitet i kad je osoba koja nas je ostavila sve što je ostalo od nas. Ljudi potisnu sećanja, ali i dalje su osuđeni na iste greške, upućeni su na iste ljude i vrlo je verovatno da će se opet zaljubiti u njih. Film se poigrava i sa filozofijom i citirajući Ničea upućuje na njegov paradoks da čovek zaboravlja ono sa čim ne može da živi. Možda su zaboravni zaista blagosloveni i oslobođeni duševnih tereta, ali zaboravni ne umeju da se suoče i zaboravni ostaju zauvek begunci pred problemima i osećanjima.

Džoel preuzima Klementininu impulsivnost odlučivši se na brisanje sećanja, ali kada loša iskustva protutnje i ostave hladne noći i zvezdana neba, a uspomene vredne čuvanja podsete koliko je važno ležati na zaleđenoj reci i samo se praviti da poznaješ sazvežđa zato što si pored devojke koja ti se dopada, bežanje odjednom izgleda kao jako loša ideja.

„Tačno sam tamo gde želim da budem“, pored tebe, na tom ledu, prestrašen, ali spreman da započnemo nešto vredno sećanja.

Kraj filma ostaje otvoren. Klementina i Džoel se smeju, ponovo pronađeni, složni oko toga da nisu savršeni, ali da se dopadaju jedno drugome. Stare obrisane priče samo su snimci na kasetama. Vreme je da jedan kraj postane novi početak.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Eternal Sunshine of the Spotless Mind, Film, Marijana Ristić, Mišel Gondri