“Verujem u ljude koji iskreno veruju” – Nikola Vranjković

Kako Nikola Vranjković, gitarista benda Block out, a inače pisac, kompozitor, snimatelj, muzički producent, strastveni pecaroš, ne voli mnogo priča u medijima, niti da izaziva medijsku pažnju, isprva nisam ni očekivala da će pristati za razgovor za P.U.L.S.E. Kada je, međutim, pristao na intervju, nisam imala utisak da je mrzovoljan i namrgođen, kako je za njega rečeno, ne znam da li od strane njega samog ili od strane javnosti.

Iako su pitanja bila prilično intimna, odgovorio koje je davao, činili su se toplima, sa mnogo duše u njima. Govorio mi je o svom radu sa Block out-om, o svojoj poeziji, iskrenosti i bolu koji vrište u pesmama. Otkrio mi je ko su umetnici koji su na njega uticali, u čijoj muzici nailazi na odraz svojih misli, i ono što sam oduvek, potajno znajući odgovor, želela da ga pitam – da li je vernik.

P.U.L.S.E: Verujem da, kao autor, u svaku pesmu nužno smestite deo sebe. Pa ipak, postoji li ona koju biste mogli izdvojiti kao najličniju, onu iz koje, u najvećoj meri, curi iskrenost, u kojoj smatrate da ste dali ono što bi se zvalo Vašim maksimumom u tom trenutku?

Nikola Vranjković: Postoje pesme koje sam pisao direktno o događajima koji su se desili meni i koje sam proživeo i preživeo, a postoje i pesme koje sam pisao u prvom licu a ticale su se mojih prijatelja, poznanika, neprijatelja itd…. I jedne i druge i treće su iskrene, iskrenost im produžava život. Od pesama relativno novijeg datuma to su sigurno “Zadrži svoj dah”, “Dve hiljade i kusur godina”, “Nikada ti neću više otkriti ni jednu tajnu” i “Marburg” (ovu zadnju nismo još nikada svirali a nijedna od ovih nije snimljena studijski), a od starih… šta mi sad prvo pada na pamet…. “Rođendanska”, “Protiv Sebe”, “Raskorak” i “Majdan” u svakom slučaju. Ali nije iskrenost jedina stvar koja je bitna da pesma tj.tekst bude dobar, nekada je dobro biti i krajnje neiskren ali maštovit.

P.U.L.S.E: U pesmi „Fotelja“ postoji stih: „Neki dani nekad liče, a poneki malo više.“ Kakvi su dani u kojima, najčešće, nastaju Vaše pesme? Ti koji nekad liče ili češće oni koji ne liče uopšte?

Vranjković: Sećam se tačno, taj stih sam napisao 2007. godine u avgustu. Vozio sam auto iz Šapca za Beograd, pevušio u sebi i lomio glavu oko početka druge strofe za “Fotelju”. I nisam tada uspeo da napravim drugu strofu, ali su bile vesti na radiju i sama se desila četvrta strofa posle njih. Nekada šetam gradom sa ljudima pa se isključim i pravim neku pesmu u glavi, a nekada sam noću sedim i pišem, jer je tada najudobnjije za pisanje. A nekada ne pišem ništa po nekoliko meseci. Kad nemam šta da napišem – ne pišem. Mada je trening oko pisanja i čitanja prilično bitan, nisam nikad bio disciplinovan. Sporo i čitam.

P.U.L.S.E: Mislite li da bi neke, i koje, pesme nosile gotovo potpuno drugačiju energiju da ste ih umesto Mite otpevali Vi, ili obrnuto?

Vranjković: Pa sve. Neke bih ja svojim pevanjem potpuno upropastio, a neke bih otpevao onako kako sam ih zamislio na početku pa bi možda bile malo iskrenije, što jeste i lakše ako autor peva pesmu. Dobro mi guramo ovako. Ja sam najsrećniji kad on savlada neku pesmu do kraja. Ne mislim na tonalitet i ritam nego na celokupan doživljaj. Jako smo se borili oko “Fotelje” i ja sam se izborio, a on pobedio na kraju sa nekim svojim frazama. Sad se borimo i oko još nekoliko pesama. Ne moramo mi da napravimo, snimimo ili sviramo jos milion pesama do kraja karijere benda, ali za one za koje sam siguran da su važne i meni i publici volim da se potrudimo, da se razvijaju neko vreme na koncertima i, što se aranžmana tiče, a pogotovo što se tiče Milutinovog pevanja.

P.U.L.S.E: Na Vašem solo albumu, „Zaovdeilizaponeti“ nalazi se i pesma „Gusari“, upadljiva, između ostalog, i zbog gotovo posve vedrog raspoloženja koje u njoj vlada. Koje od Vaših pesama, na pomenutom albumu i sa Block out-om, biste smatrali vedrim, „svetlim“, a koje pak najmračnijima?

Vranjković: Gusari su snimani pre dvanaest godina. To je dunavska pesma, ne znam da li je vedra, a nemam pravu reč za nju. Ne bih ni danas ništa menjao. Ni Anin klavir (Ana Đokić – Brušić, Orthodox Celts) ni Acin miks. Ja tu pesmu u stvari pamtim po tome što ju je miksao Aca Radosavljević valjda prvi put pošto je došao na mali odmor iz Praga u koji je otišao tako naglo i tako mi je nedostajao u životu i u studiju, a nisam mogao ni da pretpostavim da će biti i poslednja koju je smiksao jer je jednostavno prestao da se bavi tim poslom. Ja i sad kad čujem “Potaman” od Darkwood Dub-a ili “Ne trebam nikome” od Goblina ili “Najduži je poslednji sat” od Block Out-a i još puno pesama drugih bendova – jasno vidim njega kako sa većom energijom i poštovanjem prema tim pesmama od samih autora danonoćno miksa. Ne znam više ni sam, te pesme su već za nekoga “evergreen”, a neko nikada nije ni čuo za to… Ne bih delio svoje pesme na mračne i svetle, ne znam kako to da uradim jer te neke za koje pojedinci tvrde da su mračne – što su starije svetle sve jače i jače.

P.U.L.S.E: Postoji nekoliko pesama koje ne svirate uživo. Da li za to postoje razlozi emocionalne prirode ili je stvar u nečemu drugom?

Vranjković: Uglavnom ne sviramo pesme kojima nismo zadovoljni kako ih uživo izvodimo. Postojalo je nekoliko pesama koje zaista nisam želeo da sviram uživo pre nekog vremena, ali je to bilo relativno davno.

P.U.L.S.E: Kada sam se tek srela sa Block out-om, bila sam, zapravo, klinka, ali to je bio prvi put, nakon otkrivanja EKV-a, da mi se činilo da neko peva o onome što mene boli i „svrbi“. Sa kojim bendovima ili muzičarima Vi danas imate snažan, intiman odnos, poput ovoga u kom neko govori baš o onome što tebe tišti

Vranjković: Pa to sad ko mi padne na pamet… recimo Love Hunters – “Frantsz late girl” ili La strada – “Plavi Tonik” ili, od relativno novijih autora, Jewy Sabatay – “Nevena” ili “Lisac od želatina”, Consecration – “Somna” ili “Đavo nije urban”, Autogeni Trening – “Na pučini živog peska” ili “Mulj”, Big Bug – “Circus” ili “Undone”, Plišani Mališan – “U vreli dan” ili “Usrana stvarnost”. Kao poslednja takva koju sam čuo, možda Bajagina – “Daljina, dim i prašina”. To je predivna pesma o životu.  Ali odgovorno tvrdim da je pesma od Ajs Nigrutina o parking servisu apsolutno remek delo.

P.U.L.S.E: Ko je od umetnika, ne samo iz sveta muzike, već generalno, uticao na Vas? Da li biste za nekoga od njih mogli reći da ste mu zahvalni, sa kog god aspekta?

Vranjković: Pa uvek neko utice, zavisi kome sam posvećen u nekom trenutku. Tarkovski, Momo Kapor, Miroslav Antić, Branimir Šćepanović, Mak Dizdrar, Risto Vrtev, Dostojevski, Balabanov, Mark Tven, Vitomir Nikolić, Damir Šagolj skoro uvek i još puno drugih. Svima sam veoma zahvalan jer sam od njih dobio neopisivu količinu emocija, znanja i ljubavi.

P.U.L.S.E: Šta je ono što je važno da muzika pruži? Nadu? Mogućnost „pražnjenja“? Uzvišenost? Utehu?

Vranjković: Ne znam za nadu ali mogućnost nekakvog pražnjenja apsolutno, i to na jedan način dok stvaram, a na drugi dok sviram neku pesmu. Osećaj uzvišenosti se javlja kada slušam neku muziku po hiljaditi put, jer jednostavno ne mogu bez nje ili kada se prvi put susrećem sa nekom takvom pesmom i prepoznajemo se na prvi pogled. Ne znam ni za utehu… Plaši me ta reč nekako. Jedan drug mi je rekao da je Vito Nikolić jednom mestu na jadranskoj obali nadenuo ime Utjeha…

P.U.L.S.E: S obzirom da su Vaši tekstovi uglavnom vrlo lični, ali i duboki i često prepuni bola, verujem da je vrlo teško takav deo sebe izneti pred ljude. Koliko je zapravo tako? Da li to bivanje ogoljenim pred ljudima čini da se čovek oseti „lakšim“, ili je blago posramljen, ili srećan, ili…?

Vranjković: Sve mi je jedno. Ljudi su razni, neki iskreno vole i poštuju tuđ trud, zalaganje ili umetnost, drugi su ljubomorni i neverovatno zlonemerni. Nije to važno. I ja se menjam, a neke pesme sam pisao pre dvadeset godina, za koje mlađa publika saznaje tek ovih dana. Ništa nije bitno posle stvaranja pesme, ukoliko je ona ispala kako treba. Nije bitno kako se autor oseća, bitno je kako sam se osećao dok sam je pisao. Naravno, ako ičemu vredi… Ako ne vredi nije, ni to bitno… Onda je to bilo samo nekoliko potrošenih sati koje čovek sam sebi posveti, što je opet korisno u neku ruku… Možda neke stvari jednostavno jasnije i sam vidiš i shvatiš kada ih razložiš na papir, a možda neke manje bole ako ih napišeš… To je od čoveka do čoveka.

P.U.L.S.E: Šta se dogodi sa emocijom u pesmi koju izvodite po hiljaditi put? Na koji način ona (emocija) ostane i dalje sačuvana i dovoljno snažna, a ne izlizna?

Vranjković: Još uvek se ništa loše ne događa. Možda smo ipak imali malo koncerata za ovih dvadesetak godina. Nekada je teže, nekada lakše kao i sve u životu.

P.U.L.S.E: U nekoliko pesama, obraćate se trećoj osobi, prijatelju, najčešće. Da li u njima zaista i govorite o nekome trećem?

Vranjković: Da. Znam jako dobro i kome se obraćam u kojoj pesmi, a znaju i neki kojima se obracam… Na sreću, neki i ne znaju…

P.U.L.S.E: U “Vertikalno gledano“ postoji stih: “Vertikalno gledano, ja sam prokleti ateista, Bog mi je svedok to je istina“, a u Vašim pesmama često slušamo i o “moćnom stvoru što guli krst“. Da li sebe smatrate vernikom?

Vranjković: Ma ja ne verujem ni da je čovek postao od majmuna, ni da je pametniji od delfina ili od pacova, ni da kad umre ide u raj ili pakao. To sve je neka druga ekipa napravila, ozbiljno zajebana i školovana odavno… Drugi ljudi, drugi običaji… Ali verujem da Đoković može da osvoji Rolan Garos, verujem da će ipak neko ko je teško bolestan uspeti da ozdravi, verujem da će Dunav i Sava ostati živi i zdravi, verujem i u ljude koji iskreno veruju, onako kako moja majka veruje. Verujem i u taj svoj stih iz mladosti, kao što verujem u “Majstora i Margaritu” od Bulgakova i “Tajanstvenog Stranca” od Tvena. U sve to verujem, i u isto vreme se plašim, nadam, sumnjam i volim. Obišao sam mnogo manastira, od Fruške gore, preko Stare planine, do Ostroga. Skoro smo svirali u Nikšiću i svi zajedno, ceo bend, otišli pod Ostrog. To je divno iskustvo. Hoću da kažem da ja sebe ne smatram… Ja pokušavam sebe da posmatram i ne uspeva mi često.

P.U.L.S.E: U duhu stiha “I još sam zaljubljen u svoj mali san“ – koji je to san u koji ste, još uvek, zaljubljeni?

Vranjković: I još sam zaljubljen u svoj mali san – to je citat iz pesme “Samo Droga Srbina Spašava” koju sam napisao 1995. godine. To peva ludak koji je sve sjebao i sebi i drugima i jasno mu je, ali nema nazad… Nisam zaljubljen ni u jedan svoj mali san. Neke snove sam ostvario, neke se trudim da ostvarim, neke neću nikad, ali ne patim zbog toga.

Fotografije: Anđela Grozdanić, Nemanja Đorđević

Za P.U.L.S.E   Dijana Knežević

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Block Out, Muzika, Razgovori