Wilhelm Ernst Wenders (rođen 14. avgusta 1945. u Dizeldorfu, Nemačka ), filmski je režiser, fotograf i producent.

U mladosti je studirao medicinu i filozofiju, koje je napustio 1966., da bi se potom preselio u Pariz i posvetio studijama slikarstva.Vremenom postaje strastveni filmofil koji se navukao na bioskop. Godine 1967. vraća se u Nemačku i upisuje Visoku školu za film i televiziju u Minhenu, dok istovremeno objavljuje filmske kritike za razne časopise. Ubrzo nakon toga i sam počinje da režira.

Na neki način, ja sam u isto vreme staromodni filmadžija koji gleda u nebo i traži povoljan trenutak da okrene ručicu kamere, ali i nezasiti video manijak čija kamera ne prestaje da radi, jer kada ona stane, prestaće da postoji i svet na koji je usmeren njen objektiv.

Tokom kasnih šezdesetih napravio je nekoliko kratkih filmova pod uticajem tzv. novog američkog podzemlja, u stilu pop-art ikone Endija Vorhola. Njegov debitantski film diplomski je rad iz 1970.- crno-beli film Leto u gradu. Jedan je od reditelja i scenarista koji su 1971. godine osnovali producentsku kuću Filmverlag der autoren. Wendersova profesionalna karijera reditelja započela je iste godine sa filmskom adaptacijom romana Petera Handkea Golmanov strah od jedanaesterca. U filmovima Alisa u gradovima 1973., Pogrešan potez 1974. i Kraljevi ceste 1975. Wenders se okreće likovima koji se moraju suočavati sa nedostatkom informacija o porodičnim poreklu u posleratnoj Nemačkoj.

Neverovatna je stvar u vezi sa filmovima da, iako se naizgled bave vidljivim svetom, oni neke nevidljive stvari mogu učiniti vidljivim. Filmovi mogu nadići naše živote, mogu pokazati nešto izvan vidljivog sveta, nešto što smo zaboravili ili navikli da više ne gledamo. Filmovi nam, prikazujući određeno vreme, zaista mogu pružiti ideju o večnosti.

Rock and roll, poezija i vizuelno on the road čarobnjaštvo

Godine 1977. Wenders snima Američkog prijatelja, film kojim privlači pažnju slavnog američkog režisera Frensisa Forda Kopole (Kum, Apokalipsa sad). Vremenom, uz slavnu generaciju nemačkih režisera (Fasbinder, Šlendorf, Hercog), stiče svetsku slavu i kultni status među rafiniranim filmofilima širom sveta. Neobična Wendersova ljubav prema filmu i rock and rollu, zajedno sa njegovom strastvenom znatiželjom za svet oko sebe, provlače se kroz ceo njegov rad i obeležavaju ga do današnjih dana.

My life was saved by rock and roll. Because it was the kind of music that, for the first time in my life, gave me a feeling of identity, the feeling that i have right to enjoy, to imagine, and to do something. Had it not been for rock and roll, i might be a lawyer now.

Nakon uspeha Prijatelja iz Amerike i odlaska u Ameriku, počinje raditi na filmu Hammett – posveti američkom piscu krimi romana Dashiellu Hammettu. Zbog dugotrajnih umetničkih nesuglasica, film je završen tek 1982. godine. Sukobi koje je morao podneti tokom teškog procesa produkcije prikazani su u njegovom sledećom ostvarenju – Stanje stvari, 1982. godine, mračnom osvrtu na filmsku industriju. Iste godine nastaje i Vendersov dokumentarac (jedan od mnogih kultnih) pod nazivom Soba 666. Naime, tokom filmskog festivala u Kanu 1982. godine, Venders podešava statičnu kameru u sobi br. 666 hotela Martinez i nekolicini odabranih filmskih reditelja, umetnika koji su film uzdigli svojim briljantnim autorskim radom na najviši nivo – od Žan Lik Godara i Vernera Hercoga do Stivena Spilberga i Mikelanđela Antonjonija, postavlja niz pitanja vezanih za budućnost bioskopa i filma kao autorskog, umetničkog dela.

Iz današnje perspektive gledano, dotadašnji andergraund rad Wima Wendersa bio je samo lagani uvod u ono što je tek sledilo, a bila su to dva vanvremenska ostvarenje koja će mu rezervisati mesto u aleji filmskih velikana, holu besmrtnih filmskih autora i reditelja. Prvo remek delo bio je kultni : Pariz, Teksas (1984.), antologijsko ostvarenje filmske umetnosti, sjajne atmosfere, fotografije i autentičnih kadrova, začinjenih harizmom fatalne Nastasje Kinski i originalnom muzičkom podlogom bluzera Reja Kudera, koje svojim dugim, sporim i meditativnim kadrovima veliča filmski izraz kao umetnost. Film je nastao u saradnji sa Semom Šepardom. Paris, Texas predstavlja jedinstvenu dramu (prema scenariju L.M. Kit Carsona i Sama Sheparda), snimljenu u SAD. Glavne uloge tumačili su Harry Dean Stanton, Dean Stockwell i Nastassja Kinski. Izgubljen u izmaglici amnezije i krize identiteta, Travis Henderson (Stanton) luta nepreglednim prostranstvima pustinjskog Teksasa u pokušaju da obnovi vezu sa bratom Waltom Hendersonom (Stockwell) i sedmogodišnjim sinom, u potrazi za bivšom suprugom Jane Henderson (Nastassja Kinski), u nadi da će uspeti da obnovi nekadašnju harmoniju vlastite porodice u rasulu…

Paris, Texas je film sa onom vrstom strasti i spremnosti eksperimentisanja koji su bili češći pre 15 godina nego sada. Ima više zajedničkog sa filmovima kao što su ,, Pet lakih komada“, ,, Easy rider“ ili ,, Ponoćni kauboj“ nego sa nekim video igricama koje su pobednici na bioskopskim blagajnama 80-ih godina. To je istinit, dubok i briljantan film, reči su kritičara tih godina…

Dirljivi, vibrirajući zvuk slide-gitare Rej Kudera uvodi nas u duge, kontemplativne kadrove američke divljine, nepreglednih prostranstava veličanstvene prirode. Niotkud, pojavljuje se čovek, izgubljen, sićušan, beznačajan i zbunjen, i iz dna veličanstvenog kadra kreće da luta i nestaje u dubini mizanscena… Pročišćenim, sofisticiranim filmskim jezikom otvara se metaforična i istovremeno životna priča o čoveku(Trejvis) i njegovim lutanjima, traženju, iskušenjima, nesmotrenostima, zaboravu, pronalaženju i praštanju… Izgubljen identitet, razoren brak i dečiji snovi, lutanje i povratak domu, napokon pronađenoj iskrenoj emociji…

Pred gledaocem se otvara veličanstvena priča Sema Šeparda, pretvorena u vizuelno remek delo sedme umetnosti. Predivna fotografija Robija Milera, naglašena montažom i dugim, melanholičnim, usporenim kadrovima, uz izvrsnu muzičku podlogu velemajstora gitare – Rej Kudera, koji svojim  klizajućim blue notama oživljava autentične predele američkih nepreglednih prostranstava, i glumačku, vizuelnu harizmu zagonetne Nastasje Kinski koja naprosto pleni lepotom i senzualnošću, čine ovaj briljantni Wendersov film moćnom metaforom o životu, traganju, emocijama i večno krugu unutar koga se sve odigrava i ponavlja.

Meditativna muzička podloga, u kombinaciji s impresivnom fotografijom koja se sastoji od kontrasta prašnjavog, narandžastog tla (nepreglednih brisanih prostora američke mistike) i prozirno-plave romantike neba, učinili su Wendersovo remek-delo fantastičnom i nezaboravnom vizuelnom predstavom, maestralnim filmskim ostvarenjem za sva vremena… Paris, Texas  antologijski je road-movie maestra Wendersa, pravi umetnički film,  senzibilni portret predela izbledelog od sunca, obojenog melanholičnim tonovima besmrtnog bluesa…

Gledati filmove Wima Wendersa, znači uživati u poeziji vizuelnog, prefinjenog, tananog… Znači prepuštati se totalnoj filmskoj magiji, čistom jeziku, jeziku pokretnih slika bez nepotrebnih primesa koji misli i reči transponuje u čisti umetnički doživljaj… Transponuje vaše snove u večnost trenutka gde prestaje zaborav, zaborav ukroćen svetlošću objektiva.

Na krilima želje do središta bluza

Nebo nad Berlinom (1987.), Wendersov sledeći masterpeace, još je jedno vrhunsko ostvarenje sa kultnim statusom, prožeto originalnim vendersovskim izrazom i atmosferom, uobličeno magijom onostranosti, vizije i nedokučivosti. Film predstavlja bajku, sa Brunom Gancom u ulozi anđela, koji se zbog ljubavi prema ženi odriče vlastite anđeoske besmrtnosti. Ovenčan je nagradom za najbolji film i režiju – Zlatnom palmom, na filmskom festivalu u Kanu 1987. godine.

Dva anđela – Damiel (Bruno Ganz) i Cassiel (Otto Sander), lutaju iznad Berlina, posmatrajući ljude i pomažući im u teškim trenucima… Jedan od njih – Damiel, umoran od beskonačne duhovne egzistencije i napokon, zaljubljen u prelepu devojku, umetnicu na trapezu – Marion (Solveig Dommartin) odlučuje da žrtvuje vlastitu besmrtnost radi ljubavi i postaje sasvim običan čovek.

U filmu Nebo nad Berlinom  sam možda prvi put sam sebi dozvolio da uvedem neka metafizička pitanja u proces pravljenja filma. U početku, kada sam došao na tu ideju o anđelima, anđelima čuvarima kao likovima u filmu, nekako sam prihvatio tu čudnu ideju, jer mi je ona omogućila da vidim grad Berlin iz različitih uglova… A ti anđeli, koje sam na neki način prizvao kroz metafore, nosili su nas, držeći naš film i taj neizmeran napor da se služimo tim metaforama. I na kraju sam shvatio da mi je čitav film na neki način bio dat, da ja nisam bio njegov stvaralac, već da sam bio na strani onoga koji prima, objašnjava Venders.

Melanholična poetika crno-belih tonova – prigušena, mistična, senzibilna, introspektivna i suptilna boji iznutra ovo remek-delo Wima Wendersa… Usporenog ritma, kontemplativna i pritajena, njegova božanska vizija u formi bajke poetični je prikaz života velegrada, večnog Berlina i esencije ljudskog postojanja otelotvorenog u ljubavi… Esteta i filmski zanesenjak Wenders vodi nas sa svojim ,, krilima požude“ na veličanstveno duhovno putovanje, obojeno setom, sjajnom fotografijom, sekvencama ustreptale ljudske duše i njenih prikrivenih želja vezanih za spajanje u ljubavi i besmrtnosti… Pratimo wendersovske neobične skice obavijene velima tajne, kadrove života iz neobičnog anđeoskog ugla, iz srca deteta koje je čisto i sve može iskreno da vidi…

Kada je dete bilo dete, postavljalo je pitanje: zašto sam ja ja, a ne ti? Zašto sam ovde, a ne tamo?Kada je počelo vreme, gde završava prostor? Da li je život pod suncem samo san? Nije li ono što vidim i čujem samo odraz nekog sveta od pre? Postoji li zlo, postoje li zaista zli ljudi? Kako to da pre nego što sam postao, nisam postojao?.

U filmu se često ponavlja poezija Lied vom kindsein, austrijskog dramaturga Petera Handkea, koji je Vendersu pomogao kod pisanja većine dijaloga za film. Film je inspirisan poezijom pesnika Rainera Marie Rilkea, u kojoj obitavaju anđeli. Jednom, dok je dugo lutao ulicama Berlina i beležio utiske o susretu s prolaznicima i atmosferi grada, Venders je dobio inspiraciju da snimi film. Pod uticajem poezije nemačkog pesnika Rilkea počeo je razmišljati o ideji da glavni likovi budu anđeli čuvari. Tako je nastao film o Berlinu, o njegovim delovima koji su Vendersu najviše značili… Tri su karakteristične građevine Berlina koje se pojavljuju u filmu: Berlinska Državna biblioteka, stub Pobede s istoimenim kipom na vrhu i Berlinski zid. Scene koje prikazuju ljudsko viđenje egzistencije u filmu su prikazane u boji, dok je za anđeosko viđenje korišćena crno-bela tehnika.

Sve se odvija nestvarno smireno i meditativno, dok kamera klizi nebom iznad nepreglednog, crno-belog Berlina… Dva anđela posmatraju svet…

Damiel:Divno je živeti samo duhovno, i osećati večnost… i biti u ljudskim mislima. Ali sam ponekad umoran od same duhovne egzistencije. Ne bih da večno lebdim, nego i da osetim teret, da me oslobodi beskonačnosti i veže za zemlju… Radost nije uvek u duhu, već konačno i u nekom obroku….

Drugi sloj priče prati mnoštvo ljudskih sudbina i misli, snova i želja… Istovremeno, jedan od glavnih ,, likova“ u filmu je i sam grad Berlin, sa svojom zastrašujućom ratnom prošlošću, zatim užurbanom, hladnom i haotičnom sadašnjošću i podeljenošću Berlinskim zidom… Posmatrajući svet i čuvajući ljude od zlih demona jedan od anđela se zaljubljuje u usamljenu, nežnu, prelepu i setnu umetnicu na trapezu… On žrtvuje svoju besmrtnost radi ljubavi prema Marion, silazi na zemlju i postaje čovek – film iz hladnih crno-belih tonova prelazi u toplinu boja, kolorit sastavljen od snažnih i iskrenih emocija i čiste, neposredne radosti življenja.

Marion: Ja sam ti potrebna. Nema veće istorije od naše. Od istorije muškarca i žene. To će biti velika istorija, nevidljiva, istorija novih praroditelja….

Damiel:Ona je u meni našla dom. I ja sam našao dom… U njoj ću provesti svoj život. Tek divljenje prema muškarcu i ženi učinilo me je čovekom… Ja sad znam što ne zna ni jedan anđeo….

Sve se na kraju završava u večnosti topline ljubavi, boja i lepote poezije unutar koje se dve usamljene duše spajaju u savršenstvu jedne, jedinstvene, besmrtne.

Godine 1990. Wenders je ostvario svoj ambiciozni SF projekat, koji je planirao punih 12 godina: film Sve do kraja sveta. Sa Brunom Gancom, Otom Sanderom i Peterom Falkeom Wenders 1993. snima nastavak svoje anđeoske priče: Faraway,so close. Nakon Lisabonske priče (1994.) usledio je drugi duži boravak u Americi, koji je započeo 1996. godine sa filmom Kraj nasilja.

U vreme Lisabonske priče bio sam potpuno opsednut novim vizuelnim izumima, sve lakšim kamerama, internetom, mogućnošću, o kojoj je još govorio Kant, da sediš u sopstvenoj sobi, a da si u isto vreme građanin sveta. Ipak 1995-u godinu doživeo sam dramatično, kao stogodišnjicu umetnosti koja je osuđena na propast.

Buena vista social club (1999.), jedan u nizu maestralnih dokumentarnih ostvarenja Wima Wendersa topla je ljudska, angažovana priča – posveta nizu zaboravljenih muzičara i malih-velikih ljudi sa oboda isprazne materijalističke civilizacije zaslepljene glupom i hladnom samodopadljivošću. Spisku sjajnih filmova svakako treba pridodati i niz kratkih art-house filmova, Vendersovih umetničkih vizija s one strane industrije i stupidne komercijalizacije svega i svačega što se može iskoristiti, unovčiti i odbaciti. Duh nezavisnosti i prefinjenosti u njemu je svakako dobio jednog od najoriginalnijih predvodnika i umetnika.

Ono što me je posebno fasciniralo unutar monumentalnog izobilja jednog od najboljih savremenih evropskih reditelja autorskog filma, Wima Wendersa, (nešto sasvim lično, ali i globalno), jeste njegovo antologijsko ostvarenje i angažman u serijalu filmova posvećenih bluzu – bluzu kao muzici, poimanju života i lepoti samoj po sebi. Naime, reč je o jednom od sedam ostvarenja posvećenom ovom muzičkom pravcu – filmu Duša čoveka (2003.). Film otvara scena uzletanja svemirskog broda Vojadžer, kojeg američka svemirska agencija NASA godine 1977. šalje nepovratno u kosmos, u cilju istraživanja udaljenih planeta Sunčevog sistema. Na brodu se nalazi i  gramofonska ploča, zbirka snimaka upućenih potencijalnim vanzemaljskim vrstama, sa porukama ljudske vrste na 50 različitih jezika sveta. Dok kamera prikazuje svemirski beskraj i planete, glas naratora u dirljivoj atmosferi govori o porukama ljudi koje nose misli, osećanja i želju za upoznavanjem. Glas naratora, praćen kadrovima letelice dok plovi Sunčevim sistemom, saopštava da se pored zvuka i muzike sa naše, matične planete Zemlje, na ploči nalazi i njegova pesma, koju je snimio za Kolumbiju 1927. godine (dakle, pola veka pre poletanja broda), koja se zove Dark was the night… Na kraju epskog, veoma senzibilnog uvoda (kakav je uostalom i ceo film) saznajemo da je narator i autor pesme slepi bluzer Blind Willie Johnson…

Fantastičnim, epskim, savršeno stilizovanim kadrovima, dugim, senzibilnim i meditativnim, autor Vim Venders vlastitim umetničkim autentičnim potpisom uvodi gledaoca u emotivnu priču o vanvremenskom bluesu (korenu savremene rock and roll muzike) i pre svega, duši čoveka, duši ranjenog, poniženog, iskorišćenog i odbačenog čoveka. Čoveka odbačenog od strane materijalističkog, zlog, perfidnog i bezdušnog sveta, koji u svemu traži samo profit.

Suprotstavljen lepoti i širini početnog, kosmičnog dela priče i ideji širenja vidika, ljubavi, komunikacije i empatije, film se potom okreće ovozemaljsko -prizemnom pravcu, prateći životne priče dvojice istinskih blues legendi – Skip Jamesa i J.B.Lenoira. Uprkos veličini duše dvojice izvanrednih umetnika, ljudi i legendarnih muzičara, na kraju životnih priča ih čeka samo nezaslužena tuga, zaborav, poniženje i hladan svet, koji nakon što je materijalistički bezdušno iskoristio njihov talenat, odbacuje ih… Bez duše, srca, emocije, ljudskosti, pokajanja…

Nehemiah Skip James je umro od raka, u Filadelfiji, Pensilvanija, SAD, 3.oktobra 1969., dve godine nakon još jedne zaboravljene legende J.B.Lenoira.Obojica su ostavili veliko zaveštanje. Njihove pesme prevazilaze njihove živote. Slave duh života, istražuju najveće dubine i podižu nas do najvećih nebesa. To je ono što čini bluz …, završne su reči ovog antologijskog ostvarenja o dobru i zlu, o lepom i ružnom za koje se u životu opredeljujemo…

Svemirska letelica nepovratno napušta Sunčev sistem, odlazi u beskraj praćena zvucima melanholičnog bluesa, praćena dušom čoveka koja u trenutku empatije i božanske inspiracije obuhvaća čitav kosmos u sebe, čineći nas malim božanstvima, anđelima koji su na trenutak napustili Božije okrilje…

                    … Skip James je bio siromašan,

                        ali veoma ponosan.

                        Pevao je o svom iskustvu

                        i o svom životu.

                        Znao je da je njegova muzika veličanstvena

                        i da će njegove pesme da ga nadžive…

 Pustinje, ostrva otpora, so zemlje… sve će biti u redu

Vim Venders je reditelj u čijim filmovima (pored fotografije) muzika ima izuzetan značaj, sjajno uklopljena i povezana sa idejama i snovima… Sarađivao je sa kompozitorima poput Irmina Schmidta, Laurenta Petigranda ili Jirgena Kniepera, i nizom bitnih autora moderne muzike, pre svega rock and rolla – od od Ry Coodera, Nick Cavea, U2 i Lou Reeda, do Willie Nelsona, Laurie Anderson, Talking Headsa, Elvisa Costela, kao i fado pevačice Terese Saguiero (Lisabonska priča) i legendarnog kubanskog muzičara Ibrahima Ferrere (Buena vista social club).

Postoji nešto što rokenrol i filmovi imaju zajedničko. Nije u pitanju samo to što oni pripadaju popularnoj kulturi, već i da su to istovremeno komercijalni proizvodi svog vremena. Takođe, oni su istovremeno OSTRVA OTPORA i tačke kontrakulture, da tako kažem. Rokenrol je većim delom danas deo onoga što konzumiramo, deo potrošačke kulture. On je i dalje potencijalno revolucionaran jer sadrži elemente znanja. I rock i filmovi nam pružaju mogućnost da razmišljamo o našoj kulturi, i da je na taj način proživljavamo…

Savremena muzika – pop, rok, bluz, pank, hip hop, džez ili rep, ima smelosti da u neočekivanom i radikalnom ključu govori o stvarima o kojima ni jedan drugi vid masovne umetnosti i kulture, uključujući i film, više ne može ništa reći… Slušajte Nika Kejva, Toma Vejtsa, Boba Dilana, U2, Portished, Koldplej, to je samo nekoliko izvođača… Kada 50000 ljudi na stadionu peva zajedno sa muzičarima o smrti, umiranju i smislu života, to je potresno! U filmu je to nemoguće. Za razliku od muzičara, filmadžije se svega boje, oni se nikad ne usuđuju da rizikuju. Nadam se da je u meni proklijao negde potisnuti rokenrolerski instinkt, zahvaljujući  kojem sam i napravio film u kojem je smrt glavni junak…

Pustinje su moji omiljeni pejzaži, zato što su one poput praznog platna. Mnogo je lakše zamisliti filmske junake u pustinji nego u nekom drugom pejzažu koji je već određen različitim elementima. Pustinja je potpuno prazna, tako da je ostavljeno vašoj mašti da dopuni ono što nedostaje. Naravno, pustinje i gradovi imaju mnogo toga zajedničkog. U velikom gradu možete da budete usamljeniji nego u pustinji. U pustim predelima ima neka vrsta neprekidnog horizonta, horizont se pomera na neki čudan način sa vama gde god da idete, tako da nikada ne možete da ga dosegnete. To je poput nekog večitog izazova da se krećete, idete dalje i tragate za onim što se skriva iza praznog horizonta.

Godine 2000.-e Wenders je u Los Anđelesu režirao tragikomičnu priču pevača irskog rok benda U2- Bona Voksa. U filmu Hotel od milion dolara napravio je priču o prijateljstvu, izdaji i ogromnoj moći bezuvetne ljubavi. Nagrađen je Srebrnim medvedom u Berlinu.

Mislim da je jedini razlog zbog koga pravim filmove upravo insistiranje na mogućnosti promene, na saznanju da je promena sastavni deo, odnosno jedna od opcija u životima ljudi… Ono što očekujem od svojih filmova jeste da otvore vrata, da podsete ljude na ogromnu slobodu koju imaju, a to je da su promene moguće u bilo kom trenutku.

Dokumentarni film Pina (2011.) dirljiva je priča o pokojnoj nemačkoj balerini i koreografkinji Pini Bauš.

Kada sam prvi put video Pinu kako pleše, osetio sam snažnu potrebu da napravim film o njoj. Nagovorio sam je i dogovorili smo se da radimo. Ali ja sam 20 godina oklevao shvativši da pokretna slika nema takve izražajne mogućnosti da izrazi svu lepotu njenog rada… Oboje smo mnogo želeli da to uradimo i ja sam shvatio da ću verovatno u svom srcu pronaći odgovor kako da snimim ovu priču. I onda sam našao odgovor u novoj 3D tehnologiji… Za film o plesu potreban je prostor, plesačima je neophodan prostor i tako sam shvatio da je 3D tehnika kao stvorena za filmove o plesačima.

Naredni dokumntarac – So zemlje (2014.), ulazi u red antologijskih, toplih, ljudskih, krajnje emotivnih i humanih, besmrtnih ostvarenja, dela koja vas na neki neobjašnjiv, duboko human i neopisiv način trajno vežu nekom svojom čudesnom energijom… U ovom maestralnom dokumentarnom filmu, svojom istinski duboko humanom porukom( oslonjenom na priču Isusa Hrista iz Novog zaveta) crno-bele fotografije brazilskog fotografa Sebastiaoa Salgada govore više od reči… Kako legenda kaže, Isus je govorio svojim učenicima: ,, Vi ste so zemlje. Ali ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona više ni za šta nije, osim da se baci, i da je ljudi zgaze“. U svojoj dirljivoj i suptilnoj ljuskoj priči Venders prenosi poruku jednog velikog čoveka i umetnika – Sebastiaoa Salgada, o tome da su svi ljudi kao so zemlje deo jedinstvene prirode i da moraju da se bore protiv svojih destruktivnih, zlih poriva i strasti.

Što se samog fotografa Salgada tiče, on umesto da postane broker na Wall streetu u 30-oj godini života otkriva fotografiju… Godine 1981. njegov aparat je zabeležio trenutak atentata na američkog predsednika Regana, što mu je omogućilo da radi ono čemu je kasnije posvetio čitav život – angažovanu dokumentarnu fotografiju. U filmu So zemlje briljantne crno-bele fotografije smenjuju se sa putovanja po svetu. Salgado živi sa ljudima, saoseća i proživljava njihove brojne tragedije i tvrdi da se pravo da fotografiše ljude mora zaslužiti deleći sa njima sudbinu… I kao što Salgado svojim moćnim fotografijama slavi ljudsko dostojanstvo i lepote sveta (zgrožen ljudskim tragedijama, ratovima i bedom), tako izvanredni Vendersov film dotiče i slavi ono najlepše i najbolje u čoveku, vraćajući se još jednom svojoj jedinstvenoj filmskoj lirici, impresivnoj fotografiji i besmrtnoj DUŠI ČOVEKA .

Kako je  godina prošlog veka stekao status jednog od vodećih reditelja novog nemačkog filma, tako je osamdesetih postao kultnom figurom svetske filmske scene. Svojim dugim, kontemplativnim kadrovima, obojenim melanholijom, snovima i lepotom umetničke vizije obojio je svet filmske umetnosti ćarobnim koloritom, dajući mu neviđen broj mogućnosti tumačenja i magiju neuhvatljivosti. Stvorio je autentični vendersovski filmski izraz, samo za sebe i sve one koji veruju u snagu umetničke lepote i njenu humanističku toplinu poruke. Nekoliko miliona svetlosnih godina daleko od nametnute komercijalizovane filmske industrije i njenih snova o zarađenim milijardama dolara i zaglupljivanju masa, Venders je postao jednim od retkih svetionika na pučini okeana tame i razarajućeg profitabilnog smeća modernog sveta.

Poslednji Vendersov film Sve će biti u redu (2015.), intimna je dramska priča o protoku vremena koje nije dovoljnom da bi se rane od proživljene tragedije iscelile…

Dobitnik je Zlatne palme na filmskom festivalu u Kanu 1984. za film Pariz, Teksas. Nagrađen je počasnim doktoratom na univerzitetu u Sorboni 1989-e. Dodeljeno mu je i priznanje Leopard časti na međunarodnom festivalu u Lokarnu 2005-e.

Postoje stvari koje se ne mogu kupiti, oduzeti ili steći na neki perfidan ili brutalan način. Malo ih je, ali zato tako mnogo, neprocenjivo vrede.

Postoji isto takvih ljudi, uglavnom gotovo neprimetnih, na količinskom nivou statističke greške. Onih koji su uspeli da izađu iz tame i anonimnosti još je manje, ali zato svetle i usmeravaju odabrane i hrabre kao sjajni brilijanti u planinskom vencu otpada. Na putu ka lepoti prepoznaćete Vima Vendersa kao jednog od njih.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Dragan Uzelac, Film, Vim Venders