Vrludanja kroz velšku izmaglicu: kako je nastao Led Zeppelin III

Saga o grupi Led Cepelin (Led Zeppelin) nikada ne može biti ispričana do kraja, jer je muzički trag koji je ostavila ova britanska rok grupa neprepričljiv na više nivoa razumevanja uticaja njhove muzike na društvo i kulturu u celini. Ako je verovati pesnicima simbolistima, s početka dvadesetog veka, da muzika reči u poeziji treba da govori sama svojim jezikom, za sebe i o sebi, onda to možemo s pravom reći i za muziku koju je izvodila grupa Led Cepelin – pesma treba da ostane ista, večna i neuhvatljiva u svome nastajanju i nestajanju, a slušaoci su oni odabrani koji će neprestano kroz vreme otkrivati njenu zavodljivu tajnu. U godini 2020. kako izgleda po mnogo čemu prekretnoj u ljudskoj civilaziciji, navršava se tačno pedeset godina od objavljivanja trećeg po redu albuma grupe Led Cepelin – Led Zeppelin III (1970). Albuma koji je baš po svojoj muzičkoj teksturi i strukturi pesama doneo veliku promenu u zvuku ove grupe, a zapravo pokazao kakvim se paralelnim i suptilnim tokovima može razvijati stvaralački opus jednog od najuticajnjih rok sastava svih vremena. Neshvaćen odmah čim se pojavio, te kasne jeseni, 5. oktobra 1970. godine, na policama gramofonskih ploča širom Britanije, Evrope i Amerike, Led Zeppelin III ostao je sve do danas za muzičke sladokusce ta značajna tačka sporenja odnosno zvukovna međa onoga što je bilo pre kao i onoga što će doći nakon ovog veoma značajnog albuma za sveukupan doživljaj muzike grupe Led Cepelin. Ako je Led Cepelin do albuma Led Zeppelin III bio doživljavan, i to pre svega na albumima Led Zeppelin (1969) i Led Zeppelin II (1969), kao bučni i pretenciozni teški rok bend čija je muzika snažno i duboka prožeta uticajima rokabilija i južnjačkog bluza sa delte Misisipija kao i uticajima psihodelije još iz vremena Pejdžovog (Jimmy Page) angažmana u britanskom sastavu Yardbirds, onda je pojavljivanje, pomenutog, trećeg albuma, dovelo do još većih razmimoilaženja između tadašnje muzičke kritike, njihovih obožavalaca i onoga što je Led Cepelin doneo ovim albumom: a to je bio novi, akustični, sloj u njihovoj muzici. Nakon duge i naporne prolećne turneje po Americi i ukupno pete po redu, za godinu i po dana, grupa je početkom maja te godine odlučila da ode na privremeni odmor, a njen pevač, Robert Plant, pozvao je gitaristu grupe, Džimija Pejdža, da mu se pridruži na dvonedeljnom izletu u brvnari Bron-Yr-Aur[1] na krajnjem zapadu Velsa u regionu maglovite i zelene Snoudonije (Snowdonia) kraj planinske reke Dajfi (Dyfi river). Mestu koje je bilo puno lokalnih legendi između ostalih i o divu Idrisu (Idris Gwar) i njegovom prestolu u pomenutim planinama na kome svako ko sedne umre, poludi ili postane pesnik.

Čini se, da mističnijeg i poetičnijeg mesta nije moglo biti za stvaranje nove muzike, pa su se tako Pejdž i Plant tog proleća 1970. godine uputili do dalekih mitskih velških brda i do napuštene kolibe Bron-Yr-Aur gde će nastati glavne melodijske skice ne samo za Led Zeppelin III nego i za neke od pesama koje će se kasnije naći na čak tri buduća albuma Led Zepplin IV, Houses of the Holly i Physical Graffiti. U to vreme Plant, a naročito Pejž želeo je da napravi nešto muzički drugačije, intuitivno osećajući da će melodija i ton njegove gitare iz kolibe Bron-Yr-Aur u mnogome definisati onaj glavni i prepoznatljivi zvuk Led Cepelina koji će biti obogaćen novim, toplijim, akustičnim aranžmanima i pastoralnim temama. Akustična muzika toga vremena bila je važan stilski iskorak za svakog autora koji je želeo da bude nešto više od tipičnog rok benda sa teškim rifovima poput sastava Blek Sabat (Black Sabbath), Dip Parpl (Deep Purple), Juraja Hip (Uriah Heep) i dr. Mnogi rok sastavi a među njima i grupa Led Cepelin stvarali su svoju muziku tih godina pod uticajem ondašnjih velikih imena kantautorske muzike i njihovih značajnih ostvarenja poput Clouds i Ladies of the Canyon Džoni Mičel (Jonni Mitchell), albuma Crosby, Stills & Nash istoimene grupe, albuma Astral Weeks Van Morisona (Van Morrison), albuma Blue Afternoon Tima Baklija (Tim Buckley) ili albuma Music from Big Pink i The Band grupe The Band. Muzika početkom sedamdesetih, s druge strane Atlantika, još uvek je u velikoj meri bila pod snažnim uticajima hipi filozofije slobode i nesputane ljubavi, zatim pod utucajem generacije bitnika i putujućih svirača koji su svi želeli da kroz svoju muziku i poeziju izraze potrebu za potpunom autenitičnošću te je otuda uticaj npr. Boba Dilana (Bob Dylan), Nila Janga (Neil Young), Sajmona i Garfankela (Simon and Garfunkel) ili pomenute Džoni Mičel bio svojstveni dokaz nade da običan čovek iz američke srednje ili radničke klase sa akustičnom gitarom u rukama može postati pesnik ili društveno osvešćeni stvaralac. S druge strane, u Britaniji je početkom sedamdesetih, pored uticaja američkog bluza, snažno bujao i akustični i progresivni rok prožet autohtonim anglosaksonskim folkom čiju su inspiraciju autori često nalazili u istorijskim, mitološkim ili paganskim temama drevnog Albiona ili u lirskim refleksijama, osećanjima melanholije i čežnje za idelanim voljenim bićem. Na ovakvom kulturološkom fonu ukrštanja ideja i muzičkih pravaca našli su se Pejdž i Plant tog proleća 1970. godine u izolovanoj i ušuškanoj brvanri Bron-Yr-Aur, bez struje, spremni da uhvate taj rustikalni ambijent živopisnih velških krajolika. U toku boravka u kolibi, ložeći noću kamin a preko dana provodeći vreme u dugim šetnjama po osunčanim proplancima brdovite Sonudonije, Pejdž i Plant stvorili su radne verzije za veliki broj pesmama koje će se naći na albumu Led Zeppelin III ali i na sledeća tri albuma grupe kao što su: Friends, That’s the Way, Bron-Y-Aur Stomp, Tangerine (Led Zepplin III); zatim uvodni melodijski obrisi pesme Stairway to Heaven (Led Zeppelin IV) kao i pesama Over the Hills and Far Away (Houses of the Holly), The Rover, Bron-Yr-Aur, Down by the Seaside (Physical Graffiti), Poor Tom i Hey, Hey, What Can I Do (Coda). Kako bi sačuvali nadahnuće i stvaralački polet dobijen tokom dvonedeljnog boravka u brdima Velsa, Pejdž i Plant su se već krajem maja sastali sa ostala dva člana grupe, basistom Džonom Polom Džounsom (John Paul Jones) i bubnjarom Džonom Bonamom (John Bonham), u improvizovanom studiju u vili Hedli Grejndž (Headly Grange), osamnaestovekovnom zdanju u istočnom Hempširu koje je nekada bilo prihvatilište za siromašne.

Ruralna i kamerna atmosfera Hedlija omugućila je sada celom bendu da za mesec dana uobliči deset kompozicija koje će ući na album pod nazivom Led Zeppelin III. Slojevitost ovog albuma kao eklektičnog spoja električnog i akustičnog zvuka postaće zaštini znak muzike Led Cepelina i na njhovim narednim ostvarenjima. Naime, album otvara dramatična i električna Immigrant Song, nastala nakon posete grupe Islandu gde su održali dva koncerta krajem juna 1970. godine. Pesma je izgrađena na karakterističnom vrtložnom stakato rifu Pejdžovog Les Pola i na visokim zavijanjima Plantovog glasa koja zazivaju legendu o vikinškim pohodima na „obećanu zemlju“ uz čvrstu ritam sekciju koja stvara utisak marširajućih hordi. Ova kompozicija biće uvodna na svim živim nastupima grupe tokom 1970-72. godine. Zanimljivo je i to da je ova pesma jedna od retkih Led Cepelina koja je objavljena na singl ploči. Dok je na prvoj A strani bila „oda vikinzima“, na drugoj B strani našla se manje poznata pesma Hey, Hey, What Can I Do, dinamična i duhovita Plantova folk poskočica u kojoj peva o ženi sumnjivog morala i njenoj neuzvraćenoj ljubavi odsvirana na Pejdžovoj dvanaestožičanoj akustičnoj gitari sa karaktersitičnim refrenom u A duru i na Džounsovoj mandolini kao pratnji. Druga pesma koja je ušla na album je akustična Friends koju su Džon Pol Džouns na melotronu i Džon Bonam na bubnjevima obogatili podražavanjem istočnjačkih ezoteričnih skala i neparnih ritmova indijskih kongi. Ideju za ovakve aranžmane Pejdž je dobio na svom prvom putovanju kroz Indiju u vreme dok je svirao u grupi Yardbirds. Reč je o kompoziciji koja će otvoriti nove prostore interosavanja grupe za zvuke i ritmove iz dubina Atlaskih planina Maroka i drevne Indije sa kojim će sastav eksperimentisati na kompozicijama kao što su Four Sticks (Led Zeppelin IV) i Kashmir (Physical Graffiti).[2] Treća kompozicija na albumu ponela je simbolični naziv Celebration Day. To je još jedna zapaljiva Cepelinova električna numera iz bogatog arsenala Pejdžovih gitarskih tonova sa uvodnim rifom snimljenim preko mug sintisajzera tog kasnog proleća u Hedliju. Tekst pesme nastao je iz Plantovih ranih impresija Njujorkom, gradom slobodnog duha, psihodelične i konceptualne umetnosti, i raskalašnim grupi devojkama koje su opsedale članove Led Cepelina na turnejama po Americi. Četvrta kompozicija, koja je, slobodno možemo reći, obeležila treći album, ali i čitavu stvaralačku karijeru ove grupe, jeste Since I’ve Been Loving You. Ova impresivna bluz simfonija ima trodelnu strukturu: kreće tananim i nezaboravnim gitarskim uvodom na Pejdžovom Džibsonu uz pratnju bučne bas pedale na bubnjevima Džona Bonama. U sredini pesme, poput lelujave senke iz pozadine, uključuje se i Džounsov Hamond organ čije melodijske fraze samo upotpunju nadolazeći dramatični naboj Pejdžove gitare i Plantovu melanholičnu ispovest o teškom radu od sedam do jedanaest uveče i nepravednom životu koji ga je odvojio od njegove drage. Dalje u pesmi, Plant peva da koliko god se on trudio da joj nadoknadi vreme zbog svog odsustva ona odbija njegovu ljubav, što izaziva suze u pevačevim očima, a celo osećanje rezignacije i bola u Plantovom glasu praćeno je Pejdžovim gitarskim solom koji izaziva žmarke. Pesma se završava u krešendu ukrštanja gitare, Hamond organa, bubnjeva i Plantove tugovanke zbog neuzvraćene ljubavi. Zanimljivo je da je Plant tekstovnu inspiraciju za ovu pesmu našao u jednoj zaboravljenoj numeri zvanoj Never američkog bluz sastava Mobi Grejp (Moby Grape) iz San Franciska. Pesma Never nalazila se na albumu Gape Jam iz 1968. ali dok je Since I’ve Been Loving You bila zamišljena kao višeslojna i složena bluz kompozicija, Never je ostala na nivou sporog džem-sešna koji se vrti oko glavne teme. Since I’ve Been Loving You će od trenutka kada je ušla na Led Zeppelin III postati jedna od glavnih i omiljenih interpretativnih aduta grupe tokom čitave njihove karijere. Peta kompozicija nosi naziv Out on the Tiles i predstavlja još jednu poletnu električnu poskočicu sa prepoznatljivim cepelinovskim gitarskim rifom u kojoj Plant govori o sebi kao običnom mladiću koji uživa na suncu dok, hodajući pored pruge i slušajući vozove, peva pesmu posvećenu svojoj dragoj.

Drugu, B stranu, ploče otvara akustična kompozicija koja nosi naziv Gallows Pole. Ovu, inače, staru izvornu pesmu[3] grupa je snimila po motivima dveju varijanti autorskih pesama – Gallis Pole iz 1962. Freda Gerlaha (Fred Gerlach), američkog folk gitariste, i pesme Hangman tamnopute američke folk pevačice Doris Henderson (Dorris Henderson), koju je Pejdž čuo na albumu There You Go (1965) svog omiljenog akustičnog folk gitariste Džona Renborna (John Renbourn). Led Cepelinova verzija odiše živopisnim i osveženim pastoralnim aranžmanima odsviranim na dvanaestožičanoj akustičnoj gitari, i bendžu sve uz pratnju Džounsove mandoline, električnog basa i Bonamovih bubnjeva. Pesma je inicijalno ispevana iz ženske pozicije mlade grešnice koja je osudjena da bude obešena i koja čeka svoje prijatelje, mladića i devojku, da je otkupe zlatom i srebrom. Sedma kompozicija na albumu je elegična Tangerine, odsvirana na dvanaestožičanoj akustičnog gitari i obogaćena solom na pedal steel gitari. Ova numera je izgrađena na karkterističnom gitarskom refrenu u A molu. To je prava Cepelinova ljubavna pesma i jedna od njihovih najlepših balada koja govori o tihoj prolazosti letnjeg dana i čežnji za mitskom kraljicom koja se pevaču javila u snu, a od koje je u mašti razdvojen hiljadu godina.

Osma pesma na albumu je folklorna balada That’s the Way odsvirana na Pejdžovoj akustičnoj gitari u G duru ponovo uz pomoć multitalentovanog Džounsa koji je ovog puta kao pratnja svirao mandolinu, dalcimer i melotron, čiji je zvuk dao pastoralnu atmosferu celoj pesmi. Više je mogućih značenja koja ova pesma može imati, a jedno od njih bilo bi u duhu toga vremena – teme usamljenosti, slobode, povratka prirodi, puštanju duge kose, itd. Svakako da se ova pesma ubraja u neke od najpoetičnjih hipi maštarija njenog autora – Roberta Planta. Deveta kompozicija na albumu ponela je naziv kako i velška brvnara u kojoj je nastala – Bron-Y-Aur Stomp. Ova numera je prava Pejdžova akustična bravura koja odiše folklornim, bluz i kantri uticajima dok Bonam u pozadini svira kastanjente a Džouns kontrabas. U ovoj pesmi Plant peva o svom psu Strajderu (Strider)[4] i oživljava piktoresknu atmosferu dugih šetnji po zelenim brdima Snoudonije. Deseta pesma, koja zatvara album, nosi naziv Hats Off to (Roy) Harper. To je bluz kompozicija odsvirana na slajd gitari sa Plantovim nasnimljenim glasom provučenim kroz gitarsko pojačalo kako bi se stvorio utisak sporog i odurnog pevanja po uzoru na stare bluz izvodjače iz četrdesetih godina 20. veka. Pesma je inspirsana bluzerskom Shake ‘Em On Down Bake Vajta (Bukka White) iz 1937. godine, a posvećena je ekscentričnom Pejdžovom prijatelju Roju Harperu (Roy Harper), trubaduru i uticajnom folk muzičaru.

Album Led Zeppelin III kada se pojavio tog 5. oktobra u Britaniji, a nešto kasnije i 23. oktobra 1970. godine u Americi u izdanju Atlantik rekordsa nije naišao na očekivani prijem ni kritike, a ni publike u odnosu na svog prethodnika Led Zeppelin II. Naime, kako piše Mik Vol (Mick Wall) u svojoj knjizi o grupi Led Cepelin – Kad su divovi hodali Zemljom ( When Giants Walked the Earth A Biography of Led Zeppelin),

Dolazak pretežno akustičnog albuma od nedavno krunisanih kraljeva teškog roka šokirao je istovremeno i obožavaoce i ljude koji nisu voleli Led Zeppelin. Isti oni kritičari koji su prethodno napadli Led Zeppelin kao obične preprodavce bučnih klišea sada su ih optuživali da je grupa preterano pala pod uticaj skorašnjeg uspeha trija Crosby, Stills & Nash, čiji je debitanski album izazvao potres i promenu kritičarskog mišljenja kuda bi rok muzika trebalo da krene u osvit nove decenije.[5]

Dobar prijem publike i kritike ili ne, ali veliku promenu u osvitu nove decenije svakako da jeste predstavljalo pojavljivanje albuma Led Zeppelin III na rok sceni u jesen te 1970. godine. Gledajući sa distance od pedeset godina Led Zeppelin III je važan jer je svojim raznovrsnim zvukom pokazao svu suptilnost i raznovrsnost uticaja na grupu: od standardnih bluza i rokabilija, pa sve do američkog, britanskog i keltskog folka, kantrija ili čak indijskih ragi. Konačno, ovaj album rasvetlio je i Pejdžovo ogromno poznavanje različitih skala, tonova i tehnika sviranja gitare kao i imena autora čije je stilove mogao primenti u svom sviranju – počev od dvojice svojih omiljenih gitarista, Džona Renborna (John Renbourn) i Berta Dženša (Berth Jansch) iz grupe Pentangle, čiji su koreni primarno bili u folku i džezu, zatim pomenutog Freda Gerlaha, pa sve do mnogo poznatijeg Ket Stivensa (Cat Stevens) ili čak do potpuno zaboravljenog Nika Drejka (Nick Drake), čiji su minimalistički ton akustične gitare i tehnika sviranja prstima nesumnjivo uticali i na stil Džimija Pejdža.

Led Zeppelin III možemo slobodno na kraju reći, otvorio je magična vrata za nastanak narednog, grandioznog Led Zeppelin IV, ali u velikoj meri doprineo oblikovanju celokupnog zvuka grupe Led Cepelin.

za P.U.L.S.E: Mladen Gojković

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

[1] Velški naziv Bron-Yr-Aur (brɔn.ər.aɪr) prevodi se kao zlatno brdo. (prim.aut)

[2] Zanimljivo je da su Pejdž i Plant pomenute pesme, Friends i Four Sticks, snimili kasnije i sa Bombajskim simfonijskim orkestrom dok su obilazili Indiju 1972. godine nakon turneje po Japanu. (prim.aut)

[3] Ovu izvornu narodnu pesmu, koja u originalu glasi The Maid Freed from the Gallows, prvi je zabeležio američki folkorista Francis James Child (1825-1896). (prim.aut)

[4] Ime Strajder (Strider) vezuje se za alter-ego gospodara Gondora, kralja Aragrona, na početku romaneskne trilogije Gospodar prstena (1954-55). (prim.aut)

[5] Mik Vol: Kad su divovi hodali Zemljom (Beograd: Laguna, 2010), str. 227.

Napomene:

Sve priložene fotografije u tekstu preuzete su sa sajta: www.pinterest.com

  Led Zeppelin, Mladen Gojković, Muzika, Vels