Ulogujte se / Kreirajte profil

Европска идеологија

Uvod

Naše istraživanje je pokrenuto jednom zapitanošću pred poslednjim povesnim pokretom ka ujedinjenju evropskih država: da li je Evropska unija doista evropska?

Možda je izlišno isticati da to pitanje izražava i temeljnu sumnju, hranjenu dugim nizom upadljivih praznina u zvaničnim projektima, ugovorima i određenjima saveza rastućeg broja država, počevši od trajnog izostanka čak i pukog pomena sadržaja njegovog osnovnog prideva, do takođe hroničnog nedostatka neposrednih iskaza ο krajnjim ili bitnim ciljevima ujedinjenja, odnosno ο svrhama obrazovanja zajedničkog tržišta.

U preambuli Ugovora ο Evropskoj uniji istaknuta je “potreba za uspostavom čvrste osnove radi izgradnje buduće Evrope”, ali tu nisu predočeni ni priroda rečene potke, ni razlog “izgradnje”, kao ni jedna jedina crta “buduće Evrope”. Sledi mutni ili dvosmisleni iskaz “želje” potpisnika akta da “prodube solidamost svojih naroda, uz poštovanje njihove istorije, kulture i njihove tradicije“. Ako je tu doista reč ο preduzeću “produbljivanja solidamosti” evropskih nacija, koje, pored ostalog, čine upravo “njihove istorije, kulture i njihove tradicije’ onda je izjavljeno obavezivanje na “poštovanje” sasvim suvišno. Nije pak suvišno, kao retorička magla, ako ideal “solidarnosti” u toj izjavi namera zapravo krije sasvim suprotne, koje prete tekovinama istorija, kulturama i tradicijama evropskih nacija.

Stoga je u pravu Ginter Maške kada ističe onu najveću dvosmislenost, što karakteriše, kao potpuno protivurečje, poglede savremenika na ciljeve ujedinjenja Evrope:

“Duo quum faciunt idem non est idem. Ako dva čoveka između sebe govore ο jedinstvu Evrope, učiniće im se da su istog mišljenja. Ustvari, jedan će jedinstvo Evrope želeti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapečaćenu uniformišućom socijalizacijom čovečanstva, koju proizvode tehnika i ekonomija, dva faktora što svaku politiku čine suvišnom. Drugi sagovonik će, nasuprot tome, želeti jedinstvo Evrope s kojim će se zaustaviti sve univerzalističke tendencije ka ujedinjenju sveta i ka uništenju svih postojećih razlika izmedu nacija i između kultura. Evropa treba da se ujedini ali da bi se ogradila moraće da ostvari nov politički identitet koji će joj brzo omogućiti da razlikuje prijatelja od neprijatelja, na jedan nov način.” (Maschke, 1995)

Po svemu sudeći, na gradilištu Evropske unije uveliko i stalno preovlađuju pobornici ujedinjenja Evrope kao puke “etape prema jedinstvu sveta”, odnosno ka svetskom tržištu bez granica, kao da ekonomija i osobito trgovina čine vrhovni cilj i smisao postojanja čoveka a ne tek puko sredstvo Ijudskog života. Tu je u pitanju pak sredstvo postvarenja mondijalističke pseudoimperije, zvane “One world”. Zvanične samoobjave Evropske unije, kao i izjave namera njenih čelnih arhitekata od Žana Monea do Žaka Delora uglavnom osvedočavaju opštu i trajnu težnju ka stvaranju Jedinstvenog tržišta. Jedina suštinska razlika između “oca osnivača pokreta ujedinjenja, Žana Monea i njegovog najdelotvornijeg naslednika, Žaka Delora, počiva u domenu retorike. Prvi je bio mnogo obazriviji i pritvorniji, delujući iz senke te stvarajući utisak da je “zajedničko tržište’ samo lukav a najkraći put do celovitog i visokog ujedinjenja. Drugi je otvoreno predočavao da je “jedinstveno tržište” glavni cilj i svrha ujediniteljskog preduzeća. Tako, primerice, u predgovoru Completing the Intemall Market, on otvoreno predočava ishode stvaranja “Jedinstvenog tržišta”:

”Objedinjavanje tržišta od 320. miliona potrošača iziskuje da države-članice pnhvate ništenje svake vrste prepreke… kako bi se obezbedilo da tržište postane fleksibilno te da omogući tokove ljudskih, materijalnih i finansijskih resursa ka zonama od veće ekonomske probitačnosti.”

Nije potrebno raspolagati velikom pameću da bi se u navedenom iskazu namera pročitala, pre svega, velika pretnja zonama od manje ekonomske probitačnosti. U pitanju je nadasve smrtna presuda suverenitetu država-članica i odgovarajućim ekonomskim politikama, tako lišenim moći da usmeravaju nacionalne resurse ka sopstvenim dobrobitima i da spreče njihova odlivanja ka stranim “zonama od veće ekonomske probitačnosti”. Sa stanovišta ideala ujedinjenja Evropljana bila bi to načelno prihvatljiva žrtva ako bi ona jačala odbrane ekonomije i suverenitet zajedničke države u nastajanju. Nažalost, rasturanje odbrana nacionalnih ekonomija i suvereniteta država-članica ne prati jačanje zajedničkih zaštitnih ograda i uspostavljanje saveznog suvereniteta. Naprotiv, sve te žrtve samo pospešuju rastvaranje članica Evropske unije u “globalnom tržištu, pod stalnim, ucenjivačkim i pretećim pritiscima vašingtonske, pseudoimperijalne i protivevropske strategije. Tako Evropska unija gubi deo po deo spoljnih i unutrašnjih odbrana, omogučujući odlivanje svojih “ljudskih, materijalnih i finansijskih resursa ka vanevropskim “zonama od veće ekonomske probitačnost”. U još većoj meri su pogubna postupna ali nepovratna smanjenja zaštita domena od vitalnog značaja, poput ishrane i poljoprivrede. Primerice, ako u tom domenu Evropska unija ispuni sve zahteve vašingtonskih stratega ostaće bez ratarskog staleža i odgovarajućih kulturnih tradicija te sopstvenih izvora ishrane, odnosno bez prehrambene samodovoljnosti i neuslovljivosti. Evropljani će postati ucenjivi zavisnici industrija za proizvodnju genetski modifikovane, “frankenštajnske hrane”

Nije bio ništa određeniji u pogledu smisla Evropske unije ni prvi nacrt njene ustavne povelje, ponuđen tek 2003. godine, nakon niza decenija bezustavnosti, što zorno svedoči kako je u pitanju jedan politički provisorium. Umesto jasnih određenja, preambula tog akta pruza samo neuspele, kvazipoetske nadomestke, od navodne odluke ( inače nikad upitanih) naroda Evrope da “iskuju zajedničku sudbinu” do uverenja kako Evropa “‘ujedinjena u njenim različitostima’ nudi njima najbolje mogućnosti da nastave uz međusobno poštovanje prava i svest ο njihovoj odgovomosti spram budućih pokolenja i Zemlje veliku pustolovinu što od nje čini privilegovani prostor ljudske nade. “

Uočene praznine na mestima gde bi trebali biti ideološki i pravni, duhovni i graditeljski temelji zajedničkog doma EvropIjana omogućuju i uzrokuju brojne te raznovrsne nesaglasnosti i sukobe među preduzetnicima u pogledu oblika i svrha, tlocrta i brzine izgradnje te nadasve “kućnog reda”, odnosno pravila suživota i suodlučivanja, što veoma usporava pa i ugrožava ceo poduhvat. Uopštavajući ta raznoglasja, stižemo do osnovnog protivurečja između branilaca status quo-a i pobornika osposobljavanja Evropske unije da deluje kao suverena, nezavisna i neucenjiva sila u areni sveta. Snage koje se odupiru rastu moći te zalažu za održanje status quo-a dakle za uniju lišenu suštinske samostalnosti i stvarnih sposobnosti odlučivanja ni ne kriju svoju vazalsku podčinjenost voljama ili zlovoljama atlantskog Levijatana. Reč je ο svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope “novom svetskom poretku, odnosno silama političkog mondijalizma, ekonomskog globalizma i društvenog multikulturalizma, što skupa čine poslednji, agonični avatar angloameričkog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma.

Pod svetlom činjenice da “novi svetski poredak’ biva nametan i postvarivan uglavnom silinom osvajačkih i parazitskih snova i težnji američke plutokratije koja iznuđuje od sveta te i od Evropske unije sve veće ustupke stiče se osnovani utisak da razgrađivanje te ništenje ostataka suvereniteta i identiteta evropskih država i nacija ne vodi ka uspostavljanju zajedničkog i višeg ekonomskog a kamoli političkog organizma, već ka njihovom svođenju na razinu provincija američke pseudo imperije.

Ipak, s obzirom da je Evropska unija formalno ili idealno označena pridevom izvedenim iz podrazumevanog ali ne bolje određenog pojma (ili ideje) Evrope svako procenjivanje njenih pojavnosti i njenih mogućnosti, projekata i izvedbi, prevashodno iziskuje posedovanje spoznajno-vrednosnog kriterijuma, zasnovanog na pretpostavljenim osobenostima Evropljana u istorijskopolitičkoj areni sveta. Dakle, da bi spoznajno napredovala, predočena zapitanost spram Evropske unije zahteva posedovanje odgovora na suštinsko pitanje: da li evropski narodi imaju zajedničke osobenosti u političkom domenu te odgovarajuće potrebe i volje koje mogu odrediti, osmisliti i usmeriti njihove pokrete ka ujedinjenju? Sažeto, to pitanje glasi: kakav je evropski politički identitet na sceni istorije?

Neophodno je istači da je izloženom pitanju Savet Evrope posvetio veliki a bezuspešni naučni skup, u Strazburu, aprila meseca 2001. godine. Umesto svih težinu zadatka objasnila je An-Mari Tiejs, vođa odgovarajuće komisije u Nacionalnom centru za naučna istraživanja.

“Pojam evropski identitet niko od nas u ovom trenutku ne ume da odredi. Ali to ne treba da nas obeshrabri, jer ni oni koji su, pre dva veka, počeli da grade nacionalne identitete, nisu znali, kao ni mi danas, kakvi će biti rezultati njihovog poduhvata, koji je zaokupljao nekoliko narednih generacija. “Politika “od 20. aprila 2001.

Dimenzije Evrope

Zadatak spoznaje evropskog zajedništva preduzeli su, s grupama raznovrsnih stručnjaka, ideološki i politički pobornici evropskog ujedinjenja od Arnolda Tojnbija i Deni de Ružmona, do Robera Sumana i Alćide de Gasperija za Okruglim stolom Evropskog saveta, u rimskoj palati Aldobrandini, godine 1953. Sudeći po jednoj ispovesti razočarenja Deni de Ružmona, taj skup bio je obeležen skoro opštom surevnjičavošću spram postojanja elemenata evropskog zajediništva:

“Većina tih “Evropljana” premda se zalagala za Uniju i premda je bila zadužena da ispita ono što smatram njenim najčvršćim periodom naše zajedničko kulturno nasleđe zapravo se bavila množenjem primedbi te sumnjičavih ograničenja i upozorenja protiv misticizma ujedinjenja… Na tom skupu svaka grupa stručnjaka je izjavljivala da ujedinjenje nesumnjivo poželjno u drugim domenima nema nikakvog razloga za postojanje u njihovom, te da su predložene mere prerane ili prekasne. Konačno, neko je začudeno upitao da li i sam pojam evropske kulture odgovara stvamosti ili je tu reč samo ο pukom sloganu za prekomemo revnosne učenike.” (De Rougemont, 1960)

Sa intelektualnom dovitljivošću, svojstvenom školi elegantne duhovitosti francuskog klasicizma, De Ružmon je neuspeh rečenog skupa proglasio za uspeh silom zaključka da je upravo sumnjičavost spram postojanja evropskog kulturnog zajedništva dokaz njegove stvarnosti:

“Ništa nije više evropsko od tih sumnji i od tog skepticizma, od te navike da se preispituju stvari,  da se izbegavaju banalnosti i da se ističu razlike. Ništa nije tipičnije za jednu civilizaciju koja je nimalo slučajno razvila paralelne ideje originalnosti i nacionalnog karaktera, čiji su najblistaviji umovi uvek gajili neku vrstu strasti za razlikovanje, do tačke da su svoje različitosti smatrali svojim suštinskim ciljem te su uvek spremni da zanemare ono što je zajedničko, što je prihvaćeno od svih i što je stoga izlišno ponavljati”

Možda je izlišno isticati da navedena dosetka ne može pomoći našoj zapitanosti jer ona opisuje samo jednu psihološku ili karakterološku crtu forma mentis istaknutih primeraka evropske vrste čoveka. Ta crta je, u najboljem slučaju, jedan od izraza njegove individualne psihologije, što nam ne pruža šire uvide u višedimenzionalnu celovitost evropskog bića te odgovarajući koncept evropskog. Premda nismo obavešteni s kakvim spoznajnim optikama ili metodama su pomenuti stručnjaci odricali postojanje ikakve osnove za evropsko ujedinjenje, na osnovu iskustva možemo pretpostaviti da je u pitanju greška svojstvena prekratkim perspektivama. Čak i u očima članova neke porodice međusobne razlike obično izgledaju toliko velike da im zaklanjaju uvid u ono što im je zajedničko, pogotovo u perspektivi niza pokolenja.

S druge strane, svaki Evropljanin koji je boravio daleko od Evrope, tamo gde su belci manjina, primerice u afričkim ili azijskim tuđinama, izvesno je imao prilike da u društvima bledolikih opaža kako su njihove nacionalne razlike pomračene opštim osećanjem evropske solidarnosti te svesti ο pripadnosti jedinstvenoj nadnaciji i matrici. Tu jedinstvenu matricu lepo je naslutio pesnik Rajnere Maria Rilke, kroz viziju svog pretka Kristofa fon Rilkea i njegove vojne družbe u službi poslednjeg oblika Svete rimske imperije germanskog naroda, u pustoši panonske nizije, na vojnom putu oslobađanja evropske otadžbine od islamskih zavojevača, godine 1663:

” Tad svi su jedan drugom bliski, ta gospoda koja dolaze iz Francuske i Burgundije, iz Nizozemske, iz koruških dolina, iz čeških dvoraca i od cara Leopolda. Jer što tajjedan priča, to su doživjeliidrugi, i upravo tako. Kao da postoji samojedna majka”. (Rilke, 1979)

Uostalom, u prostorima tuđine i domorodci umeju da vide jedinstvenim pripadnike različitih evropskih nacija. To je luicidno uočio Deni de Ružmon polemišući protiv onih što poriču postojanje zajednice zvane Evropa ili Evropljanr.

“Evropa? Nikad čuo!’ … Kad Sartr, posle Fanona, trlja ruke od zadovoljstva zato što su Angolci masakrirali Evropljane čim bi ih opazili vi mu aplaudirate i ne primetivši da vam je upravo uništio alibi: oni veoma dobro znaju ko je Evropljanin. ” (De Rougemont, 1989)

“Who is Europe?”

Činjenica da je osnovni pridev predmeta našeg razmatranja izveden iz imena jednog od kontinenata, upućuje prvi korak spoznajne nakane ka geokraiškom okviru. U nizu određenja evropskog, geografsko je izvesno najslabije, dopuštajući prevelike slobode (zlo)upotreba pa i osporavanja smisla političkog jedinstva evropskih nacija.

Dobar primer predočene mogućnosti pruža jedan Bizmarkov ironični osvrt, ispisan na margini pisma koje mu je uputio ministar Rusije Gorčakov, novembra meseca 1876. godine. Na ozbiljno i osnovano ukazivanje Gorčakova da je “Istočno pitanje “zapravo “evropsko pitanje”, Bizmark uzvraća:

” Qui parle Europe a tort. Notion geographique!” Potom na engleskom jeziku: “Who is Europe?”

Kako je dobro uočio istoričar Šabod, izraz “notion gcograph/que” Bizmark je verovatno pozajmio od fon Meterniha, koji je više od pola stoleća ranije Italiju odredio kao puki “geografskipojam”, hoteći time obesmisliti i obespraviti svako nastojanje naroda Italije da se državotvorno uspostave kao politička nacija. (Chabod, 1967)

Ako su sve evropsko i Evropa svodivi isključivo u okvire “geografskog pojma ili ako jedino iz njega proističu onda je svaka potraga za njihovim višim sadržajima i značenjima bespredmetna te besmislena. Svojevrsnu bedu koncepta “evropskog na gradilištu Evropske unije osvedočavaju proizvoljna i protivurečna korišćenja njegovog geografskog značenja kao osnovnog kriterijuma prijema u takav savez. Primerice, sa položaja kancelara ponovo ujedinjene Nemačke, Helmut Kol je obrazlagao načelnu zatvorenost Evropske unije spram ruske ideje “zajedničkog evropskog doma te pristupanja Rusije silom činjenice da se ona većim svojim delom prostire po Aziji, zaključujući kako je stoga u pitanju azijska a ne evropska država. Takvo, doslovno prizemno poimanje evropskog nije smetalo i ne smeta istoj politici da se zalaže za prijem Turske u Evropsku uniju, uz korišćenje upravo geografskog kriterijuma, odnosno isprike da se ta država jednim svojim delićem, koji čini jedva tri odsto njene teritorije, prostire i po Evropi.

Nije izlišno ovde istaći da je u pitanju za Evropljane sramotni ostatak plena zavojevačkih pohoda islamske, odnosno Osmanske pseudoimperije na Evropu ali i spomenik britanske te potom angloameričke protivevropske strategije, kojoj su se mnoge evropske države slepo podavale, od učešća u vekovnoj opsadi Rusije i u Krimskom ratu, preko istrajnog podržavanja “bolesnika sa Bosfora” i njegove parazitske vladavine nad balkanskim narodima i kolevkom evropske civilizacije, do podržavanja niza geopolitičkih izuma protiv jedinstva Evrope, poput “sanitarnog kordona i “gvozdene zavese” do udela u agresiji atlantskih snaga na Republiku Srpsku te Srbiju i Crnu Goru.

Na posebnu, samosvojnu slabost geografskog kriterijuma određenja okvira pojavnosti evropskog ukazuje i svetlo odgovarajuće povesti, što svedoči ο promenljivosti poimanja tlocrta, odnosno granica sveta ili kontinenta zvanog Evropa. Primerice, prvi helenski pomeni Evrope, u geografskom smislu, ukazuju da je tim toponimom bila označavana samo uska regija severno od Egejskog raora. Već u rečniku prvog jonskog geografa, Anaksimandra, značenje Evrope obuhvatalo je sve prostore severno od Sredozemnog mora, ali ne i Heladu. Opazivši kako “niko još nije objasnio da li Evropu okružuje more s istoka i sa severa” Herodot ispoveda da ne razume zašto ljudi jedinstveno svetsko kopno vide trodelno, s tri imena, Evropa, Azija i Libija. (Istorija, IV, 45). I za Aristotela te njegove savremenike Helada je samostalni geografski svet, između Evrope, Azije i Libije, odnosno Afrike.

U slici sveta koju su posedovali drevni Heleni i Rimljani, istočne i severne granice Evrope bile su otvorene, odnosno neodređene, gubeći se u maglama legendarnih ili mitskih prostora, poput hiperborejskog, do koga, prema učenju Pindara, čuvenom među pesnicima, “smrtnici ne mogu dospeti ni po moru, ni po zemlji”. Ta drevna slika mnogo je bliža svetu vrhovnih, dakle metafizičkih istina, nego što su to i najpotpunije mape Evrope modernih kartografa. Određenje istočne granice Evrope grebenima Urala je skorija i sasvim proizvoljna dosetka, jer ta planina ništa značajno različito ne razdvaja.

Stoga je i veliki geograf starog sveta, Strabon, uprkos oskudnosti optika i saznanja s kojima je raspolagao te odgovarajućih grešaka umeo da dublje od mnogih današnjih evropeista nasluti kako različita svojstva evropskih nacija iziskuju ujedinjenje da bi postali skladni delovi idealne celine:

“Od Evrope moramo početi jer ona poseduje veliku raznolikost oblika, jer je po prirodi bolje obdarena valjanim ljudima i političkim režimima te jer je ona podelila svetu svojstvena dobra… Sva ravničarska Evropa uživa u umerenoj klimi i po prirodi je predodređena za takav način života: u obdarenoj zemlji sve teži ka miru, dok u siromašnoj sve vodi ka ratu i ka muževnoj hrabrosti. Ali narodi mogu da međusobno ukazuju svoje prednosti: jedni pružaju pomoć svog oružja, drugi pak svoje prinose, svoja tehnička znanja, svoje moralno vaspitanje… Stoga kako u ratu, tako i u miru, ne može se biti samodovoljniji nego što je to Evropa: ona poseduje neiscrpne zalihe ljudi za borbu, za obradu zemlje i za upravljanje gradovima. “(Geografija, 11,4)

Upravo geografska definicija kontinenta posredno ali najubedljivije pobija svaku osnovanost isključivanja Rusije iz evropskog kruga: među kontinentima Evropa je izuzetak jer ne poseduje geofizička svojstva kakva iziskuje takva veličina. Osmatrana s izloženog geografskog stanovišta, Evropa je samo jedno poluostrvo Azije, premda upravo u njemu počiva geometrijsko središte kopnene hemisfere, kao geofizički pendant istorijske i kulturno-civilizacijske “središnjosti” Evropljana. Evropa je stekla status kontinenta te i rečene “središnjosti” zahvaljujući prevashodno metageografskim svojstvima koja su tvorili i tvore Evropljani svojim mislima i delima, poduhvatima i podvizima, u dobru kao i u zlu.

To je dobro uočio i najsažetije izrazio, vojničkom jednostavnošću, nemački general i geopolitičar Hajnrih Jordis fon Lohauzen:

“Evropa nije obični kontinent, u istom smislu kao što je to Afrika, Australija ili Antarktik. Ona je delo Evropljana a ne dar prirode. Evropa nije ni sa ove, ni sa one strane Urala već upravo tamo gde se ona brani”

Evropu brane i svi njeni sinovi te kćeri u rasejanjima po ostalim kontinetima što čuvaju i razvijaju nasleđa poneta iz otadžbina, jezik i njegove plodove te plodonosnosti, svetonazore i običaje, uspomene i nade zajednica iz kojih potiču. Jedna doista evropska politika kakvu, za sada, možemo samo priželjkivati ne može ih, niti sme zaboraviti i prepustiti pretapanju u svetove tuđine i išćeznuću već mora prema njima graditi prekookeanske i interkontinentalne mostove zajedništva te stvarati uslove za njihov povratak. Potragu za evropskim nije moguće ograničiti u prostoru: Evropa je matica čija su rasejanja planetarnih razmera.

“Slava neprolazna”

Ako opažanje generala fon Lohauzena da je Evropa tamo gde se ona brani shvatimo strictu sensu, onda nas ono upućuje da izraze evropske samosvesti tražimo, kroz povest, prevashodno na mestima odbrana Evrope te sučeljavanja s neprijateljem i njegovim osvajačkim izazovima. Primenu Smitovog određenja pojma političkog, odnosno kriterijuma razlikovanja prijatelj – neprijatelj, posebnim sjajem preporučuje činjenica da je prvi poznati ispis imenice Evropljanin proizašao s ratnog polja, kod Poatjea, 732. godine, gde su udružene germanske, romanske i keltske snaga pod vođstvom nekrunisanog kralja Karla, od tada zvanog Čekić zaustavile najezdu bar dvostruko veće vojske Araba. U tom dobu, jedan španski monah, znan samo po imenu Isidor, opisujući tu bitku u svom letopisu, upotrebio je, nekoliko puta, reč Evropljani (Europenses)  da bi istakao pobednike:

”Istupivši iz klanca Evropljani su se našli pred postrojenim šatorima Araba… “(Chronicon, u Monumenta Germaniae Historica, Autores Antiqui, XI,2)

Prema Historia Longobardorum Pavla Đakona, Evropljani su kod Poatjea izgubili samo hiljadu i pet stotina boraca dok je neprijatelj ostavio na bojnom polju tri stotine sedamdeset i pet hiljada duša a u bekstvu je poginuo i sam kalif Abd-ar-Rahman. Navedene brojke su verovatno preterane ali jedno je izvesno: najezda arabsko-muslimanske mase je pretila da duboko zadre i možda preplavi Evropu te da potpuno izmeni genofond i sudbinu Evropljana, trajno zatirući njihovu forma mentis te arabizujući njihovu svest i dušu. Drugim rečima rečeno, da kod Poateja nisu pobedili Evropljani već Arabi, danas bi se u Oksfordu predavao Kuran / sa njegovih katedri bi narodu obrezanih pokazivali svetost i istinitost Muhamedovog otkrovenja.” (Gibbon, 1973)

Ipak, kao nastavak politike drugim, odnosno krajnjim sredstvima, rat svojim unutrašnjim i spoljnim vatrama obično baca u zasenak mnoge veoma značajne pa i političke sadržaje te pokretače suprotstavljenih snaga, pokazujući nam, na Marsovora polju, uz spektakle ratovodstva, uglavnom elementarne porive i sile, psihološke ili karakterološke razlike sukobljenih. Da bi spoznali nešto više kroz vatre i prašine ratnih sukoba potrebna su nam svedočenja veoma oštrovidih osmatrača ili vanredno nadahnutih pesnika, poput Homera, koji je uočio da se kod Troje sukobljavaju potpuno oprečne kulture te različite gravitacione sile ljudskih okupljanja mehanička i duhovna ispoljavane i odgovarajućim stilovima borbenog nastupanja:

“Kad su se vojske već sve poređale s vođama svojim,

Trojanci stanu da cikte i grajući krenu k’o ptice;

k’o što se pod nebom znaju usciktati jata ždralova

kad od studeni jake i kiša neprestanih beže

pa sve cikte i lete u oblast okeanskih voda… 

Ćuteći krenu u borbu Ahajci od gnjeva goreći, u srcu žudeći željno da jedan pomaže drugom.”

(Ilijada, III, 1, 1-9)

Taj opšte indoevropski (tačnije rečeno: evroarijski) stil borbe održao se kroz niz vekova i milenija, kako svedoči i pojašnjuje Velesova knjiga severnih Slovena, otkrivajući nam i uspravnu, religijsku dimenziju agona:

“Bogovi će nam darovati večnu slavu i ništa nas neće zaustavit, da se kao lavovi jedan za drugoga borimo i  slušamo kneza svoga. Α Perun  će uz nas ostati do pobede. ”

Iz trezora nacionalnog nasleđa, što sadrži niz slojeva pesničke tradicije ali i kristalizacija povesnog sećanja, tvorac Ilijade je obelodanio vekovno pamćenje sukoba evroarijskih osvajača Peloponeza te obala Male Azije i domorodaca.

Taj sukob predstavljen je borbom Ahajaca i Trojanaca, čije su međusobne razlike od fizičkih te karakteroloških do kulturnih i ideoloških savršeno podudarne s onim koje nam otkrivaju povesna i filološka istraživanja tragova osvajačkih pohoda evroarijskih družina ratnika na gradove sredozemnog melting-pota. Primerice, opisujući izgled ahajskih junaka, “bogolikih”‘, “gradorušitelja” Homer veoma često ističe da su “plavokosi” i “plavooki”. Takvi, skoro obavezni pridevi opevanih Ahajaca pak potpuno izostaju u opisima trojanskih junaka, što nas navodi na posredni zaključak da su pripadali meleskom tipu čoveka, stvorenom rasnim mešanjima u sredozemnom te nadasve bliskoistočnom melting-pot-u, osvedočenom crnokosim i tamnookim likovima s fresaka palate u Knososu, iz kasno minojskog doba. Taj melting pot, odnosno multikulturni sastav trojanske vojske kao otelotvorenja domorodačkog društva i civilizacije iskazan je i “vavilonskom” mešavinom jezika:

“A Trojanci k’o ovce u kakvom gavanskom toru

što no bezbrojne stoje kad mleko im belo se muze,

one jednako bleju kad čuju od jagnjadi meku:

tako se trojanska graja po širokoj orila vojsci,

jer im govori jezik ne bejaše jednak u sviju,

jezik im beše mešovit, sa različnih bili su strana. “

(IV,4, 433-438).

Takve različitosti nagone glasnicu bogova, sklonu Trojancima, da kroz usta Polita savetuje najpogodniji ratni raspored:

“Mnogo saveznika u gradu Prijam imade, i svi jezikom raznim od rasutih naroda zbore; svaki onima neka nareduje kojima vlada,  nek ih vodi u borbu u redove građane svrstav. “(II, 9, 803-806).

Temeljne razlike između sukobljenih svetonazora savršeno jezgrovito su izražene kroz međusobna oslovljavanja Glauka i Diomeda na bojnom polju. Glauko, oličenje samopouzdanog ethosa evroarijskih osvajača te odgovarajuće doktrine genetskih te karmičkih odredenja Ijudskih razlika, s olimpske visine osećanja združenosti bogova i ljudi u istom poretku borbe za održanje Reda, jednako prezirući sve samo ljudsko i prolazno, dovikuje Diomedu, surovo i ponosito:

“Ko si, dragiću, ti, od kakvih si smrtnih Ijudi?  Ta još te nikada pređe u borbi, u junačkoj slavi, ne videh, a sad daleko pred borce si došao druge smelošću svojom, pred moje dugoseno koplje kad stiže: sinovi nesrećnih ljudi sa snagom se sretaju mojom!’ (, 3, 123-127).

Diomed, vrsni predstavnik domorodačke, “matrijarhalne” kulture odgovara lepom metaforom koja najsažetije izražava suštinu religioznosti kultova Majke Zemlje, veru u prolaznost svih stvari i pojava, u neumoljivost “kruga nužnosti, odnosno u neiskupljivu podvrgnutost čoveka neprekidnom toku nastajanja i nestajanja:

“Zašto Tidejev sine, ο junače, za rod me pitaš?  Kakvo je lišće u šumi, i ljudsko pleme je takvo:  jedni lišće vetar po zemlji rastura, drugo  rađa brsnata šuma kad proletnje osvane doba. / Tako i ljudi: jedni uzrastaju, nestaju drugi.” (VI,3,145149)

Medu helenskim baštinicima Homerovog nasleđa najdublje je sagledao istorijski sadržaj Ilijade Isokrat, prepoznavši u ratu Ahajaca i Trojanaca odlučujuću suprotnost izmedu Azije i Evrope:

“Ispravno sudimo ako kažemo da je Jelena bila uzrok što mi nismo postali robovi varvara. Doista zbog nje su se Heleni složili i preduzeli zajednički pohod protiv varvara te je tada Evropa, po prvi put, uzdigla trofej nad Azijom… Posle tog rata naš rod je toliko napredovao da je od varvara povratio gradove i velike površine zemlje. “(Pohvala Jeleni, 67-68)

Ukazavši na potpunu, leksičku i morfološku podudarnost Homerove sintagme “slava neprolazna “(kleos aphthiton) sa sanskrtskim izrazom šravas akšitam, veliki srpski fllolog i helenista Milan Budimir ističe kako je epska umetnost mnogo drevnija od pojave Ahajaca na Peloponezu i Arija u Indiji:

“Ona pripada opšteindoevropskoj vojničkoj aristokratiji, čije se ime pominje u XIV veku stare ere u Zakavkazju, na pisanim dokumentima, a sačuvalo se i u jadranskih Slovena do XII veka (nove ere).” (Budimir, 1965)

To je samo jedna od mnoštva istorijskih činjenica koje nam u perspektivi sagledavanja osobenosti političkog bića evropskog čoveka svedoče da su njegova ishodišta mnogo dalja ili dublja od horizonata starovekovne Atine, Rima te pogotovo Jerusalima.

Možda nije slučajno već intuicijom više nužnosti evropska nauka otkrila jedinstveno stablo evroarijskih jezika upravo uoči veka najvećih bratoubilačkih ratova, što su poprimili svetske razmere, ugrožavajući i sa.m biološki opstanak evropske vrste ljudi. Sudeći po jednom osvrtu De Mestra, tu svrhovitost višeg reda prvi je naslutio Bajer u Museum sinicum iz 1730. godine, objavljenom upravo u Sankt Petersburgu:

“Jos uvek ne može da se vidi čemu služe naši radovi ο jeziku; ali brzo ćemo to uvideti. Nije bez nauma Proviđenja činjenica da su jezici koju su do pre dva stoleća bili potpuno nepoznati u Evropi sada dostupni svima. Već je moguće zamisliti taj naum; i naš sveti zadatak je da sa njime saradujemo ulažući sve naše snage. ‘(De Maistre, 1971)

Kroz neprijateljstvo do samospoznaje

Sagledani u svoj širini arene sukoba Azije i Evrope, krstaški pohodi su bili veoma zakasneli, glomazni, tromi i sasvim neuspešni odgovori na izazove borbenog islama čije su vojske, uz strategije nomadskog pljačkastva i parazitizma, vekovima neprekidno kidisale na evropske prostore, od Gibraltara do Konstantinopolja, često prodirući duboko i do obronaka Alpi, otimajući blaga, ubijajući, silujući i odvodeći u ropstvo “nevernike”.

Po svemu sudeći najezde muslimana su razdelile EvropIjane mnogo dublje nego hrišćanski raskol:

“Najezda islama je označila konačno razdvajanje Istoka i Zapada, okončavši jedinstvo sredozemnog sveta. Afrika i zemlje poput Španije, koje su nastavile da budu deo zapadne zajednice -počelicsu da gravitiraju oko Bagdada. Zapadno Sredozemlje je pretvoreno u muslimansko jezero, prestavši da bude pravac koji je pogodovao trgovini i razmeni ideja, kao što je vazda bio do tada. “(Pirenne, 1937)

Doduše, papa Urban Π, jedva četrdeset godina nakon velikog raskola, s propovedaonice Sabora u Klermonu pokrenuo je Prvi krstaški pohod pozvavši katolički svet da pruži pomoć ugroženim hrišćanima sestrinske, pravoslavne Crkve. S obzirom da je u tom dobu postojala skoro potpuna podudarnost između evropskog kruga i hrišćanskog sveta taj poziv možemo shvatiti i kao jedan od prvih velikih iskaza evropske svesti i solidarnosti:

”Vašoj braći s Istoka nužno je hitno pružiti pomoć koju smo toliko puta obećali i koja im je sada doista neophodna. Turci i Arabi su ih napali i prodrli su u teritoriju Romeja do dela Sredozemlja zvanog ‘rukavac Svetog Đorđa’ (Bosforski moreuz). Prodirući u zemlju tih hrišćana pobedili su ih u bitkama sedam puta, pobili i zarobili u velikom broju, razneli im crkve i opustošili carstvo. Ako vi sada to dopustite te bez otpora, oni će proširiti svoju vladavinu nad mnogim vernim slugama Boga. Zato vas molim i podstičem ne ja, već Gospod vas moli i podstiče, kao glasonoše Hristosa siromašne kao i bogate, da pohitate kako bi prognali tu bednu rasu iz oblasti koje nastanjuje naša braća te da pružite valjanu pomoć poklonicima Hristosa.”

U roku od jednog stoleća krstaški pohodi su se izmetnuli u plutokratski rat protiv pravoslavnih Evropljana. Ο razmerama tog neprijateljstva svedoči Ansber u svojoj povesti krstaškog pohoda Fridriha Barbarose:

”Za osvajanjem (Konstantinopolja) celokupna Hristosova vojska je težila a za opsadu ako bi potrajala upomost pobožnog rimskog cara i tvrdoglavost konstantinopoljskog cara bili su pripremljeni pomoćni odredi Srba i Vlaha, od preko šezdeset hiljada. ” {Historiade expeditione Fridenci imperatons, u Monumenta Germaniae Histonca, Scriptores rerum Germanicarum).

Za račun i novce venecijanske plutokratije i talasokratije Četvrti krstaški pohod je osvojio ne samo sva geoekonomska uporišta pomorske trgovine u istočnom delu Sredozemnog mora već i glavninu Istočnog carstva te je i Konstantinopolj, silovan i razoren, spaljen i opljačkan 1204. godine. Tako je bio zadat kobni udarac istočnim odbranama Evrope od azijskog zavojevača.

Sprega verskih isključivosti i rastuće pohlepe na vlasti u talasokratskim te merkantilnim republikama poput venecijanske i đenovljanske zamračivala je evropsku svest te onemogućavala spoznaju životnog značaja Istočnog carstva za odbranu Evrope. Tako tada i jedna pesnička duša, kao što je bila Petrarkina, nije mogla odoleti a da ne izrazi svoje oduševljenje zbog nekog novog pljačkaškog napada đenovljanskih trgovaca na blago Vizantije, pozivajući javno Savet Đenove da “istrebi njihovu sramnu imperiju i gnezdo zabluda kažnjavanjem koje je već preduzeo katolički svet.” U drugom pismu lamentira nad nizom primera evropske nesloge i bratoubilačkih ratova ali ne opaža da sam čini ono što kudi gojeći netrpeljivost spram Grka i Grčke:

“Grčka radi za sebe, žanje za sebe, melje za sebe, hrani se sama i, žvačući loše hranu spasenja napustila je naše stanište. “(Petrarca, 1937)

Ipak, najprosvećeniji duhovi od imperatora Fridriha II Hohenštaufena do pape Urbana II i pape Enea Silvia Pikolominjia bili su daleko iznad takvih ograničenja, prosijani i evropskom samosvešću te odgovarajućim ethos-om solidarnosti. Kada je Konstantinopolj konačno pao i pod turskom navalom, papa Enea Silvio Pikolomini inače zaslužan za obnovu i širenje imenice Evropljani nakon sedmovekovnog muka te i za rado korišćenje sintagme “naša (evropska) otadžbina” umeo je da spozna evropske razmere te tragedije i njenih mogućih posledica:

”Najčasniji oci, najugledniji prinčevi, i vi ostali ljudi plemeniti po rodenju i doktrini, konstantinopoljska propast bila je velika pobeda Turaka, krajnji udes Grka i vrhovna sramota Latina koja utoliko više muči i razdire svakog od vas verujem što ste vi sami plemenitiji i vrliji… Ako hoćemo da kažemo istinu, recimo da za mnogo stoleća hrišćansko društvo nije pretrpelo veću sramotu od ove. U prošlosti bilo smo pogadani u Aziji i u Africi, što će reći u stranim zemljama ali sad upravo u Evropi, što će reći u našoj otadžbini mi smo pogođeni u našu veru i ubijani. Neko kaže kako ima tome mnogo godina da su Turci prešli u Grčku, Tatari se naselili u Evropu preko Tasnaja, Saraceni prešli Herkulovo more okupirajući deo Španije; nikad pak nismo u Evropi izgubili grad ili mesto koje može da se poredi s Konstantinopoljem. “(Epistolarum liber, CXXX)

Premda je u navedenom pismu teško razlučiti versku od političke, odnosno evropske osećajnosti, ova potonja je izvesno prisutna, očitovana ukazivanjem na različitost težine istih sramota ako su pretrpljene “u stranim zemljama ili u Evropi. Izvesno najsnažniju evropsku svest posedovali su branioci Evrope na njenim jugoistočnim granicama, poput moldavskog princa Stefana Velikog koji je stupivši na presto nekoliko godina nakon pada Konstantinopolja sebi zadao svetu dužnost obnove Istočnog carstva. Godinama odbijajući navale višestruko veće i jače azijatske sile, on je zaludno slao poruke rimskom papi te evropskim suverenima tražeći vojnu pomoć radi zajedničke odbrane hrišćanske Evrope:

“Saznavši za teški poraz svoje vojske, paganski car Turaka je odlučio da se osveti i da se vrati, meseca maja, na čelu svoje vojske protiv nas, kako bi zagospodario Našom Zemljom, koja je Vratnica hrišćanskog sveta i koju je Bog poštedeo. Ali ako ta Vratnica, koja je Naša Zemlja, ne dao Bog bude silovana, tada će ceo hrišćanski svet zapasti u veliku opasnost. Dakle, molimo Vas da pošaljete Vaše vojskovođe, dok ima vremena, da nam pomognu u borbi protiv neprijatelja hrišćanstva… Što se nas tiče, mi se obavezujemo, zaklinjući se u našu hrišćansku veru, da ćemo se odupreti i da ćemo se boriti sve do svoje smrti za hrišćansku veru. I to treba da činite i Vi, po moru i po zemlji, sve dok s pomoću Božijom ne odsečemo desnicu neprijatelju. ” (Bogdan, 1913, Eliade, 1997)

Uzalud. Umesto da se odazovu pozivu na zajedničko oslobađanje Konstantinopolja i konačno odbacivanje preteće sile u njene azijske prostore, evropski suvereni su sklapali sramne sporazume sa zajedničkim neprijateljem ratujući među sobom. U poslednjem obraćanju, pred slom, Stefan Veliki je upozorio kako se “hrišćanski prinčevi tuku jedni protiv drugih umesto da se ujedine u borbiprotiv Turaka. “Od pape je dobio jedino čestitke, izvinjavajuća uveravanja ο besparici Crkve i titulu Athleta Chnsti dok novac za prvu pomoć nekako sakupljen medu evropskim suverenima ugarski kralj nije predao već ga je utajio.

Pad Konstantinopolja i rast azijatske pretnje bili su samo povod češkom kralju Đorđu Pođebradu da stvori projekt konfederacije novih država radi jačanja njihove nezavisnosti spram germanske imperije i Svete stolice. Nacrt konfederacije sa zajedničkom Skupštinom i obavezama jedinstvene odbrane predložio je “trećoj strani”, kralju Francuske Luju XI i duždu Venecijanske republike, ali bez uspeha. Idejni primat pak pripada Pijeru Diboa, advokatu i savetniku kralja Filipa Lepog, koji je još 1305. godine, pod isprikom preke potrebe ujedinjenja evropskih snaga radi oslobađanja Hristosovog groba, zamislio federaciju evropskih država kao alternativu njihovim sukobima i ratovima te zamirućem dualizmu imperatora i pape:

“Da bi dovoljan broj osoba bio doveden (u Svetu zemlju) i tamo ostao biće neophodno da su katolički prinčevi u međusobnoj slozi ane u ratu;jer kad se jednom tamo nadu, ako saznaju da su njihovi zavičaji napadnuti i razoreni, napustiće nasleđe Boga i vratiće se svome da ga brane, kao što se mnogima to već dešavalo. Stoga je potrebno da mir potpišu svi katolici makar oni koji su odani rimskoj crkvi tako da stvore jednu jedinstvenu republiku, ujedinjenu na tako čvrst način da ona ne može više bitirazdeljena. “(Dubois, 1956)

Premda se obrazovao kraj pariskih katedri obnovitelja aristotelovske logike, svetog Tome Akviškog i Brabantea, Pijer Diboa nije usvojio odgovarajuće metode saznanja i postupke izlaganja te je njegov De recuperatione Teirae Sanctae, podnaslovljen Traktat ο opštoj politici, ispao galimatijas višestranih pogleda i mišljenja, započetosti pa nedorečenosti, protivurečja i maštovitosti. Takva svojstva odaju osobu u kojoj preovladavaju strasti i osećajnosti nad razumom i poznavanjem mere. Izgleda kao da su upravo te intelektualne mane i slabosti omogućile razmah misli Pijera Diboa do spektakularnih dometa, daleko ispred ograničenja njegovog vremena. Kao nekakav intelektualni medijum, Diboa je upijao, sprovodio i iskazivao tajne ili još nevidljive pokrete i porive sila i silnica oslobadanih urušavanjem papske i imperatorske vlasti, izazvanim obostrano iscrpljujućim neprijateljstvom. Tako u svetonazoru Diboa vidimo najave i nagoveštaje niza pojava i ustanova koje su tek vekovima kasnije obeležili modernu civilizaciju Zapada, od antiklerikalizma, odnosno zahteva da bude zatomljena svetovna viast pape, ukinut celibat i konfiskovana imovina mnogih manastira i crkava u korist kraljeva, do svojevrsnog feminizma, do predloga emancipacije ženskog pola posredstvom odgovarajućih obrazovnih ustanova; od racionalizma i podržavanja eksperimentalne nauke do apsolutističkog monarhizma i nacionalizma te zalaganja za učenje nacionalnih jezika. Na tom mestu analize lika i dela Pijera Diboa istoričar Bernar Vojen umesto mnogih postavlja jedno pitanje i pruža odgovor:

“Ali, reći će neki, kako je moguće da taj mali Rišelje, taj potencijalni Robespijer može da bude istovremeno i preteča (ujedinjene) Evropa? Odgovorićemo: upravo zato što je nacionalista Diboa je evropeista; još uvek je suviše protivan hrišćanstvu da ne vidi, istovremeno, ono što slavi i ono što uništava. Gorljivi pobomik nacionalne stvan, on je savršeno svestan onoga što bi mu se moglo zamenti: I kakav dogovor se može postići između tih suverenih nacija? Koja kočnica može da zaustavi njihove nazajažljive ambicije?’ Upravo zato što je nacionalista Diboa oseća nužnost da bude istovremeno i internacionalista. Postoji jedna logika u tim činjenicama koja ne bi smela da promakne oku bistrog i domišljatog duha. Često ćemo sretati istu pojavu s istom unutrašnjom nužnošću i ponekad s mnogo manje logike ” (Voyenne, 1958)

 

Драгош Калајић

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.