Ulogujte se / Kreirajte profil

Како је Фукујама одложио „крај историје“




Чувени политиколог је кориговао тезу. Сада сматра да је главна претња либерализму жудња различитих идентитетских група за признањем.

Фебруара 1989, Френсис Фукујама је одржао говор о међународним односима на Универзитету у Чикагу. Фукујама је тада био тридесетшестогодишњак, а са посла у РАНД корпорацији у Санта Моники – где је радио као експерт за совјетску спољну политику – прешао је на функцију заменика директора за планирање политике у Стејт департменту у Вашингтону. Био је то добар моменат за разговоре о међународним односима и нарочито добар моменат за совјетске експерте јер је два месеца раније, односно 7. децембра 1988, Михаил Горбачов у говору пред УН изјавио да се Совјетски Савез више неће мешати у унутрашња питања источноевропских сателитских држава. Ове земље су сада могле да постану демократске. Био је то почетак краја Хладног рата.

При РАНД-у, Фукујама је радио детаљне и уско укалупљене анализе совјетске политике. У Чикагу је себи дозволио да размишља у широј равни. Његов говор је скренуо пажњу Овена Хариса, једног од уредника вашингтонског листа Нешнел интерест. Харис се понудио да га објави. Настао је чланак под насловом Крај историје?. Појавио се на лето 1989. и очарао је читав спољнополитички миље. Фукујамина хипотеза је била та да ће, са неизбежним колапсом Совјетског Савеза, последња идеолошка алтернатива либерализму бити елиминисана. Фашизам је убијен у Другом светском рату, а сада је комунизам имплодирао. У државама попут Кине, које су себе називале комунистичким, политичке и економске реформе су усмеравале ствари ка либералном поретку.

Према томе, уколико сте замишљали историју као процес у којем либералне институције – представничка влада, слободно тржиште и потрошачка култура – постају универзалне, могло је да се каже да је историја остварила свој циљ. Разне ствари би се и даље наравно дешавале, мање државе би и даље могле да буду поприште етничких или верских тензија, па чак и да постану уточиште нелибералних идеја. Али „веома мало је важно какве чудне идеје падају на памет људима у Албанији или Буркини Фасо“, објаснио је Фукујама, „јер нас интересује оно што би се могло назвати заједничким идеолошким наслеђем човечанства“.

ФУКУЈАМА ЈЕ ИМАО СРЕЋЕ

Фукујама је подсетио како је Хегел писао о тренутку у којем ће савршено рационалан облик друштва и државе остварити победу. Сада, са уништењем комунизма и конвергенцијом великих сила ка једном политичком и економском моделу, Хегелова визија је коначно испуњена. Догодиће се „заједничко потржиштење“ (Common Marketization) међународних односа, а свет ће доспети у стање равнотеже.

Нешнел интерест је био мали чак и међу малим часописима. Године 1985. га је покренуо Ирвинг Кристол – водећа личност неоконзервативних кругова – а 1989. је имао тираж од свега шест хиљада примерака. Сам Фукујама је био практично непознат изван света професионалних совјетолога – миљеа који није нарочито посвећен есхатолошким промишљањима. Али тезу о „крају историје“  су покупили медији главног тока, Фукујаму је анализирао Џејмс Атлас у њујоршком Тајмсу, о његовом чланку се дебатовало у Британији и Француској, а преведен је на многе језике, од јапанског до исландског. Неке од реакција на „Крај историје“ биле су одбацујуће, а готово све су биле скептичне. Али некако се фраза пробила до постхладноратовске мисли и остала ту.

Ирвинг Кристол, оснивач часописа Национални интерес (The National Interest)

Један од разлога за ово опстајање је то што је Фукујама имао среће. Иступио је неких шест месеци пре главног таласа – његов чланак се појавио пре Плишане револуције у Чехословачкој и пре рушења Берлинског зида у новембру 1989. Фукујама се кладио да ће се актуелни трендови наставити, што је увек коцка високог ризика у домену међународних односа. Много тога је могло да се догоди и тако спречи реализацију Горбачовљевог обећања: политички отпор унутар Совјетског Савеза, одбијање источноевропских сателитских режима да уступе власт, погрешни потези Сједињених Држава… Али догађаји у Европи су се одиграли мање или више онако како је Фукујама предвидео, а 26. децембра 1991. Совјетски Савез се одлучио за сопствено гашење. Хладни рат је стварно био готов.

А АЗИЈА?

Међутим, догађаји у Азији му нису баш ишли наруку. Фукујама је потпуно превидео гушење продемократског покрета у Кини. У „Крају историје“ се не спомиње масакр на Тјенанмену, вероватно зато што је чланак био у фази продукције када се то догодило јуна 1989. Међутим, ово као да није имало нарочит утицај на пријем чланка. Готово да ниједан од првобитних одговора на чланак не спомиње Тјенанмен, иако су многи већ веровали да ће Кина, а не Русија, бити сила са којом ће либералне демократије морати да се носе у будућности. „Крај историје“ је био помало евроцентричан.

Постојао је и заводљив обрт у Фукујаминој хипотези. На крају чланка, он је споменуо како би живот након историје могао да буде тужан. Када сва политичка настојања буду посвећена „бескрајном решавању техничких проблема, еколошким бригама и задовољењу софистикованих захтева потрошача“, могли бисмо да осетимо носталгију за „храброшћу, маштом и идеализмом“ који је покретао старе борбе за либерализам и демократију. Ова спекулативна пикантерија евоцира питање које је наводно Џон Стјуарт Мил себи поставио као младић: уколико би се све политичке и друштвене реформе у које верујемо оствариле, да ли би нас то учинило срећнијим људским бићима? То је увек занимљиво питање.

Други разлог због ког је Фукујамин чланак био примећен је можда и његова нова функција. Канцеларија за планирање политике при Стејт департменту је основана 1947. од стране Џорџа Кенана који је био њен први директор. Јула те године, Кенан је објавио такозвани „чланак Икс“, односно „Изворе совјетског понашања“ у Форин аферсу. Аутор је испрва био анониман, потписан само словом икс, али једном када су медији сазнали за прави идентитет аутора чланак је почео да се третира као званични опис америчке хладноратовске политике.

СОВЈЕТСКА КУТИЈА

Извори совјетског понашања“ су дефинисали доктрину обуздавања према којој је циљ америчке политике био да се Совјетски Савез држи у кутији. Сједињене Државе нису морале да се мешају у совјетска унутрашња питања – тврдио је Кенан – јер је комунизам осуђен на колапс услед сопствене неефикасности. Четири деценије касније, када се појавио „Крај историје“ , деловало је као да се управо то догађа. Тог априла је Кенан, који је у том тренутку имао 85 година, наступио пред Комитетом за спољне односе америчког Сената како би саопштио да је Хладни рат готов. Добио је овације. Фукујамин чланак је тако могао да се третира као епилог Кенановог.

Џорџ Кенан

Али то није био епилог какав би Кенан написао. Обуздавање је реалистичка доктрина. Реалисти верују да спољну политику једне земље треба да води хладнокрвно залагање за сопствене интересе, не оптерећујући се моралним принципима или уверењем да све нације деле „хармонију интереса“. Што се Кенана тиче, Сједињене Државе није било брига шта Совјети раде унутар своје кутије. Једно што је било битно јесте да се комунизму не дозволи ширење.

Нешнел интерест, како и само његово име указује, је реалистички спољнополитички часопис. Али Фукујама је полазио од премисе да нације ипак деле хармонију интереса, те да је њихова конвергенција ка либералном политичко-економском моделу корисна за све. Реализам полази од тога да су нације у вечној међусобној конкуренцији, а Фукујама је говорио да то више неће бити случај. Он је хладноратовским реалистима упутио неку врсту „шут-карте“: њихова мисија, иако филозофски погрешна, је испуњена. Сада су остали без посла. „Френк је веровао да је оно што се догађало наговештавало крај света реал-политике“, рекао је касније Харис. Мора да га је голицало што је објавио Фукујамин чланак.

ПУТИН, ISIS, НИЧЕ, ФРОЈД…

Двадесетдевет година касније, чини се да реалисти нису нигде отишли, као и да је историји остало још пар трикова у рукаву. Испало је да су либерална демократија и слободна трговина веома фрагилна достигнућа. (Конзумеризам је изгледа безбедан за сада). Као да тамо негде постоји нешто што одбацује либерализам и ствара проблеме за опстанак његових институција.

Фукујама мисли да зна шта је то „нешто“, а његов одговор је сумиран у наслов његове нове књиге, „Идентитет: Захтев за достојанством и политика озлојеђености“. Захтев за признањем, каже Фукујама, је „главни концепт“ који објашњава читаво тренутно незадовољство либералним светским поретком: Владимир Путин, Осама бин Ладен, Си Ђинпинг, „Black Lives Matter“, #MeToo, геј бракови, ISIS, Брегзит, пробуђени европски национализам, антиимиграциони политички покрети, идентитетска политика са студентских кампуса и избор Доналда Трампа. То такође објашњава и протестантску Реформацију, Француску револуцију, Руску револуцију, кинески комунизам, покрет грађанских права, женски покрет, мултикултирализам и мисао Лутера, Русоа, Канта, Ничеа, Фројда и Симон де Бовоар. А да, и читава ова ствар почиње Платоновом Државом. Фукујама све ово покрива у мање од 200 страна. Како је то извео?

Не баш добро. Нешто од проблема потиче од неразумевања личности као што су Бовоар и Фројд, а нешто и од свођења радова сложених мислилаца као што су Русо и Ниче на једну једину филозофску поенту. Много тога потиче од запањујуће површне претпоставке – која је такође била и запањујуће површна претпоставка Краја историје – да је западна мисао универзална. Али читав пројекат у којем се Владимир Путин ставља у исту аналитичку парадигму са „Black Lives Matter“ (грађански покрет у САД који се бори за права Афроамериканаца; прим. НС) како би обоје били стављени у везу са Мартином Лутером је на климавим ногама. То је пример „књишког еклектицизма“ (у оригиналу стоји Great Booksism, што се односи на манир селективног извлачења међусобно неповезаних теза из различитих књижевних дела како би се вештачки аргументовала нека нова хипотеза; прим. НС): историја као ланац папирних лутака исечених из књига за које је само мали део људи икада уопште чуо. Фукујама је паметан човек, али нико не би могао да одбрани једну овакву тезу.

НАГОНИ, СТРАСТ, РАЗУМ

Зашто је жудња за признањем – односно политика идентитета, како је Фукујама такође назива – претња за либерализам? Зато што се она не може задовољити економским или бирократским реформама. Поседовање исте количине новца као и сви други или истих шанси за његово стицање није замена за поштовање. Фукујама мисли да су политички покрети који на први поглед делују као да су усмерени на правну и економску једнакост – нпр. покрети за геј бракове или #MeToo – заправо изграђени око жеље за признањем и поштовањем. Жене које трпе сексуално злостављање на радном месту осећају да је њихово достојанство нарушено, да их третирају као нешто мање од комплетних људских бића.

Протест припадница покрета #MeToo који окупља жене које су претпеле сексуално злостављање или насиље

Фукујама овој жељи за признањем даје грчко име, преузето из Платонове Државетимос (thymos). Он каже да је тимос „универзални аспект људске природе који је одувек постојао“. У Држави, тимос се разликује од два друга дела душе које Сократ наводи: разума и нагона. Нагоне делимо са животињама, разум нас чини људима. Тимос је негде између.

Овај термин је објашњаван на разне начине. „Страст“ је један од превода, „дух“ – на начин на који се користи у фрази ,,бити живог духа“ – је други. Фукујама дефинише тимос као „центар расуђивања о вредности“. Ово делује као семантичко натезање. У Држави, Сократ везује тимос за децу и псе – бића чије реакције морају да буду под контролом нечијег разума. Генерално се сматра да се овај термин односи на инстинктивне реакције у случајевима у којима осећамо да нам је ускраћено поштовање. Накострешимо се. Зајапуримо се. Разгаламимо се. Претерамо.

ФУКУЈАМИНО ГЛЕДАЊЕ У ДЛАН

Платон је искористио Сократову поделу душе на три дела како би грађанима своје имагинарне државе доделио адекватне улоге. Нагони су принцип који је додељен плебсу, страст ратницима, а разум краљевима-филозофима. Држава је филозофско, а не когнитивно-научно дело. Ипак, Фукујама усваја Платонову хеуристику и биологизује је. „Данас знамо да су осећања поноса и самопоштовања везана за нивое неуротрансмитерског серотонина у мозгу“, каже он и позива се на испитивања шимпанзи (које би Сократ рачунао у животиње, ал’ ајде). Али шта с тим? Многа осећања су везана за промене нивоа серотонина. Штавише, свако осећање које искусимо – пожуда, бес, депресија, огорчење – има корелацију у можданој хемији. Тако функционише свест. Рећи да је „жеља за статусом – мегалотимија – укорењена у људској биологији“ – као што то Фукујама чини – је академски еквивалент гледања у длан. То је измишљање.

Фукујама прибегава овој тактици јер жели да са жудњом за признањем учини исто што је учинио и са либерализмом у „Крају историје“. Жели да је универзализује. То му допушта да тврди, примера ради, да су осећања која су довела до успона Владимира Путина потпуно иста (иако „на ширем плану гледано“) као осећања жене која се жали што је њен потенцијал ограничен родном дискриминацијом. Жена једноставно не може да одоли. Треба јој серотонин, као и Русима.

Хегел је мислио да ће се крај историје догодити када људи достигну савршену самоспознају и самоконтролу, када живот постане рационалан и транспарентан. Рационализам и транспарентност су вредности класичног либерализма. Рационализам и транспарентност су оно што би требало да омогући функционисање слободних тржишта и демократских избора. Људи разумеју како функционише систем, па им то пружа могућност доношења рационалних одлука. Проблем са „тимосом“ је у томе што он није рационалан. Не само да људи жртвују драгоцености због признања, они и гину за признање. Одабир да се погине није рационалан. „Људска психологија је много сложенија него што прилично прости економски модел сугерише“, закључује Фукујама.

„РАЗУМ“ ПОСТОЈИ САМО У ТЕОРИЈИ

Али зашто је уопште тај модел рационалног економског актера икада сматран веродостојним? Не само да су људска бића неуротична, него је новац при самом врху лествице ствари које их чине неуротичним. Људи гомилају новац, траће га, улазе у брак због њега, убијају због њега. Зар економисти никад не читају романе? Малтене сваки реалистички роман, од Остена и Балзака до Џејмса и Вортона је о људима који се лоше понашају у присуству новца. Слободно тржиште то није променило. Штавише, можда је учинило људе још луђим.

А како је са новцем, тако је и са већином ствари у животу. Идеја да имамо некакву менталну моћ звану „разум“ која функционише независно од наших потреба, жеља, страхова и веровања је платонска. Баш у овом тренутку покушавате да одлучите да ли ћете прочитати овај чланак до краја или ћете гледати цртане филмове. Коју менталну моћ користите за доношење ове одлуке? Која је одговорна за ваше мишљење о Доналду Трампу? Како можете знати?

Споменик Платону испред Атинске академије

Идентитет се може читати и као корекција позиције коју је Фукујама заузео у „Крају историје“. Универзални либерализам не омета идеологија попут фашизма или комунизма, него страст. Либерализам остаје идеални политички и економски систем, али мора да нађе начина да се прилагоди и неутралише ову досадну жудњу за признањем. Оно што је чудно код Фукујамине дилеме је то што, у филозофском изворишту његове оригиналне теорије о крају историје, признање није било проблем. Напротив, признање је било средство за стизање до краја историје.

Хегел и Кожев су давно утврдили да је историја саткана од сталних и непрекидних преокрета. Зато је тако тешко писати и предвиђати

То извориште није био Хегел. Како је Фукујама експлицитно саопштио у Крају историје, он је усвојио интерпретацију Хегела од полуанонимног интелектуалног авантуристе из 1930-их под именом Александар Кожев. Како су се педесет година касније идеје Кожева нашле на страницама вашингтонског политичког листа је необична прича о интелектуалној игри глувих телефона.

КО ЈЕ БИО АЛЕКСАНДАР КОЖЕВ?

Кожев се родио 1902. године у имућној московској породици и растао је у окружењу образованих људи. Сликар Василиј Кандински му је био ујак. Кожев је био генијалног интелекта, па је до своје осамнаесте године већ течно говорио руски, немачки, француски, енглески, а читао је и латински. Касније је научио санскрит, кинески и тибетански како би могао да проучи будизам. Године 1918. је ишао у затвор због некакве трансакције на црном тржишту. Након што је пуштен на слободу, он и његов пријатељ су успели да илегално пређу совјетску границу и стигну у Пољску где су кратко време провели у затвору под сумњом да су шпијуни. Уз нешто „добронамерног саветовања“ од стране пољских власти, Кожев је отишао у Немачку. Студирао је филозофију са Карлом Јасперсом у Хајделбергу и живео као бонвиван у вајмарском Берлину. Године 1926. преселио се у Париз где је наставио да живи на високој нози док је писао дисертацију о квантној физици.

Кожев је инвестирао своју имовину у француску компанију која је правила сир „Ла ваш ки ри“, али је изгубио све у колапсу берзе. Како су му били потребни некакви приходи, године 1933. је прихватио понуду свог пријатеља да држи семинар о Хегелу на престижној француској Високој школи практичних наука (École pratique des hautes études). Наредних шест година је држао овај програм.

По свему судећи, људи који су имали везе са Кожевим су га третирали као неку врсту чаробњака. На курсу о Хегелу је предавао само један њего текст – Феноменологиа духа – објављене први пут 1807. године. Читао би пасусе на немачком (књига није била преведена на француски), а потом би, без претходне припреме и на савршеном француском (додуше уз нешто очаравајућег словенског акцента), давао своје коментаре. Људи су га сматрали елоквентним, генијалним, па и хипнотишућим. Студената је било мало, око двадесет, али је неколико будућих интелектуалних звезда, попут Хане Арент и Жака Лакана, било на овим часовима.

ДИЈАЛЕКТИКА ГОСПОДАРА И РОБА

За Кожева, кључни концепт Хегелове Феноменологије је било признање. Људска бића желе признање од других људских бића како би постала самосвесна – како би познавала себе као аутономне јединке. Како је то Кожев говорио, људска бића жуде, а предмет њихове жудње је или нешто за чиме жуде и други људи или жудња (завист) других људи. „Људска историја“, говорио је он, „је историја жељених жеља“. Оно што све ово чини компликованим је то што у борби за признањем постоје победници и губитници. Термини које је Хегел за то користио се могу превести као „лордови“ и „лакеји“, али и као „господари“ и „робови“, што су термини које је Кожев користио. Господар добија признање од роба, али његово задовољство је испразно, јер он не препознаје роба као људско биће. А роб, којем недостаје признање од господара, осуђен је на то да признање тражи на други начин.

Александар Кожев

Кожев је сматрао да је тај „други начин“ рад. Роб остварује свој осећај сопства кроз рад којим трансформише природни свет у људски свет. Али роб је, пре свега, натеран да ради због тога што му господар ускраћује признање. Ова „дијалектика господара и роба“ је мотор људске историје, а људска историја се завршава онда када више не буде господара или робова и сви буду једнаки.

Ово је идеја коју је и Маркс усвојио како би описао историју као причу о класној борби. Та борба такође има победнике и губитнике, а њена претпоследња фаза је борба између власника имовине (буржоазије) и радника (пролетеријата). Борба ће се завршити рушењем капитализма и успостављањем бескласног друштва – комунизма. Кожев је себе – грешком или не – називао комунистом, а људи који су га слушали 1930-их би такав закључак извлачили из његових коментара. Једнакост свеопштег признавања је био циљ историје, било да то подразумева комунистичку једнакост или либералну једнакост. Људи би престали да се убијају у име достојанства и самопоштовања, а живот би вероватно постао досадан.

Након рата, Кожевљева предавања су објављена као Увод у читање Хегела, што је књига која је у Француској имала много издања. До тог тренутка, он је престао да држи предавања и постао је функционер француског министарства економских послова, где је, иза кулиса, имао утицајну улогу у састављању Генералног споразума о тарифама и трговини (GATT), као и у формирању Европске економске заједнице – претходнице Европске Уније. Другим речима, утицао је на стварање заједничког тржишта. Волео је да говори како је председавао крајем историје.

УЛОГА АЛАНА БЛУМА

Године 1953, Алан Блум – који је тада био дипломац Универзитета у Чикагу – упознао је Кожева у Паризу, у његовој канцеларији у министарству. (Веза је по свему судећи био истакнути политички теоретичар Лео Штраус, који је предавао у Чикагу и одржавао везу са Кожевим). „Био сам опчињен“, рекао је касније Блум. Почео је да учи са Кожевим, а њихови сусрети су се наставили до Кожевљеве смрти 1968. Блум се постарао да већ наредне године буде објављен први енглески превод предавања о Хегелу за који је лично написао увод. Тада је већ био професор на Корнелу (мисли се на Корнел из Итаке у савезној држави Њујорк, приватни универзитет из такозване „ајви лиге“ – прим. прев.).

Фукујама је као бруцош крочио на Корнел 1970. Живео је у Телурајд хаусу – изузетно престижном академском и студентском дому где је становао и Блум. Фукујама се пријавио на Блумов бруцошки курс из грчке филозофије и, према Атласу, он и Блум су „делили оброке и разговарали о филозофији до ситних сати“. Игром случаја, била је то последња Блумова година на Корнелу. Поднео је оставку згађен начином на који се тадашња администрација носила са заузимањем универзитетске зграде од стране наоружаних студената из Афро-америчког удружења. Фукујама је 1974. дипломирао на смеру класичних студија. Након излета у свет постструктуралистичке теорије на Јејлу и у Паризу, пребацио се на политикологију и уписао докторат на Харварду. Докторирао је 1979. и отишао у РАНД.

Алан Блум

До тада се Блум вратио на Универзитет у Чикагу, и то као професор у Комитету друштвене мисли. Године 1982. објављује критички чланак о стању високог образовања у Националној ревији Вилијама Ф. Буклија. Охрабрен од стране свог пријатеља Сола Белоуа, одлучио је да чланак претвори у књигу Затварање америчког ума коју је издавачка кућа Сајмон и Шустер објавила фебруара 1987. Књига је покренула лавину критика на рачун америчког високог школства, које се мало променило од тада.

Затварање америчког ума је покушај да се објасни успон феномена културне релативизације, коју је Блум сматрао узроком пропасти америчког високог образовања. Готово нико из Сајмона и Шустера није очекивао профит од ове књиге. Постоји чак и прича, могуће апокрифна, да је уредник Ервин Глајкс одбио да са собом понесе необјављену Блумову књигу када је прелазио да води издавачку кућу Free Press.

КРАЈ ИСТОРИЈЕ И ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК

Ако је тако, пропустио је један од издавачких феномена деценије. Након спорог почетка, Затварање америчког ума се попело на број један Тајмсове листе бестселера и остало је ту два и по месеца. До марта 1988. ова књига је продата у милион примерака са тврдим повезом само у САД. Блум је постао богат.

Управо он је, заједно са још једним чикашким професором, Нејтеном Тарковом, био тај који је позвао Фукујаму да фебруара 1989. одржи свој говор о међународним односима. Да Фукујама није већ размишљао о томе, могло би се лако претпоставити да му је у таквим околностима пало на памет да каже нешто ,,кожевистичко“.

Када је „Крај историје“ објављен у Нешнел интересту тог лета, Блум је већ био звезда неоконзервативног блока, а његов је био први од шест коментара које је часопис објавио као реакције на чланак. Блум га је назвао „храбрим и брилијантним“. Вероватно увидевши у ком смеру дува ветар, Глајкс је понудио Фукујами 600.000 долара да свој чланак претвори у књигу. Тако је Free Press књигу „Крај историје и последњи човек“ објавио 1992. године.

Књига је постала бестселер, али не тако огроман, можда и због тога што је узбуђење изазвано крајем Хладног рата до тада већ спласнуло. Фукујама није журио да је напише. „Крај историје и последњи човек“ није магазински чланак на стероидима. То је пажљиво проучавање питања постављених у чланку за Нешнел интерест, а једно од тих питања је и проблем тимоса којем је посвећен добар део књиге. Доста тога из Идентитета (мисли се на Фукујамину последњу књигу која је била повод за овај текст; прим. прев.) је рекапитулација онога што је Фукујама већ рекао у Крају историје.

Френсис Фукујама

Осим Кожева, и други аутори су истицали значај који питање признање игра у људским животим. Канадски филозоф Чарлс Тејлор – чија је књига Извор сопства објављена 1989, у истој години када и Крај историје – је на пример тврдио да је савремена идеја сопства подразумевала културно померање од концепта части, који се тиче неколицине, ка концепту достојанства, којем теже сви. Године 1992, у есеју Политика признања Тејлор је анализирао појаву мултикултурализма у терминима сличним онима које Фукујама користи у Идентитету. (Узгред, и Тејлор је експерт за Хегела).

ШТА ПРЕДЛАЖЕ ФУКУЈАМА?

Фукујама признаје да је идентитетска политика донела неку корист и говори како десничари пренадувавају распрострањеност политичке коректности и ефекте афирмативне акције. Он такође сматра да су левичари постали опседнути културно-идентитетском политиком, па су тако напустили друштвену политику. Међутим, он има запањујуће мало сопствених предлога.

Њега не занима решење које либерали углавном усвајају како би се прилагодили разноликости: плурализам и мултикултурализам. Тејлор се, на пример, залагао за право становника Квебека на усвајање закона којим би очували своју франкофону културу. Фукујама се слаже да је људима потребан осећај националног идентитета – било да је етнички или верски – али поред тога он остаје асимилациониста и универзалиста. Он жели да испегла разлике, а не да их штити. Предлаже мере као што су обавезни војни рок и боље осмишљен пут ка добијању држављанства за имигранте.

Штета је што је Фукујама на крају нашао своје ауторско прибежиште у метаисторијским тврдњама. У другим књигама – пре свега у Великом расколу(1999) и двотомној историји света Порекло политичког поретка (2011) и Политички поредак и политичко труљење (2014) – он препознаје цивилизацијске разлике и користи емпиријске податке како би објаснио друштвене трендове. Али „тимос“ је превише незграпан инструмент како би био од неке користи за разумевање савремене политике.

Зар не би било важно разликовати, с једне стране, људе који не желе да разлике буду битне – као што су они из #MeToo покрета и „Black Lives Matter“ – од, са друге стране, људи који желе да оне буду битне, као што су милитанти Исламске државе, гласачи за Брегзит или сепаратистички покрети? А шта ћемо са људима који нису Мексиканци нити имигранти, а осећају се револтирано третманом мексичких имиграната? Црни Американци су ризиковали своје животе за грађанска права, али исто то су чинили и бели Американци. Како би Сократ класификовао такво понашање? Позајмљени тимос?

Споменик Сократу испред Атинске академије

Такође би можда било добро да се линеарна концепција историје као сталне прогресије ка некаквом стабилном стању – која увек полази од оног „уколико се актуелни трендови наставе“ – замени дијалектичком концепцијом историје коју су Хегел и Кожев заправо користили. Актуелни трендови се не настављају. Они стварају реакције и прерасподеле карата у друштвеном шпилу. Идентитети које људи усвајају данас су идентитети од којих ће њихова деца сутра желети да побегну. Историја је саткана од сталних и непрекидних преокрета. Зато је тако тешко писати и предвиђати. Осим ако имате среће.

Луис Менанд 

редовни колумниста Њујоркера од 2001. и добитник Националне медаље друштвених наука 2016. године.

Превео Војислав Гавриловић

Извор Newyorker.com

Како је Фукујама одложио „крај историје“ (1)

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.