Србија међу клетвама и заклетвама

Србија међу клетвама и заклетвама Романи Биљане Гојковић о династији Вишеславић

Средином маја 2022, кад се очекивало да би ускоро могао изаћи четврти роман из планираног седмокњижја названог „Двеста година пре Немањића“, сва очекивања пресекла је тужна вест о изненадној смрти ауторке Биљане Гојковић.

Иако потресна, ова је вест прошла тихо и ненаметљиво, као што је текао и живот саме књижевнице, у чијем се кратком биографском прегледу може прочитати да је рођена крајем шездесетих година двадесетог века у Београду, где је студирала српски језик и књижевност, као и драматургију, те да је пасионирано проучавала период српске историје који претходи династији Немањић.

Несумњиво је и сама ауторка сматрала да су наведени подаци сасвим довољни за представљање писца, а да ће остале податке пружити сама дела, на основу којих се заиста и види колико је Биљана Гојковић марљиво и стрпљиво проучавала хронологију и генеалогију српске средњовековне династије Вишеславић. А у коликој је великој и дуговечној историјској сенци била дотична владарска породица, доказ је и то што се заједничко презиме њених припадника мора условно одабрати, па осим што их историчари називају Вишеславићима, понекад су именовани и као Војиславићи, а понекад и као Властимировићи.

Иако је трагична околност спречила завршетак замишљеног седмокњижја, чиме је сага о Вишеславићима силом прилика постала трилогија, ипак и објављени романи Велики кнез, Клетвеник и Преобраћеник остају као путоказ свима који имају намеру да се (било као источирари, било као писци фиктивне прозе) баве раним српским средњовековљем. Наведена три романа остају као подстрек, али и као подршка новим истраживачима – да не устукну пред ризницом која је ионако предуго била закључана и за коју је требало доста храбрости и стрпљења да најпре буде откључана, потом темељно прегледана, а затим и уметнички уобличена.

Представа о средњовековним српским владарима (при чему се мисли и на припаднике династије Немањић) неретко је заснована на једној од две предрасуде: или да су то и у стварном животу били безгрешни светитељи са фресака и из житија, или да су били варвари који нису имали свест ни о држави, ни о политици, а камоли о култури и уметности. Биљана Гојковић успела је да избегне обе предрасуде и да јунаке својих романа прикаже као људе од крви и меса, склоне свим врлинама и пороцима, а не као митске полубогове, али ни као примитивне дивљаке. Били су то људи који су имали неизмерну храброст и мудрост, али су понекад чинили и фаталне грешке – борили су се за интересе своје државе, али на путу до власти нису презали од кривоклетства и братоубиства; предводили су хиљаде војника у смрт, али су могли бити омађијани од једног женског погледа.

 

Читаоце је већ у први мах пријатно изненадила и сама чињеница да се радња романа Велики кнез (2019), првог из саге о Вишеславићима, дешава читава два столећа пре владавине Стефана Немање. Штавише, тај је податак био и одлична препорука за књигу, јер одавно се уврежило схватање о великом жупану Немањи као оснивачу српске државе, па је стога и време саме радње морало привући пажњу. Наравно, ако се српско средњовековље сагледа у целини, постоје и објективни разлози због чега имена владара из лозе Вишеславића нису толико позната, јер сигурно је да су Немањићи, а за њима Лазаревићи и Бранковићи, имали много већи значај и за развој и за опстанак српске државности, али то опет не значи да би владари преднемањићког периода требало да падну у потпуни заборав.

Управо подстакнута идејом да спречи такав заборав, Биљана Гојковић је у првој књизи о Вишеславићима истакла једну личност чији значај можда није био далекосежан, али која је у датом тренутку била веома важна не само на простору српских земаља, него и међу суседним народима и државама. Тако ће велики кнез Петар Гојниковић представљати својеврсну спону између два владара чија се имена ипак чешће спомињу, самим тим што су оставила извесног трага у историји, а то су Петров деда Властимир са једне и Петров братанац Часлав, последњи владар династије Вишеславић, са друге стране.

Није лако представити савременим читаоцима српске и уопште балканске земље са почетка десетог столећа, јер много тога се изменило, многи су градови у међувремену порушени, многе су богомоље такође ишчезле, а под терминима српских, бугарских и ромејских (византијских) земаља није се одувек подразумевало оно што ће важити у време Немањића или у савременој историографији.

Знајући да је најефектније кад први сусрет са непознатом земљом буде дат из угла странца, Биљана Гојковић је за ту прилику искористила једног папског изасланика који је пошао у мисију ширења римског политичког (а заправо верског – католичког) утицаја на словенске земље Балкана. Међутим, из самог се романа јасно види да се Балкан у то време није толико стриктно делио на католике и православце (мада су се зађевице између Рима и Константинопоља већ огледале на судбини српских племена), али да се у неким подручјима становништво још увек делило на хришћане и – пагане. У том погледу посебно је занимљив осврт на Неретљанску област, познату и као Паганија, при чему сâм назив довољно говори о непокорности њених житеља, који су се, узгред, бавили и гусарењем у далматинском приморју.

И у роману Клетвеник (2020), другом делу саге, даје се још један сликовит пресек политичких и културолошких, па и емотивних противуречности током једног кратког периода када се као неприкосновени вођа српске властеле наметнуо кнез Павле Брановић, али не као самостални владар, него као клетвеник бугарског цара.

Можда ће и сâм наслов деловати збуњујуће, тим пре што би могао бити замењен много познатијим термином вазал, али у самој епохи о којој је реч управо су се клетвеницима називали они који би се уз помоћ јаче суседне силе истакли међу својим велможама као врховни владари, али би и након преузимања престола остали потчињени (а са њима би била потчињена и цела земља) ономе који им је помогао да се домогну тог завидног положаја.

Зато је радња Клетвеника обухватила простор који далеко превазилази тадашње српске границе, јер ликови пролазе разним путевима Балканског полуострва, од Сплита до Цариграда, преко Рашке и Травуније, по босанским планинама, дуж јадранске обале, па и до одаја једног прогнаног кнежевића који само чека прилику да се у своју земљу врати као владар – чим то буде у интересу онога у чијем се заробљеништву кнежевић тренутно налази.

Посебну драж роману дају женски ликови, преко којих се најчешће преламају све трагичне противуречности у којима су се нашле српске земље, а са њима и српска властела, па се у појединим моментима стиче утисак како причу непосредно казују жене које можда нису учествовале у бојевима и дипломатским надмудривањима, али су и из сенке својих одаја умеле да у пресудним тренуцима одиграју важну улогу, тако да су њихове клетве, упућене новом владару, често биле јаче него заклетва коју је тај владар положио страним господарима кад је на њиховим поседима боравио као прогнаник или заточеник.

Трећи роман о Вишеславићима, Преобраћеник (2021), највећим се делом бави последњим данима владавине Павла Брановића као великог кнеза српских земаља, јер пошто је дошао на власт захваљујући бугарској помоћи, и то збацивши свог стрица Петра Гојниковића, великом кнезу Павлу сасвим је јасно да се лако може наћи у истој опасности као претходни владар, те ће непрестано стрепети и од побуне потчињених великаша, и од све јачег утицаја бугарског цара. А не презајући да се удруже и са Бугарима и са Византинцима, Павлови противници из редова српских кнежева показаће се као подједнака опасност за његов престо колико и војске упућене из Преслава и Цариграда.

Премда знају да невоља српских земаља није у томе што су окружене знатно моћнијим силама, него у томе што не успевају да се уједине и сложно супротставе тим силама, српски великаши ипак прихватају избор мањег зла између византијске и бугарске силе, па зато и страну мењају нагло и изненада, у зависности од актуелног политичког и династичког тренутка. Отуда у наслову трећег дела саге стоји реч која би могла бити схваћена у изразито негативном контексту, али која је за средњовековне прилике сасвим уобичајена (као што је случај и са насловом претходног романа) и притом је била више правило него изузетак међу велможама и владарима, који су се добровољно стављали у службу јачег господара кад би то био најлакши начин да и сами загосподаре над слабијима.

Иако су велики кнез Павле и његови рођаци Павлимир Хвалимировић (познатији под именом Бело Павлимир) и Часлав Клонимировић својим деловањем и својим ставовима истакнути у односу на остале јунаке романа, опет је сваки од њих толико битан за развој саме радње да се као колективни главни (а можда и насловни) јунак Преобраћеника може узети цела земља (или савез земаља), која ће заједно са својим владарима неретко бити принуђена да новог врховног господара тражи у дотадашњем непријатељу.

Задирући у време кад се власт добијала и чувала покоравањем, романи о Вишеславићима и њиховим поданицима умногоме сами доприносе оправдању својих јунака, па колико год на први поглед поступци и одлуке појединих ликова могу деловати недоследно, штавише неморално, и за то ће се наћи разумевање чим се јасније сагледа психологија епохе, за шта се ауторка такође потрудила да омогући својим читаоцима, а неретко је то постигнуто управо уношењем догађаја за које је сасвим јасно да су плод фикције, тим пре што неодољиво подсећају на политичка превирања знатно доцнијих епоха.

Сага о Вишеславићима јесте историјска онолико колико је породична, јер као у сваком средњовековном феудалном систему, и судбоносни догађаји који би потресли све српске области неретко су зависили од интимних односа унутар владајуће породице, па се управо кроз личне савезе и сукобе између стричева и синоваца, браће и сестара, зетова и тастова сликовито и непосредно продире у закулисне догађаје и разговоре који су знали да доведу до крвавих битака и масовних освајања. А да притом не би код читалаца дошло до забуне око родбинских односа и око тачног лоцирања радње, свака од три књиге обогаћена је родословом прве познате српске династије, као и мапама са детаљним приказом српских земаља у кључним тренуцима дешавања радње.

С обзиром на то да и владари раног српског средњовековља заслужују много већу пажњу историјске науке, па и већу пажњу књижевне уметности, сигурно је да ће романи Биљане Гојковић о династији Вишеславић остати као почетак много већег интересовања за време које је инспиративно и за писце и за историчаре најмање онолико колико је инспиративан било који други историјски период.

Већ самим тим што је одабрала да створи романескну сагу о Вишеславићима и да употреби машту тамо где не постоје било какви поуздани историографски извори, Биљана Гојковић као да се свесно и храбро упустила у полемику – али, не у полемику са глорификованим Немањићима, јер њихов се историјски значај ионако не може оспорити, него у полемику са колективним предрасудама (изазваним најчешће епиком и хафиографијом) о Немањићима као неприкосновеном темељу српске државности и културе, па и као о почетку српске историје.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Фотографије: Laguna

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments