Тенеси Вилијамс – Грабљење вечности из безнадежно пролазног

На данашњи дан 1911. године у малом граду Колумбусу, у америчкој држави Мисисипи, рођен је Тенеси Вилијамс (право име Томас Ланијер Вилијамс), један од највећих драмских писаца 20. века.
Име „Тенеси“ добио је због јаког јужњачког акцента од колега на колеџу, а и због тога што је његов отац био пореклом из Тенесија. Добитник је две Пулицерове нагрaде (1948. за „Трамвај звани жеља“ и 1955. за „Мачку на усијаном лименом крову“), написао је 38 драма, два романа и неколико збирки прича и песама…
Суочен са тешком болешћу у детињству већ са четрнаест година открио је писање као бег из света реалности, а велика библиотека његовог деде била је место где је најрадије проводио време. О писању је рекао да је оно његово уточиште, његова пећина, место на које се повлачи. Пореклом са америчког Југа у својим драмама овековечио је своје земљаке и довео их на позоришне сцене широм света. Имао је конфликтне односе са оцем, који је радије желео да му син ради у фабрици обуће, него да студира, али је и поред тога 1938. успео да дипломира енглески језик на универзитету у Ајови и наредне године први пут се потписује као „Тенеси“ испод кратке приче „Поље плаве деце“. Те године добија и награду Рокфелерове фондације. У својим снажним психолошким драмама обрушио се на лажни морал, грађански конформизам и малограђански модел породице. Његове драме, успешно се изводе на позорницама широм света и данас.
Широј публици највише је познат по успешним холивудским екранизацијама његових дела, као што су „Трамвај звани жеља“ у режији Елије Казана, „Мачка на усијаном лименом крову“ у режији Ричарда Брукса или „Ноћ игуане“ у режији Џона Хјустона. Иако га је критика дуго оспоравала био је признат за живота, али је дочекавши славу и признање спознао да је „чистота срца једина ствар у којој вреди имати успеха.“
“Људи треба да упамте да ће, пошто се окончају, све оно што се у њима десило доспети у чудесно стање мира, исто онакво каквом се несвесно диве у драми. Јурњава је привремена. Велики и једини могући значај човека лежи у његовој снази да изабере одређене моралне вредности по којима ће живети тако чврсто као да је он такође, као и лик у драми, изузет из изопачене јурњаве времена. Грабљење вечности из безнадежно пролазног велики је магични трик човековог постојања.” (Тенеси Вилијамс)
„’Склоност ка паду’ ликова код Тенеси Вилијамса има своје упориште у његовом презиру према великом моралном паду једне цивилизације одређене и стигматизоване вредностима грађанске класе тј. малограђанским патријархалним обрасцима оличеним у његовој Америци, Југу са ког долази и средине од које није никада побегао (или јој се стално у својим делима враћао), упркос слави и успеху који је доживео. Тенеси Вилијамс своје ликове зато, да не би били део ‘великог пада’, радије препушта декаденцији, аутодеструкцији и малим личним падовима – изолацији у замишљеним световима које креирају, заблудама и страховима од спољашњег света. Па ипак, Тенеси Вилијамс своје јунаке без обзира на све слабости, никад не препушта самосажаљењу. Сви његови ликови имају изузетно истанчан осећај достојанства и бране га, макар у тој одбрани по правилу бивали у очима, може се рећи и саме публике, губитници.“ (Наташа Миловић)
.
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments