Амерички пријатељи српског народа у Великом рату

Амерички пријатељи српског народа у Великом рату

Роберт Ленсинг (Robert Lansing; 1864, Њујорк – 1928, Њујорк) – адвокат, идеолошки je био конзервативни демократа. Био је правни саветник у Стејт департменту у време када је избио Велики рат, а потом и државни секретар за време председника Вудроа Вилсона, у периоду 1915–1920. године. Ленсинг је 27. јула 1918. упутио позив америчком народу свих вера, који је објављен у Њујорк тајмсу, да се окупи у својим црквама у недељу 28. јула како би изразио саосећање са народом Србије. Роберт Ленсинг је током трајања Великог рата написао и следеће: „Када се буде писала историја овога рата, најславнији део те историје носиће назив: Србија. Српска војска учинила је чудо од јунаштва, а српски народ претрпео нечувене муке. Такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено – они се морају признати и наградити.“

Др Едвард Рајан (Dr. Edward W. Ryan; 1883, Скрентон, Пенсилванија – 1923, Техеран) – лекар, члан мисије америчког Црвеног крста. Мисија америчког Црвеног крста кренула је за Србију 9. септембра 1914. и стигла 16. октобра 1914. године. Била је састављена од три хирурга (сва тројица су дипломирали на Медицинском факултету Фордхам универзитета у Њујорку): др Едварда Рајана, др Џејмса Донована (Dr. James C. Donovan) и др Вилијама Ахерна (Dr. William Ahern) и дванаест медицинских сестара којима је руководила мис Мери Гледвин (Mary Gladwin). Једна од медицинских сестара била је Агнес Гарднер (Agnes Gardner).

Лечили су српске рањенике, а затим и оне који су оболели од тифуса. Током прве окупације Београда, др Рајан наименован је за генералног директора војне и цивилне болнице 17. новембра 1914. Два дана касније аустријске трупе ушле су у напуштену престоницу (19. новембра 1914). Сам др Рајан навео је да се под његовом одговорношћу од 25. новембра налазило пет болница смештених у око четрдесет зграда, да му је помагало девет српских лекара и око сто педесет сестара, а да су бринули за око 1.200 пацијената. Преузео је одговорност за болницу за умоболне, цивилну болницу, хируршку болницу и грађанску болницу у граду.

За Београђане је долазак Рајана, према сведочењима, био као да им је у спас притекла сама америчка коњица. До њиховог доласка, болница је била под сталном претњом артиљеријске ватре. Прво што је др Рајан урадио било је да над зградом рашири америчку заставу. То је одмах изазвало поштовање и услови су брзо били побољшани. Осим што су спасили хиљаде људи од тифуса, извели су више од 8.000 хируршких захвата и усклађивали помоћ за хиљаде српских избеглица широм земље.

Пошто су априла 1917. Сједињене Државе ушле у Први светски рат, Рајан се поново нашао на Балкану – учествујући у хуманитарним мисијама на Солунском фронту и на Крфу. Потом, ангажовао се у Финској, на Балтику и у Западној Русији, где је, између осталог, такође организовао зауздавање епидемије тифуса. Умро је од маларије у Техерану 1923. године. Србија му је постхумно доделила Орден Белог орла.

Амерички Црвени крст је средином новембра 1915. године послао још две медицинске екипе, које су биле под руководством др Итн Батлера (Dr. Ethan Flagg Butler) и др Ернеста Магрудера (Dr. Ernest P. Magruder), обојице из Вашингтона. Њима су помагали др Џејмс Донели (Dr. James F. Donnelly) из Њујорка, др Шедвуд Бизли (Dr. Shadwood O. Beasley), др Клепам Кинг (Dr. Clapham P. King) и др Мортон Лејн (Dr. Morton P. Lane), са још дванаест медицинских сестара. Амерички Црвени крст је у фебруару 1916. године поново послао помоћ, те је из Америке дошао др Ерл Бишоп Даунер (Dr. Earl Bishop Downer), а у марту још неколико сестара, те je стигао и др Рејнолд Кирби-Смит (Reynold M. Kirby-Smith) са три медицинске сестре.

Укупно три лекара и девет медицинских сестара из америчких мисија оболело је од тифуса. Међу њима и др Рајан, а двојица његових колега је умрло од пегавца. Др Донели је умро 22. фебруара 1916. у Ђевђелији, а др Магрудер, који је пребачен у Београд да помогне др Рајану, умро je почетком априла 1916.

Хелен Хартли Џенкинс (Helen Hartley Jenkins; 1860–1934) – била је позната хуманитарка и добротворка Америчког Црвеног крста. Њене највеће донације су поклоњене Колумбија универзитету: подигла је први и највећи студентски дом Хартли Хол (Hartly Hall), дала је новац за изградњу зграде Филозофски Хол (Philosophy Hall), сазидала и опремила лабораторију за истраживање електрицитета Marcellus Hartley Laboratory. Организовала је на Колумбија универзитету образовање медицинских сестара и нудиља, које су касније обучавале младе девојке у нудиљским школама широм Америке. Била је заинтересована и за проблеме имиграната, посебно словенског порекла. Године 1909. основала је Дом за словенске имигранте (Slavonic Immigrant Home) и поклонила две опремљене зграде, за смештај српских имигрантских организација. Основала је и Српско-амерички црквени фонд (Serbo-American Ecclesiastical fund) за помоћ српским школама и црквама.

У сарадњи са Михајлом Пупином, она је обезбедила сав медицински материјал за рад Мисије америчког Црвеног крста под руководством др Рајана 1914. године.

Џон Фротингам (John Frothingham; Бруклин, 1879–1935) – био је амерички правник, индустријалац, донатор. Дипломирао је на Харвардском универзитету, био је полиглота, свирао је неколико инструмената и компоновао, а Србима га је привукла њихова историја и стална борба за слободу. Са српском традицијом дошао је у контакт преко исељеничких друштава која су свирала балканску етно музику у САД. Као заљубљеника у балканску музику, несрећа Србије у Великом рату у лето 1914. године погодила га је толико да је у више наврата донирао медицински материјал и новац за ратом захваћену земљу. Доброчинство и донације које је давао без икаквог интереса Србији, Црној Гори, Македонији постали су смисао његовог живота и живота његове супруге Јелене Лозанић, ћерке председника Академије наука Симе Лозанића. Помоћ је стизала у храни, медицинској опреми, у финансирању бродова који су превозили српске добровољце на Солунски фронт и др. Читава мрежа активности и људи је функционисала у САД у том тренутку.

Једну од многобројних донација Џон Фронтигем је упутио у Србију у новембру 1914. године. Тада је послао читаву једну болницу за Београд, са опремом и особљем од укупно десет лекара и помоћника. Вредност болнице са свим пратећим материјалом износила је око 200.000 тадашњих долара. Сматра се да је Фротингам укупно уложио у помоћ Србији између два и три и по државна буџета тадашње Краљевине. Сарадња са Михајлом Пупином и јеромонахом Николајем Велимировићем трајала је више од две деценије и, између осталог, резултовала је оснивањем и до краја постојања финансирањем, два дома за српску ратну сирочад:

Први дом је био Српско-амерички дом, који је са огромном преданошћу и залагањем водила Даринка Грујић-Радовић, позната као мама Грујић (председница удружења „Српска жена“). Дом је прошао цео ратни пут од Београда, преко Битоља, Солуна, Атине, Нице, поново Београда и на крају Сремске Каменице, где је постојао док и последњи питомац није ишколован и отиснут у живот.
Други дом је био Дом у Врању кроз који је прошло око 600 питомаца. По неким подацима, спасио је око 2.250 српске деце. Сва деца која су прошла кроз његове домове збринута су и стипендиране су им студије на бројним универзитетима и лицејима. Џон Фротингам је у Краљевини СХС основао прве занатске школе у Врању и Каменици.

Фротингаму припада и део заслуга што је Карнегијева задужбина за међународни мир, преко Корденија Северанса, угледног адвоката Карнегијеве челичане – данас познате под именом U. S. Steel – помогла изградњу Универзитетске библиотеке у Београду.

Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и Краљевског ордена Белог орла.

Јелена Лозанић Фротингам (Helen Losanitch Frothingham; 1885, Београд – 1972) – супруга Џона Фротингама – донатор, представница Црвеног крста Краљевине Србије за време Првог светског рата у Америци, секретар Српског женског народног савеза, велики борац за права жена. Одликована је орденом Белог орла и орденом Светог Саве вишег степена.

Мејбл Данлоп Грујић (Mabel Dunlop Grujić; 1872–1956, Вашингтон) – супруга српског дипломате Славка Грујића, велика српска добротворка и добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Првог светског рата, била је једна од најактивнијих личности у организовању помоћи Србији. По избијању Првог светског рата позвала је јеромонаха Николаја Велимировића који је 1915. године одржао 120 ватрених беседа у исто толико америчких градова и скупио хиљаде долара помоћи, као и хиљаде добровољаца. Основала је Одбор госпођа у циљу прикупљања средстава за Девојачку школу, а са Михајлом Пупином основала је у Њујорку 1915. године Српски пољопривредни комитет за помоћ. За време дипломатског службовања, Славка Грујића у Лондону покренула је Српски потпорни фонд (1917) и од прикупљених средстава купљен је санитетски материјал за болнице по Србији.

Основала је 1914. године болницу Светог Јована, окупила малу групу добровољних болничарки, међу којима је била и Флора Сандс. На њену молбу је српска влада одговорила да није могуће поверити америчкој мисији потпуну слободу делања – која је тражена и од генерала Горгаса – у читавој земљи, али да ће моћи да им се гарантује потпуна аутономија у 15 области, с изузетком Ниша и Скопља где су већ биле активне друге мисије. Заједничким напорима Мејбл и Славко Грујић успели су да од Карнегијеве фондације 1920. године добију 100.000 долара, како би се сазидала Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.

Малвина Хофман (Malvina Cornell Hoffman; 15. јун 1885 – 10. јул 1966) – била је америчка вајарка, сликарка, хуманисткиња, ауторка плаката „Србији је потребна ваша помоћ“ на коме је приказан српски војник снимљен у самртном часу на путу за Плаву гробницу (аутор фотографије ратни извештач Милоје Игрутиновић). Игрутиновићева фотографија је доспела на изложбу у Њујорку посвећену страдањима српског народа у Првом светском рату и лик једног војника је оставио посебан утисак на америчку уметницу Малвину Хофман. Она га је потом преточила у цртеж, који је касније доспео на насловну страну публикације којом је у САД 1918. у хотелу „Валдорф Асторија“ у Њујорку промовисано обележавање Косовског дана (и прикупљање помоћи за Србију), затим га је искористила за плакат „Србији је потребна ваша помоћ“, а од њега је касније настала и разгледница.

За интересовање Малвине Хофман за Србију заслужна су два човека, пуковник Милан Прибићевић и популарни амерички илустратор тога доба, Дејна Гипсон. Пуковник Милан Прибићевић је са острва Крф дошао у Америку као изасланик српске владе са задатком да сакупља добровољце и помоћ за Србију. У Њујорку, у међународној испостави Црвеног крста, упознао је Малвину Хофман и постали су блиски пријатељи, а причало се да се између уметнице и пуковника десила љубав. Дејна Гипсон је под покровитељством Комитета за јавне информације окупио групу познатих уметника који су бесплатно радили тематске плакате у вези с ратом. Међу одабраним илустраторима била је и Малвина Хофман.

Током Првог светског рата Хофманова је активно учествовала у раду Црвеног крста. После рата 1919. године, била је једна од активисткиња из САД која је као чланица Међународног Црвеног крста обилазила и свестрано помагала ратом разорене балканске земаље.

Др Ричард Стронг (Dr. Richard Strong; 1872–1948) – био је доктор и хуманиста, врхунски епидемиолог свог времена – директор Школе за тропску медицину при Универзитету Харвард, чувен по заслугама у борби против куге у Кини 1911. године. Након што је епидемија пегавог тифуса покосила многе српске и иностране лекаре и медицинско особље 1915. године, Рокфелерова фондација и амерички Црвени крст послали су у Србију десет светски признатих бактериолога које је предводио Ричард Стронг, директор Института за тропске болести Универзитета у Харварду, са циљем да помогну Србији у борби против растућих епидемија. Дошао је у Србију 1915. године, у јеку епидемије тифуса, са екипом од преко 40 лекара и болничара. У његовом тиму су послати стручни бактериолози и медицинско особље који су на располагању имали сва неопходна средства и материјал (због страха да ће се она проширити и на Америку).

Колумбија експедиција за пружање помоћи (Columbia Relief Expedition). Експедицију је у пролеће 1915. године покренуо професор Михајло Пупин. Колумбија експедиција за пружање помоћи требало је да ради под супервизијом америчког Црвеног крста и имала је за циљ да помогне у снабдевању свих делова Србије храном, медицинском опремом и лековима. Такође, експедиција је требало да донесе у Србију велику количину пољопривредних алатки, семена и др. које је обезбедио Српски одбор за пољопривредну помоћ из САД (Serbian Agricultural Relief Committee), али и да подстакне избеглице да се из пренасељених градова врате у њихове напуштене домове и помогну им у подизању нових усева. Велики део финансијских средстава за овај подухват обезбедио је амерички Одбор милосрђа (Committee of Mercy).

Чланови Експедиције, двадесет и четири студента углавном са Колумбија универзитета и двадесет и шест Срба из Америке који су ишли у својству преводилаца и за које је планирано да остану у Србији и након завршетка рада експедиције, стигли су у Ниш 24. јула 1915. године. Са њима су стигла и 24 аутомобила, посебно направљена за ове потребе, како би били од помоћи у обављању хуманитарног рада. Део експедиције упућен је на југ Србије и у Македонију, са циљем провере спровођења прописаних санитарних мера у борби против тифуса и евидентирања оболелих од заразних болести. Они су аутомобилима обилазили забачана планинска села и засеоке, често ризикујући своје животе на стрмим, тешко проходним планинским путевима. Други део експедиције био је послат на север Србије, у регион Смедерева и Пожаревца, где су имали задатак да транспортују кукуруз у складишта или до најближе железничке станице, као и да га достављају становништву. Крајем септембра и током прве половине октобра 1915. године, по окончању експедиције, у Сједињене Америчке Државе вратило се десет чланова, док су остали чланови наставили са хуманитарним радом у Србији и Босни под окриљем Црвеног крста. Међу онима који су остали био је и Даглас Долд, писац рукописа Авантура на Балкану 1915. и Пол Фортиер Џоунс, писац књиге Са Србијом у изгнанство.

Пол Фортиер Џоунс (Paul Fortier Jones; 1892–1940) – био је амерички новинар који је у јулу 1915. године дошао у Србију у оквиру Колумбија експедиције за пружање помоћи. По окончању рада експедиције остао је на Балкану и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године књигу Са Србијом у изгнанство – доживљаји једног Американца са неуништивом армијом (With Serbia Into Exile: An American’s Adventures with the Army That Cannot Die) и посветио је „српским чичама“. Овако пише Џоунс о њима:

Добро су знали куда иду, нису се одавали маштаријама. Имао сам неколико хиљада цигарета и делио сам их овим старинама, а из њихових речи схватио сам колико се надају повратку. Кад сам једном проседом чичи дао сто цигарета, рече он преко тумача:

’Ово ће бити доста за живота!’ Али ни он ни остали не беху ни забринути ни весели. Неко мора да пође, избор је пао на њих и ту је причи крај. Збрисани су, изгинули су скоро до последњег човека… одликовали су се јунаштвом.“

Пол Фортиер Џоунс је одликован Орденом Светог Саве.

Рут Фарнам (Ruth Stanley Farnam; 11. септембар 1873 – 7. децембар 1956) – Американка, медицинска сестра и писац, чија је санитетска мисија 1916. године прерасла у војничку, када се прикључила српској војсци као добровољац. Наредник коњичке дивизије, била је једина Американка која је служила у српској војсци. Године 1918. објавила је своју аутобиографију под називом A Nation at Bay: What an American Woman Saw and Did in Suffering Serbia. Одликована је Орденом Светог Саве и Крстом милосрђа.

Џон Рид (John Reed; 1887–1920) – био је амерички новинар, песник и социјалистички активиста, дописник из Србије и сведок страдања српског становништва од стране аустроугарске војске у Првом светском рату.

Као ратни дописник с почетка 20. века био је на свим фронтовима репортерски описујући ратне ужасе и страдања. Обишао је Мексико, Русију, Грчку, Србију, Бугарску, Француску, Италију, Пољску, како би упознао америчко јавно мњење са правом и ужасном истином. Доласком у Србију, његово путовање је трајало је 28 дана, од 20. априла до 18. маја 1915. године. Крећући се маршрутом Ниш, Крагујевац, Београд, Раковица, Ада Циганлија, Обреновац, Шабац, Прњавор, Лозница, Гучево, Крупањ, Завлака, Ваљево, Ниш, могао је само да потврди страшне злочине које су на сваком кораку чинили војници Аустроугарске монархије. Своје сведочанство је објавио у књизи Србија – земља смрти.

Хари Плоц (Harry Plotz; 17. април 1890 – 7. фебруар 1947) – био је амерички пуковник у Војном медицинском корпусу и познати бактериолог. Његова истраживања довела су до открића бактерија одговорних за изазивање тифуса и развијања вакцине 1914. године. Био је патолог на планини Синај, члан Комисије Црвеног крста у Србији и саветник бугарске владе за тифусну грозницу. У Србију је дошао у јулу 1915. године у оквиру мисије америчког Црвеног крста, заједно са члановима Колумбија експедиције за пружање помоћи. Провео је неколико месеци у Европи истражујући ширење тифусне грознице у зараженим регионима: Пољска, Јужна Русија и Источна Европа.

Хорард Оперле – хуманитарац, шеф Потпорног фонда Црвеног крста САД. Пешице и воловском запрегом допремао је помоћ у храни и одећи сеоском становништву нововарошког краја које су глад и тифус косили на кућним огњиштима, разореним страхотама Првог светског рата. Након краће болести Оперле је преминуо у кући угледног домаћина Милана Борисављевића, 16. јуна 1919. године у Новој Вароши. Једини траг о његовом тромесечном раду у овом делу Србије може се пронаћи на страницама београдске Правде из јуна 1939. године, у чланку који је написао локални прота Јевстатије Караматијевић.