Брус Спрингстин – глас америчке радничке класе

Брус Спрингстин – глас америчке радничке класе

Америка није земља из снова, мада се у њој једнако сања као и на свим другим просторима наше планете. У једном времену, које је одавно минуло, САД се можда и чинила као право место за живот, за успех.

Али до данас се много шта променило: од могућности да се несметано убијају домороци црвене боје коже и да им се отима земља, да се слично односе према људима црне коже, доведеним из Африке како би радили најтеже послове, или да се воде ратови и тамо где су позвани и тамо где их нико није звао, да изигравате бога…

Сада су на ред дошли бели житељи „земље снова”. Посебно они без високих факултетских звања и којима је намењен посао пуких извршилаца. По могућност, без много питања.

„Запослио сам се у Џонстаунској грађевинској компанији. Али ускоро више није било много посла, због економске рецесије. И тако, све ствари које су се чиниле важнима, одједном су нестале, испариле у ваздух. Преостало ми је тек да се правим како се ничега не сећам. Мери се понашала као да јој је свеједно.”

Тако у својој песми „Река” пева Брус Спрингстин, музичар кога многи сматрају за „глас америчке радничке класе”.

Не без разлога. Спрингстин је за теме својих композиција често узимао управо сукоб на релацији: послодавац–запослени, посебно у областима у којима је ослонац на ниже квалификовану радну снагу, као и када је реч о несразмери у заради коју остварују ове две друштвено супротстављене категорије.

На концерту у Питсбургу, 22. септембра 1984, чак је једну своју композицију директно посветио грађевинским радницима у Пенсилванији који су се борили за веће наднице и боље услове рада.

Том приликом је рекао:

„Дешава нам се нешто заиста опасно. Полако се делимо на две Америке. Ствари се отимају од људи којима су потребне и дају се онима којима нису потребне, а сва обећања бивају прекршена.

Почетна идеја била је да сви живимо као заједница у којој јачи помажу слабијима, богати помажу сиромашнима. Сумњам да је у основи ’америчког сна’ схватање да свако мора да успе и да постане милионер. Напротив, ствар је у томе да свако добије шансу да живи пристојан живот и прилику да се докаже.”

Као што је река из Спрингстинове композиције неумитно пресушила, тако све више усахњује и моћ америчке државе да својим поданицима обезбеди добар живот. За сада су поштеђени само они најбогатији и најбахатији.

Многи аутори и извођачи, такозваних, протестних песама успели су да отворе очи шароликој маси, испреплетеној најразличитијим бојама коже и најразличитијим религијама, и да на видело изнесу главну муку: катастрофалну несразмеру између стотина милиона оних који немају и шачице њима супротстављених, оних који имају – све.

По многима, песма „Река” просто тера појединца да се упита: ко је он заиста, шта је учинио да му живот буде бољи? Тера га да се погледа у огледало и упита: када је пропустио животну шансу, и да ли ју је икада имао? Или како рече један Спрингстинов поштовалац:

„Увек сам мислио да текст казује како је боље бити неспособан за снове, него доживети да они буду заувек распршени.”

Али, можда снови и постоје само зато да би нам живот учинили лепшим. Па макар и на тренутак. А тај тренутак са протоком година бива све краћи. Па и од реке, на крају, остаје само суво, напуштено корито…