Дух Београда. Симбиоза више духова. Дух Београда је музика која је настајала седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века. Дух Београда су места где су се одржавали концерти, или она места која су стицајем чудних околности док сам тонуо у досаду, догађаја, текстова или песама заувек обележена и постала култна. Дух Београда је глас Душка Радовића. Дух Београда је роман Октоберфест Бранка Димитријевића. Дух Београда је СКЦ. Дух Београда је тамо доле, где су је чекали таксисти код ЈАТ-а. Дух Београда је колумна професора Јанковића на сајту Велике приче.

Симбиоза свих тих духова чини Дух Београда, уз романтизацију прошлости и носталгију за младошћу једне генерације. И сада, упознајеш на партију ванземаљца и треба да му објасниш звучно-стилски-визуелно шта је заиста Дух Београда, а да избегнеш поменуту патетику и романтизацију, а добијеш деведесет минута времена. Пусти му филм Како је пропао рокенрол. Ванземаљац ће разумети из прве, а и допашће му се филм на кеца. Као и свима што се допао. А после му дај да прочита монографију о филму Како је пропао рокенрол- Дај, бабо главу! Онда ће да има потпуну слику и угођај.

Дух Београда се овде размахао и дефинитивно постао Дух Балкана. Филм је настао је у периоду настанка великих подела, а оно што је занимљиво, још увек се допада људима са истим интензитетом и свеприсутан је на простору који се некада звао Југославија, а данас га зовемо регион и још увек уједињује људе. То је филм који се и даље пушта на телевизијама широм Балкана.

Такође, занимљиво је да га је широка лепеза генерација прихватила као део свог културног идентитета, и они који су га гледали давне 1989. године, када је први пут изашао, али и ми који смо га први пут погледали, сада исто већ давне 2003. године у периоду експанзије продаје ДВД дискова по трафикама.

Узећу за паралелу филм Дечко који обећава, то је филм који је дошао до уског круга људи у мојој генерацјии, углавном до нас који смо се бавили или интересовали за музику или филм, али није добацио даље. Како је пропао рокенрол је без претеривања дошао до свих и то у раној младости; од људи који су се интересовали за филм, музику и било који вид уметности али и до људи који нису били ни у чему и које апсолутно ништа у животу није занимало,

Људи ће често популаризовање рокенрола везати са групом Бијело дугме, коју ће Која као један од учесника у филму такође споменути у монографији, али оно што нико није приметио то је да је заправо рокенрол музика доживела највећи мејнстрим управо те 1989. године захваљујући овом филму. Широке народне масе нису знале ко је Дисциплина Кичме, али сви су у том моменту знали за Зеленог Зуба који презире славу, јер ако будете роварили по архивама из 1989. и 1990. године поред неких опскурних филмова, Како је пропао рокенрол јесте један од најгледанијих, а деведесетих година је један од оних који се најчешће изнајмљивао по видеотекама.

Такође, занимљиво је да су музику направили Која, Дивљан и Гиле, људи који нису никада стварали тзв. популарну музику али у симбиози са редитељима Пезом, Славицом и Гајићем створили су Франкенштајна који је и после 35 година остао присутан, како на малим екранима и Божићним програмима тако и у свакодневном говору људи.

Гиле ће приметити у монографији да је Како је пропао рокенрол нешто попут Пакет аранжмана, и да ће тек касније бити проглашен за светом кравом, али не бих се сложио са његовим поређењем. Пакет аранжман је ипак остала култна ствар за узак круг људи и људи који су је радили тврде да је ту направљено превише и буке и да није толико важна.

Са Како је пропао рокенрол је све супротно, осим публике и сами људи који су радили на филму сматрају га важним и драг им је. Нескромно ћу дати и лични пример када сам ове године поводом изласка моје књиге давао интервју за црногорску Побједу добио сам питање која ми је омиљена прича из филма Како је пропао рокенрол? Још једна потврда да је овај филм присутан у животима људи и јавности и даље.

Монографија филма који постаје све важнији у кинематографији

Постоје код нас монографије о филму, али углавном су то монографије које су уско жанровског типа, или се тичу режисера, или појединца који је допринео филму као институцији или културном добру. Ово је монографија на 400 страница о деведесет минута филмске траке и четрдесет минута саундтрека иза које су стале највеће филмске и музичке њушке из једног периода.

А кроз књигу ћете да увидите како је ова филмска трака заправо много дужа од тих деведесет минута, а да саундтрек одзвања 35 година касније, не само кроз уши и улице људи који су гледали и уживали у овом филму, него и животу и улицама људи који су учествовали у стварању филма или на било који други начин били део истог.

Многи који су радили на филму у монографији ће се осврнути да су мислили да је по среди иронија ида су се добро забављали, па вероватно нису ни слутили да ће 35 година касније нешто што се сматрало иронијом добити своју монографију. У суштини поред ироније, ту је квалитет, ту је трајност, а ту је и социјална ангажованост. Јер како би рекао мој саборац Дино Шаран: „А гд‌је ћеш већу ангажованост него кад пјеваш и пишеш о двоје људи и њиховом односу?”

Ту су заиста емотивне, забавне и личне приче људи из света музике и филма у којима су се осврнули на филм без икакве патетике и романтизације, него заиста онако како јесте било и све те приче или исповести имају један заједнички садржалац – филм свима из године у годину постаје све бољи и увиђају важност овог филма. Довољан разлог за монографију, зар не?

Дај, бабо, главу је одлична прилика да се стари вампири подсете филма, али оно што је можда важније јесте то да млађи нараштаји кроз монографију имају прилику да пуним плућима удахну дух времена са краја осамдесетих година и да се бар на тренутак тамо преселе; јер осим анегдота са снимања, сећања музичара, глумаца и сведока једне епохе пред нама се налазе и три оригинална сценарија за све три омнибус приче, а ту су и ексклузиве, никада испричане приче за којима медији у 21. веку обично углавном хрле, жељни крви као и да су они вампири.

Урбани монаси

Постоји источњачка легенда да свет опстаје упркос свеприсутном џумубусу захављујући константној молитви осморице монаха-пустињака који су распоређени на различитим крајевима света. Захваљујући Владислави, Popbooksu и екипи која је учествовала у стварању ове монографије опстаје нада, јер они као старија екипа постављају чврсте темеље за стубове како би и надолазеће генерације могле да ураде нешто што ће се памтити и што неће да пропадне. Уосталом, као што ни рокенрол није пропао. Дух из боце је пуштен и ослобођен са овом монографијом. Од пре неколико дана и званично. Удахните слободу.

,,Када би лудаци почели да бацају бомбе, кад би се цео свет срушио, ти и ја би загрљени стајали на крају света и гледали сунце како тоне у океан.”

 

Аутор: Ненад Бараковић Бара

Izvor: Balkanrock