Историја Византијског царства – оснивање Цариграда
Историја византиjског царства, и поред радова који су је за последњих педесет година скоро препородили, ипак је још увек, нарочито на Западу, предмет упорних предрасуда. Многи од наших савременика је и данас сматрају, попут Монтескјеа и Гибона, продужењем и опадањем римскога царства. Под утицајем несвесних последица вековне мржње и тамног сећања на прохујале верске страсти ми и данас судимо о средњевековним Грцима као што су о њима судили крсташи који их нису разумели и папе које су их искључиле из цркве.
Исто тако, византиска се уметност још сувише често сматра окамењеном уметношћу, – “хијератичном”, како се врло радо говори, – неспособном за обнову и која је, под строгим надзором цркве, ограничила свој хиљадугодишњи напор на бескрајно умножавање дела неколицине генијалних уметника.
У ствари, Византија је била нешто сасвим друго. Мада се она драговољно прогласила наследницом и настављачицом Рима, мада су се њени цареви, до последњег дана, називали “василеусима Ромеја”, мада се они никада нису одрекли права која су полагали на стару и славну престоницу царства, ипак је Византија постала врло брзо и била у суштини источна царевина. Не треба о њој доносити суд у поређењу са блиставим споменом који је оставио Рим: по једном од људи који су најбоље схватили њену природу и назрели њен прави изглед она је била “средњевековна држава смештена на крајњим границама Европе према варварским народима Азије”.1 Та држава је имала своје недостатке и своје пороке које би било детињасто хтети сакрити. У њој су се врло често дешавали дворски преврати и војничке буне; она је помамно волела циркуске игре, а још више богословске распре; поред господствености њене цивилизације нарави су јој често биле сурове и свирепе; и она је произвела, најзад, у великом изобиљу, људе осредњих карактера и ниских душа. Али, поред свих ових мана, та држава је била велика.
Но треба, заиста, као што се обично чини, замишљати да је, у току хиљаду година колико је надживела пад римског царства, Византија непрекидно срљала у пропаст. После криза у којима умало није подлегла наступала су врло често времена јединственог сјаја, неочекиваних препорода, када се, према речима једног хроничара, “царство, та стара жена, појављује као млада девојка искићена златом и драгим камењем”. У VI веку, под Јустинијаном, царство се, последњи пут, обнавља као у сјајно доба Рима, а Средоземно Море, поново постаје римско језеро. У VIII веку исавријански цареви сламају налет ислама у исто доба када Карло Мартел спасава хришћански свет код Поатјеа. У X веку македонски цареви стварају од Византије велику источну силу, допирући чак до Сирије са својим победничким оружјем, сатирући Русе на Дунаву, угушујући у крви државу коју су створили бугарски цареви. У XII веку, под Комнинима, грчко царство још ужива леп углед у свету, а Цариград је једно од главних средишта европске политике.
Тако, преко хиљаду година, Византија је постојала, и то не само захваљујући каквом срећном случају; она је трајала славно и због тога је морала садржавати у себи друго што осим мана. Она је имала за вођење својих послова велике цареве, чувене државнике, веште дипломате, победоносне војсковође; помоћу њих она је извршила велико дело у свету. Она је била, пре крсташких ратова, заточник хришћанства на Истоку против неверника и својом војничком вредношћу спасла је у неколико махова Европу. Она је била, лицем према варварима, средиште дивне цивилизације, најпрефињеније, најотменије, дуго времена једине у средњем веку. Она је била васпитачица словенског и азиског Истока, чији јој народи дугују своју веру, свој књижевни језик, своју уметност, свој облик владавине; њен свемоћни утицај био је се раширио чак до Запада који је примио од ње непроцењива духовна и уметничка блага. Од ње произилазе народи који настањују данас европски Исток, а савремена Грчка, нарочито, много више дугује хришћанској Византији него Атини из доба Перикла или Фидије.
Због свега, дакле, што је извршила у прошлости и што је припремила за будућност Византија још увек заслужује пажњу и занимање. Ма колико далека изгледала њена историја, ма колико је мало познавали многи људи, та историја није мртва и достојна заборава. Диканж је то добро знао када је својим издањима византиских историчара, тумачењима којима их је пропратио, толиким дивним радовима постављао темеље научној историји Византије и крчио у тој још неиспитаној области широке и светле бразде. Има већ педесет година како се, у Диканжовој отаџбини, обновила традиција проучавања чији је он био оснивач; и, не одричући вредност ономе што се ради у другим земљама, у Русији и Грчкој, Енглеској и Немачкој, можда је ипак дозвољено рећи да, ако су истраживања из области византиске историје поново задобила право грађанства у научном свету, она то у првом реду дугују Француској.
Тражено је од мене, са љубазним наваљивањем, да напишем књигу, – која је, код нас, недостајала, – приручник, кратак и сажет, из византиске историје. Није ми изгледало да би то био излишан посао. Покушао сам недавно, у другом једном делу које је управо изишло, да изложим синтетичну слику онога што је била Византија, да објасним дубоке узроке њене величине и њене пропасти, да покажем ванредне услуге које је учинила цивилизацији.2 Ова књижица пружиће читаоцу више аналитично излагање хиљадугодишње историје византиеког царства. Потрудио сам се да у њој истакнем главне идеје које су владале развојем те историје и да изнесем битне чињенице, не толико задржавањем на ситним хронолошким појединостима колико њиховим груписањем у доста простране временске отсеке који ће бити разумљивији и који ће, можда, учинити схватљивијим смисао и важност појава. Таблице стављене на крају књиге допустиће читаоцу да лако нађе хронолошку подударност најзнатнијих догађаја. Али ми је изгледало да ће бити корисније, за све оне који желе да стекну општи појам о овом ишчезлом свету, ако подвучем у овој књизи, не пропуштајући ништа од потребне јасноће појединости, главне линије, значајне црте и идеје водиље византиске историје и цивилизације.
Сматрам за дужност да се захвалим књижари Ашет која ми је дозволила да узајмим из Шрадеровог Atlas de géographie historique две од три карте које су приложене уз ову књигу. Слике које ће помоћи да се добије известан појам о византиском животу и ношњи и византиским уметничким споменицима узете су из мог Manuel d’ art byzantin (Picard, 1910). На крају се налази кратка библиографија главних дела.
Јули 1919
Шарл Дил
1
А. Rambaud, L’ empire grec au Хе siècle, стр. VII.
2
Вyzаncе, grandeur et décadence (Flammarion, 1919)
ГЛАВА I.
Оснивање Цариграда и постанак источног римског царства (330-518 г.)
Оснивање Цариграда и обележје новога царства
11 маја 330 г., на обалама Босфора, Константин је извршио свечано освећење своје нове престонице, Константинопоља (Цариград). Зашто је цар, напуштајући стародревни Рим, пренео на Исток седиште монархије? Осим тога што је имао мало личне наклоности према многобожачком и вечито незадовољном граду Цезара, Константин га је сматрао, не без разлога, рђаво смештеним да би могао одговорити новим потребама које су се наметале царству. Опасност од Гота претила је са Дунава, а од Персијанаца из Азије; многобројно становништво Илирика претстављало је у погледу одбране драгоцену помоћ, али за организовање те одбране Рим је био сувише далеко. Диоклецијан је то већ био увидео, и он је такође био осетио привлачну силу Истока. У сваком случају, онога дана када је Константин основао Нови Рим зачело се византиско царство.
Због свог географског положаја (на тачки где се Европа додирује са Азијом), због војне и економске важности која је одатле произилазила, Цариград је био природно средиште око кога су се могли окупити источни народи. S друге стране, због јелинског обележја које је добила још у самом зачетку, а нарочито због особина које је примила од хришћанства, нова престоница се дубоко разликовала од старе и доста верно је симболизовала нове тежње и стремљења источног света. Још прилично давно пре тога припремало се у римском царству ново схватање државе. У почетку IV века, у додиру са блиским Истоком, преображај је био довршен. Константин се трудио да од царске власти начини апсолутну власт са божанским правом. Он је окружи свим могућим сјајем одела, диадеме и пурпура, свим могућим блеском етикете, свом могућом раскоши двора и царске свите. Сматрајући себе божјим претставником на земљи, верујући да се у његовом разуму огледа врховни разум, он је настојао да и у најситнијим стварима истакне неприкосновену природу владареву, да га издвоји од осталих људи свечаним церемонијама, да створи, једном речју, од земаљског царства слику царства небеског.
Исто тако, да би увећао углед и моћ круне, он је хтео да монархија буде уређена на административној основи, строго издељена по старешинству, савесно надгледана, и у којој би сва власт била усретсређена у царевим рукама. Најзад, стварајући од хришћанства државну веру, умножавајући у његову корист разне повластице, бранећи га од јереси, указујући му у свима приликама своју заштиту, Константин је дао још једно обележје царској власти. Заседавајући међу епископима, “као да је био један од њих”, истичући себе као постављеног чувара догме и верског поретка, мешајући се у све послове цркве, доносећи законе за њу и судећи у њено име, уређујући је и управљајући њоме, сазива|ући црквене саборе и претседавајући им, издајући верске прописе, Константин, а за њим сви његови наследници, били они православни или аријевци, уредише на основу истог начела односе између цркве и државе. То би оно што ће се доцније назвати цезаропапизмом, неограничена власт царева над црквом; а источно свештенство, дворјанско, славољубиво и великодруштвено, послушно и савитљиво, прими не бунећи се ово насилничко поступање.
Све је то било дубоко задахнуто схватањима о власти источних монархија, и захваљујући свему томе, ма да је римско царство постојало још око једног века, до 476 г., ма да је, до краја VI века, римска традиција остала жилава и моћна и на самом Истоку, око Константинове престонице се окупио источни део монархије и дошао на неки начин до свести о самом себи. Још од IV века, мимо привидног и начелног одржавања римског јединства, две половине царства биле су се у неколико махова раздвајале и њима су владали различити цареви; а када је 395 г. Теодосије Велики умро, остављајући својим синовима Аркадију и Хонорију наследство подељено на два царства, давно припремано одвајање би одређеније и коначно. Тада је постало источно римско царство.
Криза услед варварске најезде
У току дугог историског отсека, који је трајао од 330 до 518 г., две озбиљне кризе биле су уздрмале царство, и оно је тек захваљујући њима најзад добило свој особени израз. Прва криза је настала услед варварске најезде. Почевши од III века, преко свих граничних тачака, на Дунаву као и на Рајни, германски варвари постепено су продирали на римско земљиште. Једни су, у малим гомилама, долазили као војници или се настањивали као земљорадници; други су, са целим племенима, привучени безбедношћу и благостањем монархије, тражили повластице на земљу које им је царска влада радо давала. Велика комешања, која су непрекидно била на дневном реду код веома несталних германских народа, убрзаше надирање варвара и учинише га опасним. Под њиховим налетом, у V веку, западно римско царство подлеже, и могло се у почетку веровати да ни Византија неће одолети боље од Рима њиховом страховитом удару.
376 г., бежећи испред Хуна, Западни Готи затражише од царства уточиште и земљу. Две стотине хиљада од њих бише смештени јужно од Дунава, у Мезији. Они се ускоро побунише; цар Валенс би убијен када је покушао да их заустави испред Адријанопоља (Једрене, 378 г.); да се укроте, потребне су биле вештина и одлучност Теодосија I. Али, по његовој смрти (395 г.), опасност се опет појави. Аларих, краљ Западних Гота, нападе Македонију; он опустоши Тесалију и средњу Грчку и продре чак до Пелопонеза, а да слаби Аркадије (395-408 г.) – пошто се сва источна војска налазила на Западу – није успео ни да га задржи; а када је Стилихон, позват са Запада у помоћ царству, опсео Готе код Фолоје, у Аркадији (396 г.), он је више волео да их пусти да умакну и да се нагоди са њиховим поглавицом. Отада, пуних неколико година, Западни Готи су били свемоћни у источном царству, обарајући Аркадијеве доглавнике, натурајући владаоцу своју вољу, понашајући се као господари у престоници, нарушавајући државни поредак својим побунама. Али славољубивост Аларихова више га је вукла ка Западу; 402 г. он упаде у Италију; 410 г. опет се поврати, заузевши Рим; и, коначним утврђивањем Западних Гота у Галији и Шпанији, опасност која је претила источном царству би отклоњена.
Тридесет година доцније појавише се Хуни. Атила, оснивач пространог царства које се пружало од Дона до Паноније, пређе 441 г. Дунав, заузе Виминациј (код Костоца), Сингидун (Београд), Сирмиј (Сремска Митровица), Наис (Ниш), и загрози Цариграду. Царство, немоћно, мораде пристати на плаћање данка. И поред тога, Хуни се 447 г. опет појавише јужно од Дунава. Преговори поново отпочеше. Али опасност је и даље била велика и могла се очекивати блиска пропаст када, 450 г., цар Маркијан (450-457 г.) одважно одби плаћање данка. Још једанпут срећа се осмехну на источно царство. Атила се крете на Запад; отуда се врати побеђен, ослабљен, и ускоро, после његове смрти, распаде се држава коју је био основао (453 г.).
У другој половини V века и Источни Готи се ухватише у коштац са царством, које би приморано да их узме у службу, да им уступи поједине делове земље (462 г.), да обаспе њихове поглавице почастима и новцем. Последица тога је била да су се, 474 г., мешали чак и у унутрашње послове монархије: по смрти цара Лава I (457-474 г.) Теодорих је осигурао победу Зенону над његовим супарником у борби око престола. Убудуће, варвари ће постати насртљивији него икада. Сви покушаји да се њихове поглавице међусобно заваде остаће узалудни (479 г.): Теодорих опљачка Македонију, загрози Солуну, захтевајући све пише, добивајући 484 г. титулу конзула, претећи Цариграду 487 г. Али и њега је такође мамила привлачна моћ Италије, где је, 476 г., западно царство било срушено и које му је Зенон на вешт начин предлагао да наново освоји. Још једанпут опасност је била избегнута.
Према томе, варварска најезда је била склизнула дуж граница источног царства или га се само узгред била дотакла, тако да је Нови Рим остао непобеђен, као увеличан због пропасти у коју је тонуо стари Рим, и, самим тим, још више упућен на Исток.
Верска криза
Друга криза била је верска.
Данас је доста тешко појмити важност ксју су, у IV и V веку, имале велике јереси, аријевство, несторијевство, монофизитство, које су веома озбиљно потресале цркву и источно царство. Оне се већином схватају као обичне препирке богослова који су се страсно залетали у замршена расправљања о тешко разумљивим и излишним питањима. У ствари, оне су имале сасвим друкчији смисао и значај. Иза њих су се, врло често, скривали политички интереси и супротности који су били од недогледних последица по судбину царства. Осим тога, те јереси су одиграле главну улогу у утврђивању односа измећу цркве и државе на Истоку, као и у одређивању веза измећу Византије и Запада; и због свега тога оне заслужују да буду пажљиво проучене.
На првом васељенском сабору у Никеји (325 г.) осуђено је Аријево учење и проглашено да су Бог-отац и Бог-син “јединосуштни”. Али искључење из цркве није поколебало Аријеве присталице, и IV век био је испуњен жестоком борбом – у којој су и сами цареви узимали учешћа – између противника и бранилаца православља. Аријево учење извојевало је победу за време Констанцијеве владе на црквеном сабору у Риминиу (359 г.), али га је Теодосије I одбацио на другом васељенском сабору у Цариграду (381 г.), и од тога тренутка јасно је била обележена разлика између грчког духа, занетог тананом метафизиком, и западног латинског духа, заљубљеног у јасност, супротност између источних епископа, покорних владаревој вољи, и одлучне и охоле непомирљивости римских папа. Распра која се, у V веку, започела о споју двеју природа – људске и божанске – у Христовој личности још више је пооштрила та разилажења и у толико озбиљније уздрмала царство што се и политика умешала у верске размирице. Заиста, као што су папе, на Западу, за време Лава Великог (440-462 г.), основале папску монархију, тако су и александриски патријарси, за време Кирила (412-444 г.) и Диоскора (444-451 г.), покушали да установе александриско папство. Осим тога, захваљујући тим немирима, старе националне противности и увек живахне тежње за отцепљењем налазиле су, у борби против православља, згодну прилику да се испоље и на тај начин уско везивале верски сукоб за политичке интересе и циљеве.
428 г., већ двадесет година, Византијом је владао Теодосије II (408-450 г.) под туторством своје сестре Пулхерије. Вечити малолетник, он је проводио време у сликању, бојењу или преписивању рукописа, услед чега је добио надимак Краснописац. Ако се његово име ипак спомиње у историји, то је стога што је подигао јак појас утврђења која су, кроз толике векове, заштићавала Цариград и стога што је, у Теодосијевом Законику, скупио царске законе обнародоване после Константина. Али, због својих особина, он се морао показати веома слаб и немоћан према црквеним распрама.
Несторије, цариградски патријарх, учио је да су у Христу спојене две природе, људска и божанска, и да је Исус обичан човек који је постао Бог, и он је, доследно томе, одрицао Деви Марији назив Теотокос (Богородица). Кирило Александриски одмах уграби ову прилику да унизи престоничког епископа и, подржаван од папства, изради да се на трећем васељенском сабору у Ефесу (431 г.) свечано осуди Несторијево учење, после чега је, наметнувши своју вољу цару, неограничено владао над источном црквом. Када је Евтихије, неколико година доцније, отеравши у крајност Кирилово учење, проповедао да Исус има само једну природу, божанску (то је било монофизитство), наишао је такође на потпору александриског патријарха Диоскора, и на црквеном сабору у Ефесу, познатом под називом ефеско разбојништво (449 г.), изгледало је да је победа александриске цркве осигурана.
Против тих све већих тежњи царство и папство, подједнако узнемирени, удружише се. Четврти васељенски сабор у Халкедону (451 г.) утврди, сходно пропису Лава Великог, православно учење о споју двеју природа и обележи истовремено пропаст александриског сна и победу државе, која је као господар управљала сабором и учврстила јаче него икада своју власт над источном црквом.
Али се осуђени монофизити не покорише: они продужише дуго времена, у Мисиру и Сирији, да оснивају цркве са отпадничким тежњама, што је претстављало озбиљну опасност по јединство монархије. Рим, осим тога, поред своје победе у догматском погледу, морао је да прими са извесном бојазни проширење власти цариградског патријарха који постаде, под царевом заштитом, прави папа на Истоку. У томе је лежала клица замашних сукоба. Према папству, свемоћном на Западу и које је тежило да се ослободи царске власти, источна црква постајаше државна црква, подложна владаревој вољи, и која је, све више и више, због грчког језика којим се служила, због својих мистичних склоности супротних римској теологији, због своје старе мржње на Рим, настојала да се образује као независно тело. И на тај начин још источно римско царство добивало је свој особени израз. На Истоку су одржавани велики сабори, тамо су се појавиле велике јереси; и источна црква, најзад, горда због славе својих великих црквених отаца, Светог Василија, Григорија Ниског, Григорија Назијанског, Јована Златоустог, убеђена у своју духовну премоћ над Западом, све је више нагињала одвајању од Рима.
Источно римско царство крајем V и на почетку VI века
Тако, у време царева Зенона (474-491 г.) и Анастасија (491-518), јављало се схватање чисто источне монархије.
После пропасти западног царства (476 г.), источно царство остало је једино римско царство. И ма да је сачувало, у том својству, велики углед у очима варварских владалаца који бејаху основали краљевине у Галији, Шпанији, Африци, Италији, ма да је стално полагало на њих некаква неодређена сузеренска права, у ствари, с обзиром на области које је заузимало, то царство је било првенствено источно. Оно је обухватало цело Балканско Полуострва осим северозападног дела, Малу Азију до јерменских планина, Сирију до изнад Еуфрата, Мисир и Киренаика. Те су земље сачињавале 64 провинције или епархије, које су биле подељене на две преторске префектуре: Оријент (дијецезе: Тракија, Азија, Понт, Оријент, Мисир), и Илирик (дијецеза Македонија). Ма да је управа царства и даље била уређена по римском узору и основана на подвојености грађанске и војне власти, царева власт је постајала све неограниченија, као у источним монархија; а од 450 г. добила је још већи углед због свечаног обреда миропомазања који је чину ступања на престо давао божанско обележје. Разумно старање цара Анастасија осигурало је царству одлично брањене границе, добре финансије, поштенију администрацију. Политички смисао владалаца трудио се да поврати монархији морално јединство, покушавајући, ма и по цену раскида са Римом, да обрати монофизитске јеретике. То је била сврха унијонистичког указа (Хенотикон) који је 482 г. обнародовао Зенон и чија је прва последица била стварање расцепа између Византије и Рима: преко тридесет година (484-518 г.) папе и цареви, нарочито Анастасије, убеђени и страствени монофизита, борили су се огорчено и непомирљиво; и у току тих размирица довршено је образовање источног царства у засебно тело.
Најзад, и цивилизација царства добивала је све више источњачко обележје. Чак и за време римске владавине јелинизам је, на целом грчком Истоку, био остао дубоко укорењен. Велике и напредне вароши, Александрија, Антиохија, Ефес, биле су средишта знатне духовне и уметничке културе. Под њиховим утицајем развила се, у Мисиру, Сирији, Малој Азији, цивилизација сва прожета предањима и обичајима наслеђеним од старе Грчке. Цариград, који је његов оснивач обогатио ремек-делима грчког света и који је тако постао најдивнији музеј, гајио је такође спомен на јелинску старину. Осим тога, у додиру са Персијом, источни свет се беше пробудио и поново дошао до свести о својим древним предањима; у Мисиру, Сирији, Месопотамији, Малој Азији, Јерменској, стара традиционална наслага опет се појавила и источни дух опет је вршио свој уплив на земље некада јелинизоване. Из мржње према незнабожачкој Грчкој хришћанство је подупирало те националне тежње. A из мешавине тих опречних предања рађала се, у целом источном свету, моћна и плодна делатност. Уекономском, духовном и уметничком погледу имале су, у IV и V веку, Сирија, Мисир и Анатолија нарочиту важност у царству: ту је хришћанска уметност припремала, читавим низом покушаја и учених истраживања, величанствени врхунац који ће обележити ремек дела VI века; и од тог тренутка она се јавила као чисто источњачка уметност. Али док су се, у провинцијама, будила на тај начин стара домаћа предања и неизлечива ћуд за отцепљењем, Цариград се такође припремао за своју будућу улогу, примајући и спајајући различне састојке који су били нанесени од различних цивилизација, доводећи у склад супротне духовне смерове и разнолике уметничке поступке и методе, тако да из свега тога створи једну изворну цивилизацију.
На тај начин је изгледало да се довршава покрет који је Византију вукао ка Истоку; и могло се веровати да ће се ускоро остварити схватање Једног чисто источног царства којим ће се деспотски владати, у коме ће управни поступак бити добар, које ће бити чврсто брањено, које се неће занимати Западом у политичком погледу да би могло водити бригу о самом себи, и које неће оклевати, ради успостављања свог верског јединства, да раскине са Римом и да створи, под окриљем државе, цркву скоро независну од Рима. На несрећу по успех тога сна царство се налазило, крајем V и на почетку VI века, у страховитој кризи. Од 502 г. Персијанци су наставили да ратују на Истоку; у Европи Словени и Авари су отпочели са својим упадима јужно од Дунава. У земљи раздор је био на врхунцу. Престоница је била усколебана кавгама циркуских странака, Зелених и Плавих; провинције, незадовољне, упропашћене ратом, сатрвене порезима, искоришћавале су сваку прилику да траже своја национална права; влада је била неомиљена у народу; једна моћна противничка странка борила се против њене политике и пружала згодан изговор побунама славољубиваца, од којих је најозбиљнија била буна Виталијанова 514 г.; најзад, неизгладиво сећање на римско доба које је одржавало мисао о неопходном јединству римског света, Романије, стално је привлачило духове према Западу. Да би се изишло из те непостојаности потребна је била снажна рука и јасна политика са одређеним и чврстим погледима. Јустинијанова влада је то донела.
превод Радослава Перовића, Београд 1933
издање Геце Кона
Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E
Историја Византијског царства added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →