Француски пијаниста Лука Дебарг рођен 1990. године, није прошао уобичајени развојни пут. Клавир је почео да свира тек са 11. година, али је учење инструмента прекинуо да би студирао књижевност на Париском универзитету. У 20. години наставља са свирањем клавира у музичкој школи Корто у Паризу. Иако је на последњем такмичењу Чајковски у Москви освојио четврту награду сматра се његовим моралним победником, јер је као једини кандидат у свим дисциплинама освојио награду критике и награду публике. И управо би ова чињеница могла да говори о његовом пијанизму ‒ Дебарг је уметник чије су интерпретације дубоко личне, неконвенционалне и лишене општих места.

Тако је било и у првом делу концерта са извођењем музике Шопена. Дебарг се определио за добро познате композиције спојене у циклус: „Херојска“ Полонеза Ас дур, Баркарола Фис дур, Скерцо бе мол, Ноктурно це мол и Скерцо ха мол интерпретиране су уз добро познате карактере унутар којих је успешно изложио сопствену инвенцију. Француско усмерење његовог пијанизма било је прожето чистоћом вертикалних склопова који су у целости и у најмањим детаљима били чујни. Кроз одмерено треперење хоризонталних мелодијско-акордских покрета, Дебарг је показао тенденцију да на што вернији начин прикаже карактере одсвираних комада, а да при том избегне овештале пијанистичке каноне који су на жалост, прва асоцијација када су поменуте композиције у питању.

Шопенови комади су одсвирани бриљантно, уз истицање густих ткања која су добијала посебан значај у односу на мелодију лишену афективних додатака. На такав начин, Дебарг је направио равнотежу између два елемента, мелодије и такозване пратње, у оквиру које су поједини сегменти по себи били истакнути као посебно значајни. Свакако свестан да може да одсвира све, француски пијаниста је у интерпретацији исказао и извесну дозу каприциозности, те је тако и поједини рубато звучао самосвојно док су неки од контраста начињени нагло, али, гледано у целини, могло би да се каже да је интерпретација била лишена емоционалног набоја. Вероватно да Дебарг није имао намеру да деконструише Шопена, већ се чини да је једноставно желео да својом интерпретацијом покаже да је могуће његову музику лишити наслага пијанистичких шаблона нагомиланих кроз академску извођачку праксу. У тој својој намери можда је и претерао, те тако писца ових редова није до краја успео да убаци у сопствени свет. Ипак, храбар и ризичан потез, али и сасвим логичан избор младог уметника који својом интерпретацијом има шта да каже.

У извођењу Токате у це молу Јохана Себастијана Баха, Дебарг је показао да на фасцинантан начин зна да контролише полифоне деонице и да их праволинијски усмери као бриљантно интерпретиране линије које у својој укупности граде монументалну целину, каква је уосталом и ова композиција. Контрасти снажно одсвираних пасажа и стакластих одблесака клавирског звука одсвираног попут еха, највише су били истакнути у извођењу последње клавирске сонате Лудвига ван Бетовена, опус 111 у це молу. У извођењу овог дела, чинило се да је пијаниста успео да покаже како интерпретирати типично дело високог класицизма, које многи пијанисти упорно и из незнања третирају као романтичарско. Оштра подвојеност између робустних линија које су у оба става задржавале независност, типичан је бетовенски манир који је пијаниста успео да подвуче сјајно их контролишући и усмеравајући. Моменте напетости, Дебарг је знао да одржава у дужим временским распонима, те му је пажња услед менталне напетости и умора, на моменте попустила тек пред крај сонате, што је наравно, могло да примети само добро изоштрено слушалачко ухо. Не само што су судари и сукоби линија указивали на бетовенско поимање високог класицизма исказаног кроз сензибилитет Штурм унд Дранга, већ је и фасцинантан начин на који је Дебарг баналну галантну мелодију с почетка другог става водио кроз различите трансформације. Оне су ређане као контрастне епизоде у оквиру којих су истицани непрестани сукоби између различитих елемената музичке динамике. Извођење Баха и Бетовена у другом делу концерта, деловало је као део циклуса у којем је један од битних сегмената извођења био показати како појединачне линије делују у складу, односно, у случају Бетовена, на који начин оне у својој свеукупности граде унутрашње сукобе.

Концерт Луке Дебарга био је концерт самосвојног уметника који сопствени исказ базира на стваралачком импулсу који стоји по страни од педагошких и академских конвенција. Оно што је могло да засмета у његовом свирању јесте исувише наглашена потреба за исказивањем бриљантности, онда када то можда и није преко потребно. Ипак, свака врста каприциозности унапред му је опроштена, с обзиром на чињеницу да је реч о уметнику који заиста има шта да каже.