“Седми печат” – Ингмар Бергман

Делује да је Ингмар Бергман је направио филм »Седми печат« да би савладао свој страх од смрти и сврстао га је међу својих десет најбољих филмова. Наслов филма Бергман је »позајмио« из Библије, из осме главе књиге »Откровења:« »И када је Јагње отворило седми печат, настала је тишина на небу…«

Бергманов митопоетски свет у овом филму је библијски свет, препун симбола хришћанства. Филм почиње, а и завршава се овим библијским цитатом, кога у почетку изговара приповедач, а на крају филма то чини и Карин, верна супруга главног јунака, седњевековног витеза Антониуса Блока.

»Премда се данас доима застарео и помало превише алегоричан, »Седми печат« у своје је вријеме био апсолутни шок, јер је у филм вратио филозофске амбиције и велике теме којима класични наративни стил није тежио. А опет, »Седми печат« није био литераран и папирнат, био је то филм који је приповједао сликом, користећи визуални репертоар њемачког експресионизма и сјеверњачке готике«, написао је Јурица Павичић у загребачком »Јутарњем листу«, 2007. године, поводом смрти Ингмара Бергмана.

Синергија ових модалитета показује се да се у тоталитету њихове сраслости појављује својеврсни »екстра бонус«, а то је типичан, бергмановски поглед на свет базиран на Субјективистичком експресионизму. Овај филм, пун стилизоване и симболистичке драматургије је заправо веома забаван филм, упркос свом суморном почетку. »Седми печат« је такође, мишљења смо, један од најбољих филмова свих времена у светској кинематографији. Као доказ популарности овог филма служи и чињеница да је сцена када Витез и Смрт играју шах, једна од најпародиранијих филмских сцена у историји филма. Као да је то у напред знао, Бергман се, такође, током филма, подругује Смрти. Она заправо носи маску белог кловна, као симбиозу мртвачке главе и кловновске маске. Бергман заправо побеђује смрт, али не у шаху, већ наставком живота у филму, кроз малу, идиличну породицу путујућег глумца, једину која је избегава злу судбину да постане жртва свему што је водило у смрт, као што су куга, дивље животиње и разбојници, а затим пороци, као што су прељуба и остали библијски смртни греси.

Како кроз филмско стваралаштво тако и приватно, Бергман продужава свој живот, оставивши иза себе деветоро деце из пет бракова. А филм, за кога је говорио да је он његова »захтевна љубавница«, донео му је бесмртност. Зато се може рећи да је Ars longa, vita brevis, идеолошко »Вјерују« овог Бергмановог уметничког дела. У основи »Седмог печата« је једночинка »Дрвена слика«, која је написана за прву класу студента школе за глуму у Малмеу, 1953/54.

»Требало нам је нешто што би одиграли за пролећну премијеру. Радио сам као предавач у сценској школи Градског позоришта у Малмеу и било је тешко доћи до позоришног комада са приближно еквивалентним улогама. Написао сам »Дрвену слику« као позоришни комад за вежбу. Комад је био подељен на низ монолoга. Број студената је одређивао број улога«, присећа се Бергман својих почетака.

Позоришни комад »Дрвена слика« прво је био изведан као радио-драма, а затим у позоришту у Малмеу са Ингмаром Бергманом као редитељем. Идуће, 1955. године, овај позоришни комад је изведен на даскама Краљевског драмског позоришта у Стокхолму, »Драматен«, овога пута у режији Бенгта Екерута, који у филму »Семи печат« игра Смрт.

Позоришна представа »Дрвена слика«, садржи и успомене из Бергмановог детињства, нарочито оне настале када је пратио свог оца, лутеранског свештеника, на његовим проповедима. Још као дечак, Бергман је запазио једну слику у цркви у Теби, у Стокхолмској парохији. То је слика »Смрт игра шах«, уље на дрвету из петнаестог века, сликара Албертуса Пиктора, кога као црквеног сликара у филму »Седми печат«, игра Гунар Улсон.

Слика представља смрт у облику скелета са косом и витеза обученог у зелену одору, налик на ловачку, испред којих је шаховска табла.

»Али на крају крајева, имао сам малу помоћ од »Дрвене слике«. »Седми печат« је кренуо у другом правцу, поставши нека врста Road movie-а који се несметано кретао у времену и простору«, пише Бергман, описујући настанак овог филма у својој књизи »Слике«.

Бергман је радио своје филмове с истом глумачком дружином, у главном са шведским глумцима и сниматељима као што је Свен Никвист, глумицама Ингрид Тулин, Хариет Андеpшон, Биби Андеpшон, затим Лив Улман и са глумцима као што су Макс фон Сидов и Ерланд Јозефсон. Неки од њих играју и у овом филму.

Садржај филма »Седми печат« је следећи: Тринаести је век и Европом хара куга. Главни јунак филма, средњевековни витез Антониус Блок, у пратњи штитоноше Јенса, враћа се из крсташког рата у Шведску, у своју кугом опустошену домовину. Витез, који је заправо на превару заведен и убеђен од једног свештеника (чије је име Равал) да остави свој дом и своју младу жену и пође у крсташки рат у Свету земљу, враћа се сада уморан и без илузија својој кући, као неки Одисеј, после десет година ратовања али као изманипулисана индивидуа, која је увек у неизбежној улози губитника пред историјом. На обали мора сазнаје да је Смрт дошла по њега.

Он изазива Смрт на партију шаха, одлажући тако своје умирање за време трајања партије. У случају матирања Смрти, Витезов живот би се наставио, како би имао времена да спозна смисао свог живљења. Антониус и његов штитоноша Јенс, сусрећу глумце Јофа и Мију с којима настављају пут. На тргу гледају поворку мученика који се бичују, предвођени jeдним монахом. У шуми бивају невољни сведоци спаљивања »вештице«, недужне девојке окривљене за кугу – типичан пример немоћи појединца пред линчом друштва. Витез губи игру са Смрћу. Завршава свој пут кући и среће још људи које позива као госте у свој замак, где га већ дуги низ година чека жена.

За доручком стиже Смрт и одводи са собом Витеза, његову жену, штитиношу и нему девојку, његову пратиљу, ковача и његову неверну жену. На обали видимо коња и приколицу, крај које су путујући глумци, Мија, њен мали син Микаел и муж. Јоф има последње привиђење – завршна сцена филма »Седми печат«, када Смрт на косој линији хоризонта одводи људе који се држе за руке док лије киша.

Ова слика, као и слика Витезове партије шаха са Смрћу, спада у легендарне, како филмске, тако и филозофско-естетске иконе европске културне баштине. Све поменуте личности у филму, како филм одмиче, укључујући и саму Смрт, постају потпуни и готово равноправни ликови овог Бергмановог дела.

Уметност и живот се преплићу на својеврстан начин и у филму »Седми печат«. У књизи »Слике«, Бергман пише како је крoз лик сликарa Албертуса Пикторa у филму, директно исказао свој уметнички став у животу:

»Албертус тврди како је он – у шоу-бизнису. У тој бранши, најважније је остати жив и настојати да превише не разљутиш људе«.

Док сликар Албертус у цркви разговара са штитоношом Јенсом, Витез Антониус Блок је у исповедаоници, где свештенику, с друге стране, поверава како игра шах са Смрћу, откривајући му своју шаховску комбинацију којом би спасао свој живот; да би одмах затим открио како се у исповедаоници, уместо исповедника налази сама Смрт! У више наварата Бергман исказује своје неповерење према свештеницима, што ће кулминирати у филму »Фани и Александер«.

Јенс затим одлази до опустошеног сеоског поседа да узме воду и и одводи са собом једину преживелу особу, преплашену девојку, којој спашава живот од разбојника и лопова, у коме заправо препознаје одбеглог свештеника, Равала,.

Сцене мучења и смртни плес које је сликар Албертуса Пиктор насликао у цркви, као и сцене из позоришне представе путујећег позоришта, понављају се и у филмској стварности. Док испред цркве девојка коју муче као вештицу урла од болова, пролази поворка људи који, бичујући се, иду за крстоношом кривећи себе због куге која их је стигла као Божија казна. Овде је видно присутан култ мучеништва приказан кроз ритуал самокажњавања.

Неки свештеник прети окупљеној маси људи која је пала на колена да ће убрзо сви умрети ужасном смрћу, само је питње када и како, уколико се не окрену Богу. Он им преноси поруку из књиге Откровења како је Бог у лику Јагњета свеприсутан и да ће оне који слушају Божју реч провести кроз разна искушења, тешкоће и прогонства. Ради тога искрени верници којима је од постанка света име записано у »Књизи Живота«, не треба ничега да се боје, сем Бога. Ако Бога поштују и боје га се, на крају ће зло бити побеђено, а њих чека место у небеском краљевству радости и вечног живота.

На овом месту у филму »Седми печат« Бергман преноси оно чиме је он био задојен од малих ногу, шта је проповедао и његов отац, пастор, у шта је он сам, временом, престао да верује.

Од самог почетка филма, Смрт је све време присутна. Витез Антониус Блок заједно са својим штитоношом Јенсом свуда наилази на лешеве, које је за собом оставила куга. Смрт се смеје и кроз маске глумаца у позоришној представи, коју изводи мало путујуће позориште или кроз фреске у цркви, а нарочито онда, када убија једну по једну личност у филму. Иако се Бергман користи класичном визијом смрти, која се појављује у црној капуљачи, држећи у руци косу, смрт у једном тренутку добија и људски карактер – када се, клечећи на коленима моли за недужну девојку, коју стражари спаљују на ломачи као вештицу. На моменте је готово добра, а на моменте лукава и зла, као већина људских бића.

Али Смрт ипак није умела да да одговоре на витезова питања. Очигледно је да Смрт »само ради свој посао« али да ни сама не зна ко јој је наредбодавац, тако да понекад изгледа помало збуњено и наивно, па се чак, на изглед, да преварити.

Али Смрт кажњава некад и према заслузи, као, на пример, када разбојник Равал, бивши свештеник који је крао и накит са мртвих, умире у најгорим мукама од куге, или када убија вођу трупе Ската, глумца и варалицу који је ковачу Плогу привремено преотео жену Лису.

Смрт тада једноставно претестерише дрво на које се он попео, да би се у шуми сакрио од вукова. Смрт му се чак и руга, говорећи да је позоришна представа у којој он игра – отказана и то ради »смртног случаја«. Она му каже : »Твоје је време је исекло« као и да Смрт нема никакав »попуст« за глумце. Тиме Смрт поново показује људске особине, као што су осећај за правду и (црни) хумор, иначе веома изражен у овом филму, у коме Смрт, логично, добија црне шаховске фигуре! Изгледа као да је највећа персона у овом филму, заправо сама Смрт.

Завршна сцена филма »Седми печат«, када Смрт плешући одводи са собом витеза и његову дружину, снимљена је на југу Шведске, крај Балтичког мора, на магичном месту званом Хувс Халар (Hоvs Hаllаr) окруженог огромним, заобљеним црним стенама.

»Били смо готови са снимањем за тај дан и спаковали се за полазак. Одједном сам видео један чудесни облак. Гунар Фишер, сниматељ, одмах је зграбио камеру. Већина глумаца је већ била напустила место снимања и отишла. Неколико пролазника и туриста су плесали уместо њих, без свести о томе о чему се у сцени, заправо, ради. Слика, која је касније постала толико позната, импровизована је за само неколико минута«,

открива Бергман и не скривајући задовољство додаје, да је филм »Седми печат«, урађен за само тридесет пет дана. Овај филм му је дефинитивно донео светску славу, освојивши награду стручног жирија у Кану, 1957. године.

Карактеристично и за овај Бергманов филм је симболична »Бела светлост«. А овог пута – њено изненадно и изванредно – заправо потпуно природно појављивање у мрачној шуми за време снимања филма. »Бела светлост« је иначе, својеврсна, Бергмановска манифестација материјализације смрти, коју он помоћу филмске технике често дочарава у својим филмовима.

»Када је Равал умро, из неког сасвим необјашњивог разлога сам пустио камеру да пређе преко тајанственог шумског пропланка, налик на малу позоришну сцену, када се одједном по њему просула бледа сунчева светолост. Цео тај дан је било тмурно време, али тачно када је Равал умро, дошла је светлост, као да је било аранжирано«,

и сам фасциниран природном појавом, Бергман нам открива у »Сликама«. Као да је сама природа почела да глуми у Бермановом филму! Као да је филмски чаробњак, Ингмар Бергман добио ту моћ да макар за трен, режира Сунчеву светлосну енергију за потребе свог уметничког исказа.

А филм и почиње сликом драматичног неба, са птицом која лети за време Витезове јутарње молитве. Главни јунак ове драме, Витез Антонијус Блок, кога игра славни Макс фон Сидов, открива да је његов живот био ништавило и суочавајући се са катастрофом поставља тешка питања: »Како ће Бог веровати верницима када они сами не верују?«

Његов штитоноша Јенс, живи у свом сопственом свету. Он је сиров, ратоборан и потпуно несентименталан:

»Мој мали стомак је моја земаљска кугла, моја глава је моја вечност а руке су два дивна сунца. Ноге су уморна клатна времена а моја прљава стопала су два поштена исходишта моје филозофије… Дођавола, како сам ожеднео од овог брбљања« рећи ће Јенс прихвтивши се у крчми пића заједно с ковачем који неутешно плаче за својом одбеглом женом Лисом. Покушавајући на свој начин да га утеши, Јенс каже да је живот пакао без жена, али да је још већи пакао уз њих, те да је љубав најцрња од свих болести и да само неки глупани говоре о њој. А о времену проведеном у крсташком рату, штитоноша Јенс каже, да су десет година у светој земљи варали своје врле жене, те да их је вино отровало, а све то »у славу Бога«.

»Пошто сам у то време био дубоко уроњен у религиозну проблематку, тако су раме уз раме стајала два опречна става. И свакоме од њих било је дозвољено да говори својим језиком. Зато нема већих сукоба између дечје религиозности и окрутног рационализма. Нема никаквих неуротичних компликација између Витеза и Штитиноше«, каже Бергман.

Иако је један од њих господар, а други слуга, међу њима влада својеврсна једнакост. Они су срасли кроз своје дугогодишње искуство, али не желе да то отворено да признају, нити да о томе говоре. Њих двоје по мало подсећају на Дон Кихота и Санча Пансу. За разлику од имагинарних ветрењача, Витез Антониус Блок је имао стварне борбе и готово да је заборавио да га у замку чека некада безгранично вољена жена. Витез је заправо једино чекао Смрт, која му је испунила жељу и дошла, а он ју је лукаво увео у разговор кроз партију шаха, да би добио одговоре на своја питања, пошто је изгубио веру у Бога.

У цркви, када витез гледа у крст, он жели да се да се исповеди о томе како му срце празно, те да је постао равнодушан према људима. Љути га то што Бог ћути, не желећи да му пружи руку и открије своје лице. Мада каже да Бога доживљава једино као одсутност и празнину, Витез ипак не престаје да моли све до самог краја. Витез сада једино тражи »Знање«, жели да сазна смисао живота. Мислећи да је Смрт на неки начин повезана са ђаволом, он покушава да макар од њега изнуди неке одговоре. Али Смрт каже да она нема никаквих тајни и да ништа не зна. Витез испитује и умирућу девојку, у случају да је она можда видела ђавола, за шта је и оптужују и спаљују на ломачи. Њен одговор је био да ђавола може да види када год хоће – довољно је да у огледалу погледа себи у очи. У немогућности да је спаси, Витез несрећној девојци кришом даје лек против болова, пред спаљивање на ломачи.

Антонијус Блок се не плаши Смрти, он јој одговара да је му је тело спремно, али не и он сам, јер није добио одговоре на своја питања. Једини који заправо одговара, директно или индиректно на витезова питања је његов штитоноша Јенс, који га, док заједно јашу, забавља својим причама и песмама, у свом типичном стилу. Преносимо једну строфу на шведском:

möter du på gatan«,

срешћеш на улици.«

Бергман у овом филму понекад измишља неку врсту средњевековног језика, што изазива веселост и смех, на овом дугом путу до Смрти.

Нема девојка, штитоношина пратиља, је поред витеза Антонијуса Блока, још један лик у филму »Седми печат« који не осећа страх од Смрти, већ својеврсну усхићеност у коначном сусрету са њом, када је Смрт, као што је и обећала, дошла по све њих у Витезовом замку. Препознавши Смрт на вратима, она пада на колена и проговара први пут у филму: »Дошао је час!« Те три речи су, према Библији, биле задње речи Исуса Христа. Ова девојка преставља тип жене који се појављује у неколико Бергманових филмова. Она не изражава себе кроз речи, већ то чини показујући љубав. Прототип за овај лик налазимо, на пример, и у лику млекарице Стиндберговој »Аветињској сонати«. Бергман нас упућује на то, да њену супротност у филму представља Мија, мајка дечака Микаела (арханђела Михајла), која је афирмација живота, а игра је Биби Андершон.

Ова случајна пратиља Витезовог штитионоше је споредна личност у филму, све до финалне конфронтације са Смрћу. Она прва устаје са стола и пада на колена пред Смрћу. На њеном лицу у »гро-плану« види се сенка Смрти која стоји на вратима и чека. Види се како се страх од Смрти трансформише у њено прихватање и смртну чежњу. Аквилион у вези са том тематизованом жељом за смрћу упућује на Сигмунда Фројда, на његову спектакуларну хипотезу о чежњи за смрћу коју је презентовао 1920. године у чланку »Beyond the Pleasure Principle«, која представља контроверзно схватање да је највећа покретачка снага човека да, тражећи прави пут, иде према својој сопственој смрти. То се објашњава као тежња за задовољством након редукције узбуђења – принцип остваривања задовољства се претвара у принцип ослобађања од незадовољства које носи смрт.

Немој девојци коју игра Гунел Линдблум, у завршној сцени је осветљена само једна половина лица – што је веома типично за Бергмана. Са увек присутном Смрти, у облику »Беле светлости« на једној половини лица, Бергман у својим филмовима тако обележава своје женске ликове. На овај, својеврсни Бергмановски феномен »тамне стране месеца«

Јоф је Божји миљеник који има визије хрићанства и види невидљиво. Анализом мотивационог склопа драмског лика овог путујућег глумаца, изводимо закључак да је Бергман кроз митске импликције хришћанства желео да представи саму уметност и њену судбину.

Имена ликова у Бергмановим филмовима често су библијска, или веома подсећају на њих, као Јоф и Мија, док њихов син Микаел носи име првог од седам арханђела, заповедника небеске војске и победника ђавола. Јоф пева песме о Богу. Иако је сиромашан, Јоф је раздраган, никада се не жали и увек је спреман да манифестује своју инспирацију. Јоф каже да је видео Богородицу Марију с малим Исусом Христом како пролази цветним пољем боса, са златном круном на глави и осмехује му се, док учи дете Исуса да хода, држећи га за руке.

Тако се заправо и завршава филм »Седми печат«, на сунцем обасјаној обали, са Јофом, Мијом и њиховим малим сином Микаелом. Смрт их је поштедела и они настављају свој пут у својим колима уз цвркут птица, звуке харфе и песму анђела.

Јоф у својим визијама једини види како Смрт игра шах са Витезом и како Смрт на крају одводи људе, баш онако како их је сликар у филму насликао на каменом зиду цркве – као танане силуете на метафизичкој граници између живота и смрти – то је једна изузетно снажна експресионистичка визија. Такође је »видео« како је ђаво офарбао точкове њихове запрежне приколице у црвено и то са својим репом, као четком. Бергман је написао да је лик Јофа предходио лику дечака Александра из филма »Фани и Александер«, који се љути, али се по мало тиме и размеће, што је окружен духовима и демонима. Александер и Јоф су дубоко повезани са дечаком Берманом, на то нам указује сам редитељ Бергман у својој књизи »Слике«

Јофова мила женица Мија, Јофу у опште не верује када јој он преноси све те своје визије, али се зато одано брине и о њему и њиховом малом сину. Она мисли да јој он то говори како би је забавио. Мија заиста воли свог мужа Јофа и то не само на речима. Она каже свом мужу: »Волим те!« и здушно учествује у његовим представама као глумица, али за свога сина ипак жели бољу будућност, на пример витешку, а никако глумачку, док Јоф у сину види будућег атлету. Мија се чак по мало и стиди уметничке природе свога мужа и не пристаје увек да буде његова приватна публика када јој он, на пример, жели да изрецитује неку своју нову песму. А и када на то пристане, она слушајући, убрзо заспи.

Баш као и црквени сликар Албертус Пиктор, али са призвуком катастрофе, Мија такође упозорава свога мужа како је опсцено јавно показивати своје уметничке склоности, јер га људи зато могу напасти или чак прогасити лудим. Мија признаје да и она сама, понекад мало сумња у његову нормалност. Али када се Јоф, испребијан враћа из крчме, где су га разбојник Равал, ковач Плог (кога је Равал слагао да му је Јоф отео жену) и други пијанци малтретирали, исмејавали и понижавали као глумца, терајући га да дуби на глави и да имитира медведа, она га искрено теши, али му сасвим отворено каже да он нема шта да тражи тамо у крчми, међу таквим људима.

Јоф и Мија затим послужују Витеза Антонијуса, штитоношу Јенса и нему девојку са свеже помуженим млеком и шумским јагодама, на цветном травњаку испред њихове приколице, на којој се види нехајно окачена позоришна маска увек присутне смрти. Они седе у полукругу са Јофом у средини, који симболично свира на лири. Сви пију из исте чиније и сцена подсећа на ритуал причести у црквеном олтару. Дивље јагоде, у хрићанској иконографији су нешто што се повезује са Девицом Маријом, а млеко је од увек било повезано са материнством. Витез тада доживљава блажени тренутак мира на земљи, говорећи да ће тај тренутак заједништва са глумчевом породицом заувек носити у свом сећању.

»Дете треба да представља чудо…«, пише Ингмар Бергман, приватно отац деветоро деце. Кроз Јофовог сина Микаела, чудо детета се догађа и Витезу, те он у том тренутку престаје да буде опседнут Смрћу. Ради што боље илустрације, преносимо и мали део сценарија из филма »Седми печат«:

– Сећаћу се заувек овог тренутка. Тишине, сумрака, посуде са дивљим јагодама, посуде са млеком, ваших лица у вечерњој светлости. Микаела како спава. Јофа и његове лире. Покушаћу да се сетим о чему смо разговарали. И носићу ову успомену у себи, пажљиво између дланова, као да је она једна посуда напуњена до врха свежим млеком.

Витез заправо, у том моменту схвата смисао живота који је толико дуго тражио и одлучује да спасе малу породицу, Јофа, Мију и дечака Микаела од Смрти, тако што ће јој одвратити пажњу са њих и поново је скренути на себе, те је позива да доврше започету партију шаха. Смрт га тада матира и упозорава да ће њега и његове сапутнике одвести са собом, када се следећи пут виде. Јоф са породицом неопажено бежи, мада их је Смрт крајичком ока ипак приметила и мало се насмешила. Витез стиже у свој замак. Његова жена Карин (тако се заправо звала Бергманова мајка) која га је чекала као Пенелопа, нежно га помилује по образу, препознајући у његовом остарелом и уморном лицу дечака, какав је био пре него што је кренуо у крсташки поход.

»Увек је боље када је у двоје«, речи су Мије упућене Витезу, док чекају да се Јоф врати из крчме. Витез јој тада открива како је написао песму посвећену својој жени. Чак је и ковач примио назад своју неверну жену, која га је поново завела мамећи га његовим омиљеним јелом. А штитоноша Јенс је одустао од силовања неме девојке и повео је са собом да би њему и витезу кувала храну. Сви одлазе заједно и у пару, како у живот, тако и у смрт.

У филму »Седми печат« велича се заједништво, на супрот стереотипног али погрешног мишљења да Бергман идеализује и заговара »типично скандинавску« самоћу индивидуе. Бергман је и приватном животу ретко био сам. Био је ожењен пет пута, и са неколико својих глумица је имао љубавну везу, паралелно са снимањем филмова. У јавности је најпознатија била његова веза са норвешком глумицом Лив Улман, мада се никад са њом није оженио, тако да њихова ћерка, Лин, не носи његово презиме. Најдуже у браку Бергман је био са Ингрид фон Росен, која је заправо физички веома личила на његову мајку, док је он физички личио на њеног оца. Бергман је био дубоко убеђен да више никада неће бити сам, али је Смрт дошла по Ингрид фон Розен много раније него по њега.

Доручак у Витезовом замку, симболизује Библијски призор »Тајне вечере« као и последње помазање у очекивању Смрти, која куца на врата. Када је угледају, сви устају од стола и стају наспрам ње (и наспрам гледалаца), веома близу један другоме. Ковач стоји поред своје жене, која му се вратила после почињеног неверства. Бергман ту показује великодушност праштања што такође, има корене у хришћанству. Њих шесторо, збијени, »формирају једно тело« да би се одбранили од усамљености – слична сцена постоји и у филму »Крици и шапутања«. Тиме Бергман показује једнакост заједнице према смрти. Три мушкарца и три жене симболично предстаљају цело човечанство. Витез у позадини на коленима, моли се склопљених руку. Његов полуприфил окренут је према прозорчићу, у коме се види комадић неба. Док »Бела светлост« кроз прозора пада на његово лице, остали остају у полумраку.

Док жене мирно прихватају смрт, три мушка лика имају три различита става према смрти. Ковачев апологетски став стоји наспрам Витезове молитве и Јенсовог протеста. Као у средњевековним комадима, настаје »мала свађа« између две половине једне личности, између оне која верује и оне која неверује у Бога. Долази до изражаја контраст између Јенсовог стоичкког става и Антонијусове молбе да за помиловање. Витез и штитоноша имују следећи дијалог:

– Из ове таме призивамо те, Боже. Смилуј нам се, јер смо незналице, мали, и уплашени.

– У мраку где кажеш да се налазиш, где највероватније јеси… У том мраку нећеш наћи никога ко ће чути твој плач и кога ће дирнути твоје патње. Обриши сузе и погледај се у огледало своје равнодушности.

Штитоноша Јенс циља на Витезову равнодушност према људима, као контрапункт Божјој равнодушности према човеку, онако како Бергман то доживљава и приказује у овом филму. Витез Антонијус Блок нам заправо преноси Бергманова размишљања о Богу. Зато Бергман »Седми печат« и почиње са речима из »Откровења«, о томе како је »настала тишина на небу«. Ако горе влада тишина и нема одговора, онда вероватно нема ни Бога, или он једноставно – ћути! То је Бергманов закључак који ће обележити његово даље филмско стваралаштво.

Упркос томе што је одрастао у лутеранском окружењу, Бергман каже да је изгубио своју веру са осам година. Игре са својим старијим братом, Бергман описује на следећи начин:

»Скрнавили смо Бога убацујући име ђавола уместо Божијег имена у молитву: Ђаволе, благослови нас и сачувај нас, ђаволе окрени лице своје према нама и дај нам секс.«

Како је Бергман био размажени очев миљеник, старији брат би увек извлачио дебљи крај. Бергман је често гледао како отац немилосрдно туче старијег брата. Та непријатна сцена понавља се у филму »Фани и Александер« – као видно присутна мржња према оцу, кроз лик очуха – бискупа.

Приликом боравка у цркви, дечак Бергман све више се интересовао за мистериозни свет имеђу црквених аркада, за сунчеву светлост која је обасјавала чудне средњевековне слике међу којима и слику »Смрт игра шах« и изрезбарене фигуре на таваници и дебелим зидовима, где је налазио бића из маште, змајеве, анђеле, свеце, ђаволе и пророке и пренео свој дечачки интерес на минијатурно позориште лутка и »чаробну лампу« за пројекцију »живих слика«, своју »Латерну магику«. Убрзо је помоћу ње створио свој свет са кулисама, марионетама и светлосним ефектима и почео да приказује Стриндбергове драме, у којима је сам говорио све улоге.

Ингмар Бергман нам, у свом аутобиографском роману који се зове »Латерна магика« открива најинтимније детаље из свог детињства, који су послужили као основ за многе његове филмове.