Танка линија између депресивности и одлучности

(О филму “Све док могу да ходам (Бановић Страхиња)” у режији Стефана Арсенијевића. Главне улоге: Ибрахим Кома, Ненси Менса Офеи, Максим Халил, Рами Фарах, Небојша Дугалић, Славиша Ћуровић)

Емигрантска криза је глобални несрећни догађај који је одбележио ову другу декаду двадесет и првог века. О емигрантима су епохалне документарне филмове направили Џанфранко Роси и концептуални уметник Аи Веи Веи који је заједно са емигрантима дошао чак и на наше границе. Филм Стефана Арсенијевића „Све док могу да ходам (Бановић Страхиња)“ је међу ретким играним филмовима са ових подручја који се бави овом темом. Можда и једини. Оно што оставља врло позитиван и неизбрисиви утисак је да је овај филм непретенциозан и да се у њему ради о једној топлој људској причи која се одвија у вртлогу несигурности и погубности емигрантских кретања. Арсенијевић се у овим филмом не бави скоро ничим што је повезано за Србију, напротив, радња се догађа на српском тлу и то је скоро једино што повезује ову земљу са свему што се у њему догађа. Овај филм говори о катастрофичности процеса организације емигрантских рута, о небулози која је продукт свирепошћу ауторитета, али и о отуђености и ниподаштавању људи који су напустили своје родно огњиште како би избегли ужасе рата које су владали у њиховој земљи. Стефан Арсенијевић са овим филмом говори о томе да се тај ужас уствари замењује другим ужасом, можда још страшнијим, а то је потпуно деперсонализирање емигранта, о глобалној опструкцији њиховог прихватања и наравно о гажењу људских права. У целом том галиматијасу, овај талентовани редитељ убацује једну врло искрену и страствену љубавну приче младих африканаца Страхиње (кога тако зову у Србији) и Абабуо која се распада само због  жеље да изађе из тог лудила и да нађе своје место под сунцем. Путем те љубавне приче Арсенијевић води и судбине осталих емигранта из Сирије, као и приче дивљих такси превозника који би да лако зараде на њиховој тужној судбини. Овај филм одушевљава својом једноставношћу. Редитељ провлачи љубавну причу младог пара и њихову авантуру кроз стихове народне песме о Бановић Страхињу, српском јунаку који је напустивши свој дом дозволио да му га оскрнаве Турци. Стихови ове епске песме се прожимају кроз целу потрагу младог Страхиње за својом вољеном кроз земљу која је њему непозната. То упоређење је друга димензија која отвара хаос библијских размера. Редитељ отварајући те димензије говори још и о деструкцији на нивоу међуљудских односа и депресивност целог тог процеса о којем велики ауторитети скоро и да ништа не знају. Заједно са сценаристима Бојана Вулетића и Николаса Дакреја, Арсенијевић нам пружа врло кохерентну причу успевајући да обухвати све чиниоце погубних емигрантских рута. Љубавна прича у овом филму повлачи са собом и велики број судбина очајника који траже свакакве начине да продуже ка обећаним западноевропским земљама.

Оно што импонује гледаоцу у овом филму су глумачке партије младих Имбрахим Кома и Ненси Менса Офеи. Ибрахим Кома одлично игра младог емотивног Африканца који жртвује свој статус очекиваоца азила у Србији како би нашао своју љубав, младу Абабуо, која с друге стране напушта њега убеђена од двоје Сиријца за краћи и бољи пут до запада Европе. Ибрахим Кома гради сјајан лик храброг младића који не посустаје све док га ноге носе како би дошао до своје Јулије. Њему се прикључује млада Ненси Менса Офеи која је у истом том ритму и расположењу, али која је ипак за нијансу суптилнија с обзиром на то што је рационалнија од њега.

Овим сјајним младим глумцима се прикључују и чувени сиријски глумац Максим Халил, који је и сам емигрант, као и глумац Рами Фарах који играју Сиријце Алија и Дервиша, као и српски глумци Небојша Дугалић и Славиша Ћуровић у улогама шверцера који превозе емигранте до мађарске границе. Свих четворо глумаца праве сјајне епизодне улоге, консеквентне и одлично одигране крокије.

Сарадници Стефана Арсенијевића у овом филму су српски и латвијски уметници који су углавном млади и међу којима су млада конематрогаферка Јелена Станковић чији су изванредни кадрови бежања емигранта од полиције ноћу по шуми, као и кадрови прелажења по пустим местима главног лика филма. Овој младој уметници се придружује и већ искусна сценографка Зорана Петров (Реквијем за госпођу Ј, Војна академија) са одличним екстеријерним сценографским решењима.

Филм „Све док могу да ходам“ је био апсолутни победник овогодишњег филмског фестивала у Карловим Варима односећи главну награду Кристални глобус, као и награду за најбољу режију. Стефан Арсенијевић за своју режију овог филма је био награђен и на међународном филмском фестивалу Киненова у Скопљу.

Врло је тешко говорити о емигрантској кризи, а не бити патетичан. Арсенијевић је са овим филмом врло егзактан и оштар. И поред тога што је овај филм натопљен емоцијом, овај умешан и мудар редитељ је ту емоцију успео да правилно каналише, да је уоквири у интимну причу коју преживљавају и остали емигранти, сви они очајници који су са собом узели остатке неког свог живота и кренули да траже прво спас, а после срећу у неким богатијим земљама надајући се прихватању. Кад смо већ код прихватања, овај филм  конкретно говори и о свирепости са којом се суочавају емигранти. С обзиром да је играни филм, те се чињенице наслућују преко ситуацијама лицемерја, као и преко епизодних ликова који стварају то окружје отуђености и несхваћености ове велике хуманитарне катастрофе. Документарни жанр импонује описом судбина ликова који су стварни, док се овај филм ипак мало дотиче и тог жанра имајући у виду да су се сцене снимале са глумцима који јесу емигранти у свом приватном животу, као и да је и окружеље у свим сценама од правих емигранта.

Наравно, уметнички продукт базиран на овој теми је увек привлачан и за уметнике, а и за гледаоце. Филм Стефана Арсенијевића отвара велика питања о људској хуманости, о глобалном неспоразуму и о једној политикантској редундантности са стране високих ауторитета која још више распламсава хуманитарну катастрофичност загрожавајући пре свега људска права и односећи у неповрат велики број живота очајних људи који се више пута на свом путу налазе у безизленој ситуацији.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Film, Sašo Ognenovski, Srpski film, Stefan Arsenijević