Ja sam majka – I Am Mother (2019)

Јa sam majka – Debitantski film australijskog režisera Granta Sputorea iz 2019. godine polazi od popularne premise da je čovečanstvo izumrlo, ali nadmašuje svoje predhodnike po produbljenosti teme i kompleksnosti razrade.

Ovo nije ni prvi ni poslednji postapokaliptični film, ali jeste jedinstvena alegorija majčinstva ostvarena trodimenzionalno – na planu lika majka, ćerke i nepoznate žene. Ova tri svesno neimenovana lika antonomazijski predstavljaju društvene i porodične uloge majke i ćerke i rasvetljavaju njihov odnos u vanvremenskom kontekstu.

Radnja je smeštena u postapokaliptičnoj, distopijskoj budućnosti u kojoj je mašina, odnosno robot jedino animirano biće koje svojim pogonom upravlja digitalizovanim bunkerom (tvorevina čoveka pre istrebljenja) u kom je smešteno šezdeset hiljada ljudskih embriona. Humanoidni robot (koji je vizuelno očigledno mašina, ali dizajnom sugeriše žensku figuru) stavlja jedan od embriona u inkubator, iz kog se u roku od dvadeset četiri časa rađa prvo ljudsko biće posle strašnog biološkog rata. Prvi čovek preporoda ljudske vrste je žena, koja u filmu tumači ulogu Ćerke. Odbrojavanje počinje. Belim slovima na crnom ekranu ispisan je trenutni broj ljudskih stanovnika na planeti: jedan.

Mlada danska glumica, Clara Rigaard, tumači Ćerku, koja se uz časove baleta, anatomije, filozofije i gledanja poznate američke emisije zabavnog karaktera (The Tonight Show) kao jedinog izvora znanja o čoveku kao društvenom biću razvija u inteligentnu mladu ženu. Ona ume kritički da razmišlja i da donosi moralno opravdane odluke. Na prvi pogled nameće se zaključak da ono što čovek nema, ne može da mu nedostaje, ali posle lutanja kroz bunker, kroz koji Ćerka može slobodno da se kreće samo nekoliko časova noću dok se Majka puni, kontrast između sterilnog i veštački osvetljenog „metala“ i čoveka od krvi i mesa, kom je jedina uteha i jedini izvor topline mašina, postaje neizdržljiv.

Porodica je nadohvat ruke, u epruvetama, čežnja raste od rođendana do rođedana, ali odluka je u rukama Majke. Ono što Ćerka želi više od svega jeste brat ili sestra, neko nalik njoj, što u filmu poprima više značenje. U momentu kada ljudski rod gotovo više ne postoji, u apsolutnoj usamljenosti, brat ili sestra stoje za drugo ljudsko biće, a porodica jeste ljudski rod. Gledalac je pozvan da se popne lestvicama razumevanja na filozofsko, humano shvatanje porodice, pri kom je krvno srodstvo samo njen najniži ili osnovni vid. Dugogodišnjim vaspitanjem i obrazovanjem Majka priprema Ćerku na trenutak da „zasnuje“ porodicu i preuzme brigu o novom ljudskom poretku. Pritom, poput pravog roditelja, preispituje svoje odluke i izražava sumnju u svoju misiju – Da li sam uspela? U ovom pogledu figura Majke je veoma ljudska. Ćerka mora da polaže ispite, koji su simulacija životnih odluka. Njima treba da dokaže zrelost, spremnost i odgovornost. Oni predstavljaju Ćerkin prelazak u odraslo doba. Takvi ispiti za nas, ljude, postoje samo u obliku pravih životnih situacija, a jedini koji nas pri tome ocenjuju jesmo mi sami.U pozadini se nazire plemenita pobuda Majke da od svoje Ćerke načini valjanog čoveka. Međutim, tokom filma se pojačava kontrast izmeđ moralne dužnosti „programiranja“ svog deteta i sebičnog manipulsanja njime, drugim rečima iskorišćavanja svog atoriteta i poverenja deteta.

Ćerka odrasta u uverenju da izvan bunkera vlada opasnost po život. Naime, virus koji je opustošio Zemlju je smrtnonosan i svaki dodir sa spoljnim svetom bi bio poguban. Nema potrebe za napuštanjem bunkera jer u njemu je uskladišteno dovoljno zaliha hrane i medicinske opreme za decenije života. Popularno rečeno: „detetu ništa ne fali“. Situacija se komplikuje pri pojavi bespomoćne žene (u filmu Žena, tumačena od srane Hilary Swank), čiji vapaj za pomoći ćerka čuje iza vrata pretkomore, koja je jedino što je deli od spoljneg sveta i najbliže što mu se ikada približila. Nalazi se pred dilemom: otkazati poslušnost roditelju i time pomoći, možda spasiti život? Pri tome rizikuje da ugrozi sopstveni. S druge strane: odbiti pomoć i pogaziti principe na kojima se zasniva njeno sveukupno odgajanje? Mogućim interpretacijama dileme prethodi ključna scena u kojoj ćerka ima desetak godina i u kojoj miš zaluta u bunker kroz jedan od ventilatora pretkomore. Uzbuđenje pred drugim bićem od krvi i mesa je ogromno. Ćerka želi da ga zadrži, ali Majka je nemilosrdna: spaljuje miša i šalje jasnu poruku da je sve što dolazi spolja nepoželjno u njihovom svetu. Ovo je neretka slika sukoba između deteta i roditelja, u kojoj roditelj mora da se odluči za dobrobit deteta iako to znači da ga frustrira. Radnja dalje ispituje granice takvog postupanja.

Glas igra veoma važnu ulogu u dočaravanju požrtvovane i brižne figure majke. Američko-australijska glumica Rose Byrne je pozajmila svoj veoma uverljivo.To je jedini način da gledalac prevaziđe otpor prema mašini, koja je za razliku od ljudske majke hladna i spolja i iznutra. Podešavanjem frekvencije i boje glasa stvara se iluzija o ljubavi roditelja prema detetu, koja prvi put biva dovedena u pitanje pri pojavi Žene. Žena ukazuje Ćerki na činjenicu da je stvorenje koje naziva majkom ne voli jer nije to u stanju. U tom momentu počinje unutrašnja borba. Momenat osvešćivanja o granicama roditelja je uvek bolan, a ograničenja su predstavljena inteligencijom, vaspitanjem, sredinom u kojoj odrastamo… Postavlja se pitanje da li veštačka inteligencija može da prevaziđe ova oganičenja, kao i ljudske slabosti? Da li je čini superiornijom? Snaga ovog filma leži upravo u odgovoru na ovo pitanje, koje ne treba shvatiti kao konačno. Iz njega proističu drtuga pitanja.

Veštačka inteligencija simboliše racio i ona će lako žrtvovati živote zarad višeg cilja. Ako je cilj stvaranje nove i naprednije ljudske vrste, a naš demijurg je superiorniji od nas, da li je to i garant da ono ljudsko, nesavršeno, ipak neće proraditi u nekoj od sledećih generacija? S druge strane, da li je cilj roditelja savršeno dete, odnosno savršeni čovek, ili se on ogleda u stremljenju ka tome, u procesu postajanja i učenja iz iskustva? Gde prestaje ljudsko? Gde su granice ljudske, a gde veštačke iteligencije i gde se nadopunjujemo? U momentu kad Majka shvata da je Ćerka spremna da dalje ide sama, pozdravlja je rečima – Ja ću uvek biti tvoja majka – na šta Ćerka odgovara – Znam. Sa minimalno teksta i odličnom glumom šalje se moćna poruka: ne možemo da se oslobodimo roditelja ili negiramo njihovo postojanje. Oni će uvek biti deo nas, ali imamo slobodnu volju i zahvaljujući njoj samostalno donosimo odluke i gradimo sopstveni život. Maestralno kod ovog filma jeste da je uvek korak ispred nas i baš kad pomislimo da možemo da se pozabavimo sledećim pitanjem, on otvara pukotinu u prethodnom: možda je ipak svaka naša odluka prethodno „isprogramirana“, za šta je, pored odlične režije i glume, zaslužan i scenario, koji potpisuje Michael Lloyd Green.

Nepoznata žena simboliše spoljni svet, koji je u direktnom sukobu sa svetom koji roditelj kreira za svoje dete kako bi ga zaštitio. Žena je alternativa tradicionalnom viđenju majke i postavlja u direktni kontrast mašinu i čoveka. Dok odrasta, čoveku su potrebni uzori. Majka je za ćerku jedan od prvih. U ovom specfičnom slučaju, Majka nije u stanju da odgovori ovoj ulozi do kraja, počevši od fizičkom izgleda sve do emotivnog aspekta. Zato tu ulogu preuzima žena od krvi i mesa. Majka (robot) je pita – Misliš da možeš da me zameniš? Ona ne odgovara, ali zato dela. Ono što je za Ćerku poražavajuće jesu Ženine slabosti, a najviše od svega – laž. Isto to za gledaoca pedstavlja tračak nade: i pored svih nedostataka čovek može da parira mašini.

Ja sam Majka je film koji nas podseća da živimo u paradoksalnom svetu. Podizanje svesti se odvija na mnogo nivoa: priroda, životinje, hrana, a ipak se čini da je sa društvenim razvojem otuđenost čoveka od čoveka sve veća. Nuklearna porodica se razgrađuje i pedstavlja kao prevaziđeni model, a opet vlada velika netrpeljivost na globalnom nivou. Film preispituje nove modele postojanja i podseća nas da ljudsko u nama nije obavezno loše. Alternativna slika budućnosti je svet u kom smo minimiralo zlo, ali i sve ljudsko. Pitanje je da li bi čovek u takvom svetu bio srećan? U svetu gde su zastupljeni krajnji polovi spektra, iako su možda upaljene crvene lampice za uzbunu, čovek ume da preživi. Takav svet je pun bola, ali i ljubavi. Izgleda da je svemu potreban antipod da bi živelo i da moramo da se pomirimo sa gubicima ako želimo išta da osećamo.

Na neki način, film je oda ženi, prvenstvo majci, koja se ne ostvaruje samo biološki. Naprotiv, uloga je mulidimezionalna i prevedena u filmu na nivo vrste. Šta to vreba izvan bunkera? Koje tajne Žena otkriva Ćerci na putu odrastanja? Odgovori na ova pitanja čekaju vas ukoliko se upustite u odiseju.

Za sam kraj trebalo bi istaći da je nosilac novog ljudskog poretka žena, koja je kontrast Evi, prvoj ženi po Bibliji. Ipak, obema im je zajedničko što su se oglušile o zapovest roditelja. Proističe da je to neophodan korak kako na individualnom tako i na koletivno nivou. Dakle, da li će i novi ljudi iznova i iznova da beru i grizu zabranjeni plod? Da li je to jedini mogući način opstanka? Pogedajte film i donesite svoj sud. Koji god odgovor da vam se nametne, uloženo vreme će se isplatiti jer predstavlja moralno-filozofsko putovanje kroz sopstveni život.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

www.facebook.com/djordjevicpisac/

Instagram: sanja_sorriso

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  “Ja sam majka”, Aleksandra Đorđević, Film