„To što se devičanstvo prikazuje kao vrlina, a ne kao prepreka što odvaja neznanje od znanja, je infantilno sujeverje ljudskog duha.“  Volter

 

Predigra

U čulno-fizičkom svetu devičanstvo ne postoji. Ne može se videti, izmeriti, omirisati ili uslikati. Devičanstvo je kao i pravda – nestabilan pojam u čije se ime kunu mnogi. Pretpostavlja se da postoji kao što postoji milosrđe – po svom „božanskom“ efektu. Nevinost nema biološke korene i nikakvu evolucionu prednost. Ono je plod bujne ljudske mašte, baš kao verovanje u dobre vile.

Devičanstvo je ideja koju smo kroz religiju, kulturu, legalni sistem, umetnost i nauku razvili do nadljudskih dimenzija. Postepeno je devičanstvo tokom ljudske istorije dobijalo nebeski pečat i tako stalo rame uz rame s najvažnijim idejama Stvaraoca. Sve to, nažalost, nije ništa drugo do licemerje.

Kada se govori o devičanstvu – radi se o kontroli. Pojam devičanstva i njegov značaj je muški izum. I mada se nevinost po definiciji odnosi i na muškarce i na žene, u praksi samo se ističe kada su ženske osobe u pitanju. Dečaci-devci tokom istorije su imali manje značajne uloge i to pre svega u malobrojnim religioznim ceremonijama. Uprkos svemu tome, devičanstvo je mnogo puta bilo pitanje života i smrti. Ili u naboljem slučaju pitanje između normalnog življenja i gladovanja u bedi.

Svako je ubeđen da zna šta je to devičanstvo. Ali, da li je baš tako?

Još su stari Grci pisali o devičanstvu na metaforičan način, upotrebljavajući nepreciznu terminologiju. To je zato što devičanstvo može biti apstraktno, metaforično, fizičko, pesničko, nametnuto ili samosvesno, religiozno, ukradeno i – sve ono što je ljudskoj mašti po volji. Može biti sve – jer nije ništa.

Po najpopularnijoj definiciji devojka nije više devica nakon što je vodila ljubav s muškarcem. Odnosno, od trenutka kada penis uđe u vaginu. Dakle, potrebna je penetracija. Po toj definiciji devojka koja, recimo učestalo, učestvuje samo u oralnom i analnom seksu, pa i sa penetracijama, ali ne vaginalnim, je devica. To je zato što prilikom ulaska penis nije oštetio himen. Himen je postao merilo devičanstva. Da li je devica žena čiji elastični himen odbija da bude pocepan tokom seksualnog odnosa? Da li nije devica devojčica koja je rođena bez ikakvog traga himena? Ranije je sve bilo jasno – ako krvavi prvi put – devica je! A šta ako ne krvavi? Mada su tokom pisane istorije, kada god je bilo potrebno da krvave, mlade su krvarile. One koje nisu, a bilo je i takvih – loše su prolazile.

Poznat je veći broj načina kako iskrvaviti posteljinu. Obično je majka ta koja uputi ćerku na tehnologiju i trikove krvarenja. Ne zato što dotična ćerka nije nevina, već zato što mnoge žene ne krvave, ili ne krvare u dovoljnoj meri da bi to krvavljenje ostalo zabeleženo na posteljini.

Pitanje koje se postavlja je da li zaista znamo šta je devičanstvo? A još bolje je upitati se zašto nam je to uopšte važno. Nije kod mladića, zašto bi bilo kod devojaka? Najverovatnije zato što je Tvorac jedinka muškog roda, onaj koji je sve stvorio i koji, baš iz tog razloga, sve poseduje. A Tvorac je postavio čoveka (čitaj: muškarca) na zemlju da bi se starao o njegovoj tvorevini, pa samim tim i o devičanstvu.

Hronologija defloracije

„Dobre devojčice idu u raj.“

Kontrolisanje seksualnih aktivnosti je prastara, a i veoma omiljena, razbibriga ljudskog društva. Ruku na srce, društvena zajednica teži svim vrstama kontrole, a ne samo seksualne, mada je tokom poznate nam istorije seksualno nadziranje možda otišlo najdalje. Na svaku asocijaciju na seks, na seksualni akt, na seksualne želje i težnje gleda se sa posebnim podozrenjem. Ne samo tokom prošlosti već i dan danas, ne samo u konzervativnim društvima, već i u najliberalnijim. Ko sumnja u to neka pukuša da prošeta go Menhetenom, na primer. Govorimo o golotinji, a ne o seksu. Golotinja koja samo asocira, indirektno, na seks. Svako dete spozna rano u životu da je seksualni akt bezobrazan čin i da se o tome ne govori. Društveni moralni standardi često brkaju i romantiku sa pornografijom. Seks je bauk! Celibat je uzvišen!

Antropolozi veruju da se ideja devičanstva pojavila negde u vreme neolitske ere, istovremeno kada je čovek počeo da pripitomljava životinje i kultiviše biljke, ali niko zaista ne zna kad je sve krenulo, mada je evidentno da je seks prethodio ideji čednosti. Takođe je verovatno da je dominantni mužjak čistom fizičkom snagom branio i svoju teritoriju i svoje vlasništvo, a kako su mu ženke bile najveće bogatstvo, nije dozvoljavao da im se neko drugi približi, baš kako to rade primati i većina sisavaca. Kontrola seksualne prakse njegovih ženki osiguravala mu je očinstvo nad decom, jer mužjak nije hteo da deli hranu s izrodima koji nisu bili njegovi.

Takođe se može pretpostaviti da je bila uobičajena praksa da mužjak nije opštio sa ženkom pre njene prve menstruacije, pre nego što je priroda omogućila plod seksualnog akta. To ne možemo sa sigurnošću da znamo, ali ono što smo već shvatili je da priroda ima svoje zakone koje nameće i ljudskom rodu, bez obzira da li mi o tome razmišljali ili ne. U svakom slučaju, ta ista priroda stvorila je mužjaka fizički jačeg od ženki i tako se osigurala da se vrsta nastavlja, pa makar u tu svrhu morala da se upotrebi i sila.

Pojam devičanstva stiže kasnije i samo je jedan od načina kontrole mužjaka nad ženkama. Otac kontroliše ćerke koje kasnije trampi za nešto drugo, ponekad i druge ženke, ponekad hranu, ponekad ih poklanja, kad-kad mu ih otimaju, kao što mu otimaju i majke tih ćerki i ostalo što poseduje. Jedan od razloga ubistava je posedovanje ženki, drugi je stado, odnosno materijalno posedovanje. Prirodi je svejedno na koji način mužjaci stižu do ženki. Sve dok se vrsta nastavlja, svaki pristup je opravdan.

Kasnije, sa civilizacijom, ta se društvena situacija dramatično menja, ali jedno je sigurno, tokom većeg dela istorije život žena bio je u milosti muških zakona, u to uključujući i instituciju devičanstva. Postepeno devičanstvo i brak postaju glavne  odrednice života žena. Ako devojka nije bila udata, a ni devica, bilo da je viđena u seksualnom aktu ili je postala trudna, bila bi osuđena na patnju i/ili na smrt. Bilo proterivanjem, bilo kamenovanjem… Žene nisu mogle da upražnjavaju seksualni akt bez dozvole svojih familija, bez odobrenja muškaraca.

Arheologija himena

„Mada ga nismo nikada zvali po imenu, govorili su nam da je to naša nevinost, naša čednost, naša dobrota, naše devičanstvo, oznaka… naš štit, što me je uvek podsećalo na sliku poginulog spartanskog vojnika iz moga udžbenika istorije… Uvek su nam govorili da ‘muškarci mogu da prepoznaju’, a upozoravali su nas da se ne brišemo isuviše snažno, što je prouzrokovalo zbunjenost o konstrukciji seksualnog organa. Sve nam je rečeno o himenu osim gde se nalazi, šta je to himen i hirovit fakt da žene dele taj biser ni manje ni više nego sa slonicama, magaricama i krmačama.“

Florenc King, u članku o zabavljanju tokom pedesetih godina 20. veka

Starim Grcima nije bilo poznato postojanje himena. Ni otac medicine Hipokrit, ni dobro obavešteni filozof Aristotel ne samo da nisu nikad videli himen, već su tvrdili da je za zdravlje žene od velike važnosti nezakrčena vagina.

Galen, legendarni lekar Rimskog carstva, nije spomenuo himen u svojoj detaljnoj analizi ženskih genitalnih organa. Soranus, još jedan čuveni lekar iz Rima, pominje himen ali samo da bi odlučno tvrdio da ne postoji. Kaže da je devičina vagina „stisnuta i uska… jer sadrži brazdice… kada se dogodi defloracija, te se brazdice odviju prouzrokujući krvarenje… Pogrešno je verovanje da tanka membrana raste po sredini vagine i da se ta membrana pocepa tokom defloracije“. Čak su i u Diderotovoj Enciklopediji izražene sumnje o postojanju himena.

Ideja devičanstva, kao koncept, moralna kategorija i socijalna konstrukcija, nije veliko iznenađenje, ali postojanje himena, kao deo ženskog tela, kao što je uvo, očni kapak ili bubna opna, nije ni pominjano hiljadama godina. Kako je to moguće? To je zato što himen ima hiljade lica.

Veličina i oblik himena varira od devojke do devojke, od žene do žene. Može da samo bude naznačen kao prsten uz rub vaginalnog otvora, ili veći komad tkiva sa jednim ili više otvora. U retkim slučajevima može da se pronađe himen bez otvora, na kome zato mora da se izvrši hirurška intervencija i oslobodi prolaz za menstrualni odliv. Uzevši u obzir osobenost veličine i oblika himena, možda bi bilje tretirati ga kao mesto, a ne kao organ.

Najučestalija forma himena je u obliku polumeseca. Takva forma omogućava nesmetano izlivanje menstrualne krvi i drugih vaginalnih tečnosti. Mikroperforirani himen je tanko tkivo koje skoro potpuno zatvara vaginu devojke. Nešto menstrualne krvi može da teče ali su otvori ipak premaleni. Devojka s mikroperforiranim himenom najverovatnije ne može da umetne tampon u vaginu. Ukoliko ipak uspe da ga stavi, može imati problema da ga izvadi nakon što se on napuni krvlju. Obično se na takvom himenu izvršava manja hirurška operacija proširenja otvora na tkivu.

Neprobušeni himen uopšte nema otvor, a može da se uoči nakon rođenja, mada u mnogim slučajevima problem se tek otkriva u pubertetu. Potrebna je hirurška intervencija. Ta operacija se zove hymenotomia.

Takođe su uočeni i himeni sa dva otvora. Izgledaju kao da imaju dodatnu traku tkiva koja prolazi sredinom većeg otvora i deli ga na dva dela. Ponekad je potrebno hirurški ukloniti dodatno tkivo da bi se poboljšao izliv menstruacije.

Šta je himen? Da li jahanje, upotreba tampona i gimnastika mogu da ga promene? Šta devičanstvo ima da vidi s himenom? Da li može da se tvrdi da je neko upražnjavao seks na bazi izgleda himena? To su samo neka od mnogih pitanja koje postavljaju devojčice i devojke.

Najednostavniji odgovori bi bili: himen je komad tkiva koje se nalazi skoro na samom otvoru vagine. Nije parče kože koja prekriva vaginu, nije membrana.

Danak u krvi

„Imala sam deset godina kada mi je baba rekla da me vodi na reku da bih izvela ceremoniju posvećenja. Insistirala je da će mi posle toga dati mnogo dobro da jedem. Bila sam mala i nisam imala pojma šta će mi se dogoditi. Kada smo stigli na mesto, skriveno iza šikare, tik uz reku, svukli su me. Zavezali su mi oči, a bila sam sasvim gola. Morala sam da legnem la leđa. Četiri žene držale su mi noge i ruke, a peta mi je sela na grudi da ne bih mogla ni malo da se pomerim. Stavili su mi neku krpu u usta i onda su me – isekli. Bol je bio neizdržljiv. Kako sam se opirala i pokušavala da ustanem, izgubila sam mnogo krvi. Naravno, nisu mi dali nikakvu anesteziju ili bilo šta za bolove. Operacija mi je izazvala krvarenje, a to mi je prouzrokovalo tešku anemiju. Tokom dužeg perioda osećala sam bolove kada sam urinirala. Takođe sam patila od vaginalnih infekcija. Isekli su me običnim nožem…“

Svedočenje Hane Korome, žene iz Obale Slonovače

Preko 135 miliona žena na svetu amputiran je jedan ili više delova genitalija. Godišnje dva miliona devojčica prolaze kroz patnju i fizičke i duhovne bolove ove torture koja se praktikuje u 28 zemalja Afrike, mada se seksualno sakaćenje, bez obzira što je ilegalno, izvodi i u Australiji, Evropi, Kanadi, Novom Zelandu, Izraelu i Sjedinjenim Američkim Državama. U ovim zapadnim zemljama oko 6.000 ženske dece bivaju osakaćeni i to uz pristanak i ponekad asistenciju svojih najbližih rođaka, uključujući učešće rođenih majki, tetaka i baba.

Čak i uvim modernim vremenima izvesne kulture ne pridaju humane važnosti ženama i tretiraju ih manje više kao robove i, naročito, kao vagine i materice. U kulturama gde devojke moraju pre braka da budu device, bilo koje lično, telesno i psihičko žrtvovanje je obavezno.

Sakaćenje ženskih polnih organa, poznato kao i žensko obrezivanje, uglavnom se izvodi od strane nestručnih osoba, bez anestezije i uz upotrebu primitivnih instrumenata, kao što su britve, perorezi ili komad stakla. Babice i berberi izigravaju hirurge. Nepoznat je tačan broj „pacijenata“ koje su umrle od posledica ovog barbarskog čina, jer je do podataka teško doći u kulturnim sredinama koje od očiju stranaca prikrivaju ritual seksualnog sakaćenja. Čak je i lokalno medicinsko osoblje nevoljno da uvek navede uzrok smrti iskrvavljene ili infekcirane devojčice.

Čin sečenja i prekrojavanja genitalija ženske dece, devojaka i žena postoji kao tradicija još iz prastarih dana. Žensko obrezivanje u većini slučajeva izvodi se na devojčicama starim od četiri do deset godina, mada se u nekim sredinama vrši i na bebama ili na devojkama neposredno pre braka.

Izraženo u procentima rasprostranjenost obrezivanja žena po afričkim državama je sledeća:

• Gvineja – 99 odsto.

• Egipat – 97 odsto.

• Mali – 92 odsto.

• Sudan (na severu) – 90 odsto.

• Eritreja – 89 odsto.

• Etiopija – 80 odsto.

• Burkina Faso – 77 odsto.

• Mauritanija – 71 odsto.

• Obala Slonovače – 45 odsto.

• Čad – 45 odsto.

• Centralna Afrička Republika – 36 odsto.

• Kenija – 32 odsto.

• Senegal – 28 odsto.

• Nigerija – 19 odsto.

• Tanzanija – 18 odsto.

• Benin – 17 odsto.

• Gana – 5 odsto.

• Nigerija – 5 odsto.

Nema sumnje da religija igra ulogu u obrezivanju ženskih genitalija, ali, prema podacima kojima raspolažemo, odnos između religije i obrezivanja nije podudaran. U šest gore navedenih zemalja (Benin, Etiopija, Gana, Kenija, Obala Slonovače i Senegal) muslimansko stanovništvo više je naklonjeno obrezivanju od hrišćanskog. U pet zemalja ta razlika među religioznim grupama nije od značaja. U tri države (Niger, Nigerija i Tanzanija) među hrišćanima obrezivanje praktikuje se više nego među muslimanima. Ipak, najveće razlike mogu da se uoče u zemljama kao što su Benin, Gana, Obala Slonovače i Senegal, gde je 79 odsto muslimanskih devojaka obrezano, poređujući sa 16 odsto među hrišćanima.

Sakaćenje genitalija, kako po nameri tako i po tehnici zahvata, nije svugde isto. Obrezivanje žena uobičajeno se svrstava u četiri kategorije:

1) Takozvana klitorektomija (clitorectomy) sastoji se u uklanjanju tkiva koja okružuje klitoris, sa ili bez odstranjivana čitavog klitorisa.

2) Zahvat poznata kao izrezivanje podrazumeva uklanjanje čitavog klitorisa i dela labie minora (mala usna). Grube kopče od ovčijih creva ili trnja mogu biti upotrebljene za zaustavljanje krvarenja. Ponekad se samo stavlja namaz blata. Vaginalni otvor nije više pokriven nakon ovog zahvata.

3) Treća kategorija obrezivanja poznata je kao infibulacija (stavljanje pojasa nevinosti). Ona je najdrastičniji zahvat sakaćenja spoljnih ženskih polnih organa. Iseca se čitav klitoris i veći deo ili kompletna labia minora, a labia majora (velika usna) se zarezuje da bi se stvorila nova površina. Potom se nastala površina tkiva ušije, a ostavlja se samo mali otvor za izliv mokraće ic menstrualne krvi. Nakon što tkivo zaraste moguće je primetiti samo manji otvor na mestu genitalija. Običaj je da mladoženja tokom prve bračne noći nožem napravi otvor kroz zaraslo tkivo. U nekim plemenima, ako se bračni par razvede, nije retko da muž pre rastanka ponovo ušije ženine genitalije. Ova vrsta sakaćenja takođe je poznata pod imenom faraonsko obrezivanje. Najviše se izvodi u Sudanu i Somaliji.

4) U četvrtu kategoriju spadaju razne intervencije kao što su: bušenje i probadanje klitorisa i/ili labia minore, teglenje klitorisa i labie minore, sagorevanje klitorisa i umetanje raznoraznih supstanci koje izjedaju tkivo vagine…

Luna Foks

Luna Foks je rođena  12. jula 1976. u Bostonu u katoličkoj porodici. Otac joj je poreklom Irac a majka potiče iz stare španske porodice koja se još pre nekoliko vekova naselila na jugu Floride. Osnovno i srednje obrazovanje, zahvaljujući državnoj službi njenog oca, stekla je u Bostonu, Meksiko Sitiju, Beliz Sitiju i Majamiju. Psihologiju je studirala u Majamiju, a magistrirala je novinarstvo u istom gradu. Radi kao slobodan novinar sarađujući sa većim brojem publikacija sa engleskog i španskog govornog područja.

za P.U.L.S.E  priredio i preveo: Milan Balinda

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  devičanstvo, Društvo, Milan Balinda, P.U.L.S.E, Sociologija