Треба водити рачуна о чињеници да ведски текстови приказују религиозни систем једне свештеничке елите која је служила војној аристократији; преостали део друштва – односно већина, вајшје и судре – вероватно су делили веровања и идеје аналогне онима које сусрећемо две хиљаде година касније, у хиндуизму.

Индоиранска племена су се током периода заједништва одређивала речју која је значила „племенити (човек)“, аирја (airya) на авестијанском, арја (arya) на санскриту. Аријци су почели да продиру у северозападну Индију почетком II миленијума; четири или пет векова касније, они су заузимали области „Седам Река“, сапта синдхавах (име које је такође познато и у Авести: Хаптахинду), односно област горњег тока Инда, Пенџаб. Као што смо већ приметили, могуће је да су освајачи напали и уништили неке харапске градове. Ведски текстови помињу борбе против даса (dasa) и дасјуа (dasyu), у којима се могу препознати настављачи или преживели припадници индске цивилизације. Они су описани као људи црне пути, „без носа“, варварског језика, који исповедају култ фалуса [шишна дева (sisna deva)]. Имали су бројна стада и живели у утврђеним насељима (пур). То су оне “тврђаве” које је Индра – назван пурандура, “рушитељ утврда” – нападао и уништавао на стотине. Ту су се борбе одиграле пре састављања химни, јер је сећање на њих изразито митологизовано. У Ригведама се такође помиње још један непријатељски народ: Пани, који краду краве и прихватају ведски култ. Харијупија на обалама реке Рави вероватно је била исто што и Харапа. Осим тога, у ведским текстовима се алудира на рушевине (арма, армака) у којима су живели “чаробњаци”; а то показује да су Аријци срушене градове повезивали са древним становницима области[1].

Ипак, симбиоза са домороцима започиње прилично рано. Ако у каснијим књигама Ригведе реч даса значи “роб”, што указује на судбину побеђених Даса, други припадници покореног народа су се изгледа прикладно уклопили у аријско друштво; на пример, поглавар Даса је слављен зато што штити брахмане (Ригведа, VIII, 46, 32). Бракови са домороцима остављају трага у језику. Ведски санскрит има читав низ феномена, посебно церебралне сугласнике, који се не налазе ни у једном другом индоевропском идиому, чак ни у иранском. Ови сугласници по свој прилици одражавају изговор домородаца који су се трудили да науче језик својих господара. Исто тако, ведски речник је сачувао велики број неаријских речи. Чак су и неки митови домородачког порекла. Овај процес расне, културне и религиозне симбиозе, који је потврђен од најстаријих времена, шириће се зависно од напредовања Аријаца долином Ганга.

Ведски Индуси су се бавили земљорадњом, али је њихова економија била пре свега пастирска. Стока је имала функцију новца. Јело се млеко и млечни производи, али и месо говеда. Коњ се високо ценио, али је коришћен искључиво за рат, пљачку и краљевске обреде. Аријци нису имали градове и нису знали за писмо. И поред једноставности њихове материјалне културе, дрводеље и ковачи од бронзе уживали су велики углед. Гвожђе се почело користити тек око 1050. године пре наше ере.

Овим племенима управљали су војни поглавари, раџе. Моћ ових малих краљева уравнотежавали су народни савети (сабха и самити). Крајем ведског доба, довршена је подела друштва у четири класе. Термин варна, који је означавао друштвене класе, значи “боја” – што је показатељ етничке разноврсности која је чинила основу индијског друштва.

Химне откривају само неке видове живота из ведског доба. Приказ је углавном уопштен: Аријци су волели музику и игру; свирали су флауту, лауту и харфу. Правили су опојна пића, сому и суру, од којих ова друга није имала религиозно значење. Коцкање је било веома омиљено; њему је посвећена читава једна химна у Ригведи (X, 34). Један број химни наговештава сукобе између различитих аријских племена. Најславније, племе Бхарата, победило је под краљем Судом десет уједињених краљевића. Међутим, историјски подаци су у Ригведама доста сиромашни. Нека имена ведских племена – на пример Бхарата – поново се јављају у каснијој књижевности. Махабхарата, која је састављена најмање пет или шест векова после ведског доба, приповеда о великом рату између Куруа и њихових рођака, Пандава. Према предању које су сачувале Пуране, тај се рат збио око 1400. године (п. н. е.), у Мадхјадешу, у средишту полуострва, што говори о продору Аријаца преко леве обала Ганга. У време када је био редигован велики теолошки спис Шатапатха Брахмана, између 1000. и 800. године, биле су аријанизиране области Кошала и Видеха. Рамајана, са своје стране, показује да се утицај Аријаца ширио ка југу.

Као што су противници Аријаца били митологизовани, претварани у “демоне” и “чаробњаке”, преображаване су и битке које су вођене за освајање области или, тачније, поистовећиване су са победама Индре против Вритре и других “демонских” бића. Касније ћемо размотрити космолошке импликације таквих узорних борби. Овом приликом укажимо на то да је заузимање неке нове области постајало озакоњено подизањем жртвеника (гархапатја)  посвећеног Агнију. “Говорило се да се негде населило [авасјати (avasyati)] тек када се сагради један гархапатја, а насељени су били сви они који су подигли жртвеник ватре“ (Шатапатха Брахмана VII, I, I, 1-4). Али подизање жртвеника посвећеног Агнију заправо је било само обредно подражавање Стварања. Другим речима, заузета област је предходно из „хаоса“ претварана у „космос“; учинком обреда, она добија „облик“, и постаје стварна.

Као што ћемо одмах видети, ведским пантеоном владају богови. Неколико богиња чија имена знамо – углавном имају скромну улогу: то су загонетна Адити (Неспутаност) – Мајка богова, Ушас – богиња Зоре, и Ратри – Ноћ којој је посвећена једна лепа химна (Ригведа X, 127). Утолико је дакле значајнији доминантни положај Велике Богиње, у хиндуизму: она, сигурно, представља тријумф екстрабрахманске религиозности, као и стваралачку снагу индијског духа. Очигледно, треба водити рачуна о чињеници да ведски текстови приказују религиозни систем једне свештеничке елите која је служила војној аристократији; преостали део друштва – односно већина, вајшје и судре – вероватно су делили веровања и идеје аналогне онима које сусрећемо две хиљаде година касније, у хиндуизму. Химне не одражавају свеукупност ведске религије; оне су биле састављене за аудиторијум који се на првом месту бавио овоземаљским добрима (за кшатрије – прим. И.): здрављем, дуговечношћу, великим бројем синова, мноштвом стоке, богатством.[2] Отуда је вероватна помисао да су неки религиозни концепти, који ће касније постати широко прихваћени, у ведско доба већ били уобичајени.

Стваралачка снага индијског духа, о којој смо управо говорили, изражава се пре свега у процесу симбиозе, асимилације и ревалоризације који доводи до аријанизације Индије и, касније, до њене хиндуизације. Тај процес, који је трајао више хиљада година, остварио се у дијалогу са религиозним системом који су разрадили брахмани на основу ведског „откровења“ (срути). Најзад, религиозно и културно јединство Индије било је производ дугог низа синтеза, остварених у знаку песника-филозофа и стручњака за обреде ведског типа.

Mirča Elijade

Изворник: Српска акција