Атех –  (IX век) – хазарска принцеза чије је учешће у полемици око хазарског покрштавања било пресудно.Њено име се тумачи као назив за четири стања свести након Хазара.На сваком капку носила је током ноћи по једно слово исписано попут оних што се коњима убележавају на капке пред трку. Слова су била из забрањене хазарске азбуке у којој свако писмено убија чим се прочита. Слова су исписивали слепи, а ујутру су пре умивања дворкиње служиле принцезу жмурећи. Тако је она била заштићена од непријатеља док спава. А то је за Хазаре значило време када је човек најнеотпорнији. Атех је била веома лепа и побожна, слова су јој савршено пристајала, а на њеном столу стајало је увек седам врста соли и она је пре него што би узела комад рибе умакала прсте увек у другу со. Тако се молила. Каже се за њу да је имала и седам лица, као седам соли. Према једном предању, она је свако јутро узимала огледало и седала да слика: један роб или робиња, увек нови или нова, долазили су да позирају. А она је сваког јутра од свог лица стварала ново, дотад невиђено лице. Према другим речима Атех уопште није била лепа, али је своје лице пред огледалом увежбавала да узме такав израз и да тако распореди црте да стекне леп облик. Та увежбана лепота изискивала је од ње огроман физички напор и чим би  принцеза остала сама и опустила се, њена лепота би се расула као њена со. У сваком случају, један ромејски (византијски) цар називао је у IX веку ,,хазарским лицем“ чувеног философа и патријарха Фотија,што је могло значити или сродничке односе патријархове са Хазарима или лицемерје.

Према Даубманусу ниједно није случај. Хазарским лицем називана је особина свих Хазара,па и принцезе Атех, да свакога дана освану као неко други, под сасвим новим и непознатим лицима, тако да имају муке и с најближим сродницима да се препознају. Путници бележе, опет, да су хазарска лица и сва иста и да се никад не мењају и да отуда долази до тешкоће и забуна. Било да је овако или онако, ствар излази на исто и хазарско лице је појам које се тешко памти. Тако се може објаснити и легенда према којој је принцеза Атех имала друго лице за сваког учесника у хазарској полемици на кагановом двору, или да су чак постојале три принцезе Атех – једна за исламског, друга за хришћанског и трећа за хебрејског мисионара и тумача снова. Чињеница је, међутим, да њено присуство на хазарском двору није забележио оновремени хришћански извор писан на грчком и преведен на словенски језик (Житије Константина Солунског-св.Ћирила), али је према Хазарском речнику једно време у грчким и словенским монашким круговима постојало нешто као култ принцезе Атех. Тај култ је настао у вези са веровањем да је Атех у полемици поразила хебрејског теолога и примила хришћанство заједно са каганом, за којег се опет не зна да ли јој је био отац, супруг или брат. Сачуване су у преводу на грчки и две молитве принцезе Атех,које нису никада биле канонизоване, али их Даубманус наводи као Оче хаш и Радуј се, Маријо! Хазарске принцезе. Прва од те две молитве гласи:

На нашем броду,мој оче, посада мили попут мрава:опрала сам га јутрос косом и они пузе по чистим котаркама и свлаче у свој мравињак зелена једра као слатке листове лозе; думенџија покушава да извали крму и упрти је на лећа, као плен од којег ће јести и живети читава седмица; они најслабији потежу слану ужад и нестају с њом у утроби наше пловеће куће. Само ти,мој оче,н емаш право на њихову врсту глади. У том прождирању брзине, теби, моје срце, које си ми једини отас,припада најбржи део. Ти се храниш раскомаданим ветром.

Друга молитва принцезе Атех као да објашњава повест њеног хазарског лица:

Научила сам напамет живот своје мајке и као неку позоришну улогу свако јутро један час глумим мајчин живот пред огледалима. То траје из дана у дан, годинама. То чиним одевена у мајчине хаљине, носећи њену лепезу и очешљана као она, јер косу сам сплела у облику вунене капе. Глумим је и пред другима, чак и у постељи мог драгог.У тренуцима страсти ја и не постојим више, нисам ја него она, јер тада, тако је добро глумим да моја страст ишчезава, а остаје само њена. Другим речима, она ми је унапред украла све љубавне додире. Али, ја јој не замерам, јер не знам да је и она била својевремено опљачкана на исти начин од стране своје матери. Ако ме сада упита чему толико глуме, одговорићу: покушавам да родим себе још једном,али на бољи начин…

  За принцезу Атех се зна да никада није успела да умре.

Ипак,постоји један запис урезан на ножу украшеном ситним рупицама која говори о њеној смрти. То усамљено и не много веродостојно предање преноси Даубманус, али не као причу како је принцеза Атех стварно умрла него како се то могло десити да је она уопште могла умрети. Као што од вина не седи коса,од навођења ове приче неће бити штете.Она гласи: 

Брзо и споро огледало

Једног пролећа принцеза Атех је рекла: -Навикла сам на своје мисли као на своје хаљине. Имају увек исти обим струка и виђам их свуда,чак и на раскршћима, и што је најгоре,од њих се више не виде раскрснице.

Да је разоноде, послужитељи су донели принцези једнога дана два огледала. Оба су била начињена од углачане соли, али једно је од њих било брзо, а друго споро огледало. Што је год оно брзо узимало одсликавајући свет као предујам од будућности, друго, оно споро, враћало је и намеривало дуг првог, јер је у односу на садашњост каснило тачно онолико колико је оно прво журило. Када су пред принцезу Атех изнели огледала, она је још била у постељи и с њених капака нису умивањем била уклоњена слова. У огледалима видела је себе склопљених очију или, тачније речено, први пут је прочитала на својим капцима исписана слова која убијају, пошто је у претходном и потоњем тренутку трепнула и огледала су то пренела. Умрла је усмрћена истодобно словима из прошлости и из будућности.

“Хазарски речник” – Милорад Павић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Hazarski rečnik, Književnost, Pavić