Balada o Džonu i Joko

‘Ponašao se malo napadno!’ Njihov prvi susret je bio neobičan, seća se Joko.

Džon i Joko su se prvi put sreli 1966. Lenon je bio još uvek oženjem sa prvom ženom Sintijom/Cynthia/ sa kojom se razveo dve godine kasnije.

Bilo bi to lepo da verujemo da je to bila ljubav na prvi pogled, ali ne za Joko. Bila je za Džona. Džon Lenon je o njegovom prvom susretu sa Joko, u umetnickoj galeriji Indica u Mason’s Yard u Londonu, mogao satima, sa puno nežnosti, da priča, prisećajući se detalja.

Fatalni susret desio se 9.novembra 1966. kada je Džon Danbar /John Dunbar/vlasnik galerije i muž Marijane Fejtful/ Marianne Faithfull/pozvao Lenona na interaktivnu izložbu jedne ‘izuzetne žene’, koja je priredjivala ‘a happening’ na kome će posetioci biti u nekim ogromnim crnim kesama i raditi ko zna šta u njima.

Lenon se pojavio dan ranije pre nego što je Joko uopšte očekivala da se bilo ko od  posetioca pojavi. Bila je to druga po redu njena izložba u Londonu i želela je da sve bude savršeno pre početka i bila je vrlo uzbudjena.

‘Rekla sam Danbaru da nikoga ne pušta dok sve nije gotovo’, kazala je Joko. I pored svega dogovorenog on se pojavljuje, pre izložbe, sa nekim mladićem. ‘Šta on radi ovde?’ A onda sam pomislila, neću da budem neprijatna pred nepoznatim, očigledno mu je dobar prijatelj kada ga je doveo. Rekla sam, ‘Zdravo’.

Impresioniran humorom koji je prepoznao u njenim radovima i njenim kreativnim idejama, Lenon nije ni bio svestan koliko je Joko bila nervozna i uznemirena pred izložbu.  I Lenon i Joko su kasnije javno potvrdili da Joko nije imala pojma ko je Džon Lenon, sve dok ih Džon Danbar nije predstavio.

‘Sišli su u podrum. Tamo je bila izložena moja instalacija, ’Jabuka’/‘Apple’. Sišla sam i ja za njima. Obojica su stajali ispred  platna pored koga su bili čekić i ekseri.

‘Mladić/Džon/ je zurio u prazno platno, vrlo ozbiljan. Onda je rekao ‘Smem li da zakucam ekser u njega?’ Rekla sam, ‘Možeš ako platiš 5 šilinga, onda možeš.’

‘Nisam znala da on nema novac kod sebe. On nije morao da nosi novac.’

Lenon je u njegovom stilu predložio:’ Pa…mogu li onda da zakucam zamišljeni ekser ako ti zamisliš pet šilinga?’

Zamišljanje zamišljenog je bila glavna ideja izložbe.

‘Oh, pomislila sam, ovo je vrlo interesantno. On već igra moju igru.

Bilo je vrlo brzo, pomislila sam.

Lenon je uživao u istraživanju njenog izloženog platna na plafonu, ‘Ceiling Painting’. Kasnije je izjavio da je dok se penjao na merdevine, da bi video ispisanu reč YES, bio oduševljen pozitivnom porukom i zauvek postao obožavalac Joko Ono.

‘A onda je rekao’ ‘Gde je taj obećani ‘happening?’ Pokazala sam mu karticu na kojoj je pisalo Udahni/Breathe. Približio mi se vrlo blizu sa svojim velikim nosem, i počeo da diše kao da želi da udahne celu mene, a onda je rekao’ Ovako’?

‘Zamislite.’

‘Nisam bila nešto oduševljena. Više mi je to bilo napadno. Sledeću stvar koju je uradio, zgrabio je jabuku koja je bila izložena i zagrizao je. To mi se uopšte nije dopalo. ‘Šta se ovde dešava?’ rekla sam. Moje nezadovoljstvo se videlo na mom licu, pretpostavljam. Džon je kao nevaljao dečak uhvaćen u nestašluku vratio jabuku na svoje mesto.’

Joko je u strahu pomislila, šta će se desiti ako se posetioci ponašaju kao Džon. ‘Ako ljudi budu imali nagon da to isto urade, moraću da stavim natpis ‘ Ne diraj’, ali onda sve gubi smisao. Šta sam mogla da uradim?’

Ostalo je da se nadam da Džon neće više ništa slično da uradi.

‘Prvi utisak o njemu, kada sam ga videla kako gleda u čekic i platno sa ozbiljnošću kao da gleda u Mona Lizu, bio je, koji divan, elegantan mladić. Neko lepo osećanje. Prostrujalo mi je kroz glavu: Bilo bi lepo imati neku vezu sa takvim čovekom. Onda sam pomislila : ‘ sada sam mnogo zauzeta. ‘Kad je ono mogao da uradi sa jabukom -‘Oh, zaboravi’.

Džon Lenon se seća…

…’Kada sam sreo Joko bilo je to kao kada sretnete ženu svog života i zbog nje ostavite društvo u baru, ne interesuje vas više da igrate fudbal sa njima, ne igrate više bilijar. Možda neki i pored toga imaju jedan dan u nedelji rezervisan za sve ove aktivnosti, ali onog trenutka kada sam ja sreo svoju ženu, do jučerašnje društvo više nije imalo značaja za mene, osim što su i dalje bili moji stari prijatelji. Znate ono kada se sretnete ‘ Kako si, kako ti je žena? Taj usputni razgovor. Znate onu pesmu :’ Those wedding bells are breaking up that old gang of mine’. Nisam to osetio sve do svoje 26. godine kada sam sreo Joko 1966. ali do potpune pripadnosti nije došlo sve do…venčali smo se tek 1968, čini mi se? Sve se to spojilo i pretvorilo u jedan vraški film. Ali bez obzira kako ga nazvao, to je bilo to. Ono pravo. Ono što sam čekao. ‘My old gang of mine’  više nisu postojali za mene. Nisam bio toga svestan u početku, ali to se uveliko dešavalo u mom životu mimo mene. Onog trenutka kada sam je sreo, to je bio kraj sa grupom, ali to nije bila tek obična grupa, ti momci su bili vrlo poznati, nisu to bili momci iz lokalnog bara.

Kako sam sreo Joko?

U Londonu su se šezdesetih godina pojavili nepoznati umetnici koji su izlagali svoja dela u underground galerijama. Džon Danber koji je bio oženjen sa Marijanom Fejtful imao je jednu od tih galerija koja se zvala Indica. Ja sam u pauzi snimanja posetio nekoliko izložbi u različitim galerijama kada mi je on predložio da dodjem i vidim dela jedne ‘amazing woman’ koja priredjuje neku vrsta ‘happeninga’ sa ljudima u kesama, crnim kesama i takve stvari. Sa Džonom sam otišao, noć pred otvaranje, da upoznam tu ‘amazing woman’. Kada sam se pojavio, ona nije znala ko sam ja, niti šta radim, tako da sam nesmetano razgledao izložene predmete. Bilo je tu i nekoliko studenata umetnosti koji su joj pomagali. Ugledao sam jabuku na postolju od pleksiglasa koja se prodavala za 200 funti. Pomislio sam, ovo je fantastično, odmah sam shvatio njen humor. Nisam imao neko znanje o avangardi ili o underground umetnosti, ali njen humor sam odmah prepoznao. 200 funti da biste gledali kako će sveža jabuka istruleti.

Medjutim, drugo njeno delo me je stavilo u poziciju da razmišljam da li je ona uopšte umetnik: merdevine na koje ste morali da se popnete da biste videli sliku koja je visila sa plafona. Bilo je to platno obojeno u crno i lupa koja je visila na lancu. Popeo sam se na merdevine, približio se platnu i kroz lupu pročitao, napisano malim, sitnim slovima reč, YES.

To je pozitivno, pomislio sam. Osetio sam neko olakšanje. Veliko je to rasterećenje kada se popnete merdevinama do vrha, pogledate kroz lupu, i ne čeka vas reč NO ili FUCK YOU ili nešto slično. Bio sam zaista impresioniran.

Onda sam ugledao  natpis na platnu pored koga je ležao čekić : ‘Ukucaj ekser’. ‘ Mogu li da ukucam ekser? Rekla je: ‘Ne’, pošto je otvaranje izložbe bilo sutradan. Danbar je dodao: ‘ Pusti ga da ukuca ekser, on je milioner, možda i kupi to platno.’ Medjutim, ona je bila više zainteresovana da platno ostane netaknuto do izložbe. Zato ona nikada nije ni zaradila novac, bila je zauzeta čuvanjem. Posle malog ubedjivanja konačno je rekla ‘ U redu, možeš da ukucaš ekser ali to će te koštati 5 šilinga’. Pametnjaković je odgovrio:’ Ti zamisli da sam ti dao pet šilinga, a ja ću zamisliti da sam ukucao ekser’.

Tada smo se zaista i sreli. To je bio trenutak kada smo se razumeli pogledom, ona je shvatila, ja sam shvatio da nam se upravo nešto desilo.

Džon Danbar nas je predstavio – ali ni ja ni ona nismo nikad čuli pre toga jedno za drugo. Nije znala ko sam ja, čula je samo za Ringa. Mislim da Ringo znači jabuka na Japanskom. Prišla mi je i dala mi je papirić na kome je pisalo BREATHE, jedna od njenih instrukcija. Ja sam jednostavno kao omadjijan krenuo da je udišem.

Drugi put sam je sreo na otvaranju galerije Clas Oldenburg u Londonu. Stidljivo smo klimnuli glavom prepoznavši se. Ona je bila iza mene. Gledao sam mimo nje, ja sam vrlo stidljiv u društvu ljudi, pogotovu devojaka. Nasmešili smo se jedno drugom i ostali tako zajedno ne pomerivši se do kraja.

Sećam se još jedne situacije. Došla je kod mene da traži finansijsku podršku za svoju izložbu, svojstveno svim tim underground umetnicima, i dala mi njenu knjigu, Grapefruit,  knjiga o konceptualnoj, eksperimentalnoj umetnosti sa instrukcijama. Krenuo sam sa čitanjem, ali me je sadržaj prilično iznervirao. ‘Slikaj dok ne padneš mrtav’, ili ‘dok ne iskrvariš’. ‘Dozvoli ljudima da kopiraju ili fotografišu tvoja dela. Uništi originale.’ Neki delovi su mi se dopadali. Prošao sam kroz sve faze kroz koje ljudi prolaze sa njenim radovima –  knjiga mi je bila pored kreveta, neki delovi su me podizali, prijali mi, neki su bili vrlo komplikovani i nisu mi se svidjali.

Pomogao sam joj da postavi izložbu. Koncept izložbe je bio da sve bude na pola: polovina kreveta, polovina sobe, polovina svega izloženog, sve isečeno na pola i sve obojeno u belo. Predložio sam joj, shvativši njenu igru: ‘ Zašto ne izložiš drugi deo u bocama’? To je i uradila. Još uvek imamo te boce sa izložbe. Bile su izložene na izložbi  pod nazivom Yoko Plus Me- to je bio naš prvi javni nastup. Ja nisam čak ni bio na izložbi. Bio sam isuviše nervozan.

Kada sam se zaljubio u Joko

Kada sam otišao u Indiju sa Maharunijem/Maharoonie/, dopisivali smo se. Pisma su bila još uvek formalna, možda sa malim nagoveštajima. Skoro da sam je poveo sa sobom u Indiju, ali nisam bio siguran zbog čega bih to uradio,  nisam bio načisto sa tim svim underground-avangardnim igrama. Kada sam se vratio iz Indije, nastavili smo razgovore preko telefona.

Pozvao sam je da dodje kod mene, bila je skoro ponoć,/Sintija /Cynthia/ Lenonova prva žena nije bila tu/, pa sam pomislio, odlična prilika da se upoznamo bolje. Došla je i ja nisam znao šta da radim. Otišli smo u moj studio koji je bio na spratu, svirao sam joj sve što sam imao snimljeno na trakama. Bila je impresionirana, a onda je rekla : ‘Hajde da napišemo jednu zajedno. Tako je nastala Two Virgins. Bila je ponoć kada smo počeli, zora kada smo je završili, onda smo vodili ljubav u cik zore. Bilo je divno.

‘Nikad nisam sreo ženu koju sam smatrao inteligentnom kao što sam ja. Zvuči prepotentno, ali sve žene koje sam sretao bile su ili praznoglave lutke, ili iskompleksirane i naporne intelektualke. I naravno, u muzičkoj industriji u kojoj sam, vrlo sam malo sretao inteligentne ljude. Uvek sam sanjao da sretnem nekog umetika, umetnicu koja bi bila kao ja. I mislio sam da je to nemoguće, ali onda sam sreo Joko i to je bilo to.’

Džon Lenon

Pit Taunzend/ Pete Townshend / i grupa The Who su pevali  : ‘Nadam se da ću umreti pre nego ostarim’, u pesmi My Generation, Bitlsi su pevali pesmu koju su napisali Pol i Džon  ‘When I’m Sixty-Four’, Džon je pevao svom petogodišnjem sinu Šonu u pesmi ‘Beautiful Boy’ ‘Jedva čekam da porasteš’.  Posvetio je pesmu Ostari sa mnom/Grow Old With Me/ svojoj ženi Joko… 1965 je rekao novinaru : ‘Mi ćemo ili nastradati u avionskoj nesreći ili će nas neki lunatik srediti’. Nažalost, obistinilo se ono čega se Pit Tauzend plašio i Džonova neozbiljna slutnja.

9. oktobra 2010. da je živ, Džon Lenon bi napunio 70 godina i možda bi sedeo u udobnoj fotelji u Kornvolu/Cornwall, u Engleskoj, sa svojom ženom Joko i čekao na telefonski poziv od sina Šona, izjavila je Ono u eskluzivnom intervjuu koji je dala uoči Džonovog rodjendana CNN uredniku emisije Anderson Cooper 360, Andersonu Kuperu. Ali njegov aktivan duh ne bi ga dugo zadržao u penzionerskoj stolici, rekla je Joko.

‘Sigurna sam da bi on i sa 70 godina i dalje razmišljao isto : Moramo nešto da uradimo sada. Sigurna sam da bi bio potpuno angažovan i aktivan pogotovu u današnje vreme.’, rekla je Ono.

U razgovoru sa Andersonom, Joko je govorila o tome kako su je nepravedno optuživali za raspad Bitlsa i kako nikad neće oprostiti Dejvidu Čapmanu /David Chapman/ manijakalnom obožavaocu Džona Lenona koji ga je odveo u smrt 1980.

Joko se sa Kuperom prošetala do Polja jagoda/Strawberry Fields, deo  Centralnog parka posvećen Lenonu koji je dobio ime po pesmi Strawberry Fields Forever, koju su napisali Lenon i Makartni.

Znam da ga ljudi vole zbog onoga što im je dao, a on im je dao mnogo. Htela bih da zaboravimo da ga više nema, hajde da slavimo što je bio sa nama. Sama činjenica da je postojao pomogla je svetu.

Zato bih želela da se ljudi toga sećaju a ne njegove smrti i da ga više nema. Naravno, njega više nema, ne znam, ali kada to kažem, ako se koncentrišemo na njegov rodjendan, čini mi se da tako menjam strukturu stvari, rekla je Ono.

Ono je nastavila da živi u zajedničkom apartmanu na Menhetnu u Dakoti, gde su ona, Džon i sin Šon živeli i gde ga je Čapman, pošto mu je Džon dao autogram, ubio.

Joko je obeležila Džonov rodjendan posetivši Peace Tower na Islandu, laserskim svetlom osvetljena kula, koju posećuje svake godine. Ona je izabrala ostrvo na Atlantiku, zato što je Island najseverniji na mapi, a sever je mudrost i moć, a mudrost i moć sa severa će se širiti po svetu, rekla je.

Joko ima 77. godina i vrlo je angažovana oko remasteringa Lenonove muziške ostavštine, koju izvodi sa njenom grupom Plastic Ono Band svake godine za vreme memorijala na Islandu.

Džonova smrt

‘Mislio sam da ako ubijem Džona Lenona, postaću neko.’

Dejvid  Čepman

Za Džonovu smrt je saznala u bolnici gde je odmah prebačen. To je period koga ne želi da se seća. Čekala sam doktora u bolnici i on se pojavio i nosio je nešto u ruci , prsten Džonov, samo kada se setim…ah, pomislila sam, šta je to, šta je to? Neko čudno osećanje, i kada mi je rekao da je Džon preminuo, rekla sam, ne, nije, on je živ. Znate, to su užasni trenuci. Ja jednostavno odbijam da prihvatim činjenicu da je mrtav.

Kad god  Lenonov ubica traži da mu se smanji kazna, Ono pokreće kampanju protiv njega i njegovog pomilovanja.’ Ja sam vrlo zabrinuta, znate, on je nestabilna ličnost’, rekla je.’ Skeptična sam kako Čapmana portretišu u javnosti, kao vrlo, vrlo dopadljivu prirodu. I  ja jednostavno njemu ne verujem. Šta može da se desi ako takav čovek ponovo bude na slobodi’, rekla je.

Čapman je ubio Lenona 8. decembra 1980. Lenon je imao 40 godina, Čapman 25.

Dobio je tog dana autogram od Džona’, Ono je rekla. ‘Znate, mi smo se spremali da idemo u studio, i Džon je vrlo, vrlo tačan i osoba koja uvek stiže na vreme, ne sat ili dva kasnije. Mnogi muzičari ne vode računa o tome. Kola su nas čekala, ja sam ušla u kola i videla sam Džona kako daje autogram. Doviknula sam mu iz kola : Džone, mi moramo da krenemo sada, a on je odgovorio, Da, u redu je Joko.’

‘ Oprostiti ubici je vrlo teška stvar’.

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Muzika, The Beatles.