Knjiga Balada o ptici pevačici i zmiji (The Ballad of Songbirds and Snakes) američke književnice Suzan Kolins (Suzanne Collins) je privukla pažnju i pre nego što je zvanično objavljena: Kolins je još u junu prošle godine najavila da radi na knjizi koja je svojevrsni “prednastavak” popularne trilogije Igre gladi (The Hunger Games) – to jest, u knjizi su opisani događaji koji su prethodili svemu onome o čemu smo čitali u Igrama gladi (ili gledali u filmovima).

Pre nego što pređemo na Baladu o ptici pevačici i zmiji, nije loše podsetiti se da je prvi roman trilogije Igre gladi objavljen još 2008. godine i da je naišao na sjajan prijem kod publike, a nastavci su objavljivani 2009. i 2010. godine. Zanimljivo je da je nakon uspeha Igara gladi napisano još nekoliko distopijskih priča za tinejdžere, na primer trilogije Lavirint ili Divergentni. Iako knjige koje su pisane za mlade mnogi smatraju za “lako štivo”, čini se da su ovakvi romani mladim čitaocima zapravo dobar uvod u neke druge, “ozbiljnije” distopijske priče koje će kasnije čitati, kao što su 1984, Vrli novi svet ili Sluškinjina priča.

Balada o ptici pevačici i zmiji je objavljena 19. maja 2020. godine (vrlo brzo prevedena je i na srpski jezik), a zbog pandemje virusa korona puštena je u prodaju virtuelnim putem. Iako je knjiga dobila mešovite kritike, već je postala bestseler Njujork tajmsa, kao i Amazonova najbolja knjiga maja 2020. Iako je prošlo deset godina otkako je originalna trilogija završena, a oni koji su nastavke i filmove željno iščekivali kao tinejdžeri sada su odrasli ljudi, mnogi su odmah pročitali knjigu i na neki način se vratili u užasni svet Igara gladi.

Glavna tema priče donekle inspirisana je čuvenim mitom o Tezeju i Minotauru, u kome Atinjani kao “danak” kojim bi umilostivili kralja Minosa na Krit šalju mladiće i devojke. Njih je tamo ubijao Mintaur – dok Tezej nije ubio Minotaura i prekinuo ovu “tradiciju”. U Igrama gladi imamo donekle sličnu “šemu”: zemlja Panem (nekadašnja Amerika) podeljena je na dvanaest distrikata i glavni grad Kapitol, koji distrikte nakon neuspele pobune (koja je dovela do rata) drži u pokornosti tako što ih primorava da svake godine šalju “tribute” – po jednog dečaka i jednu devojčicu koji učestvuju u Igrama gladi – borbi do smrti, koju uživo prenosi televizija (i koju su svi stanovnici primorani da gledaju). Poslednji preživeli, pobednik Igara, čitav život ima određene povlastice… i najčešće “vijetnamski” sindrom kao posledicu boravka u Areni. Same “igre” su donekle inspirisane borbama gladijatora u Starom Rimu, a koliko su grčka i rimska mitologija uticale na autorku vidi se i po izboru imena – stanovnici Kapitola, ali i bogatijih distrikata imaju uglavnom grčka i rimska imena. Na kraju i naziv zemlje je aluzija na metaforu panem et circenses – hleba i igara. Celu priču u trilogiji pratimo iz ugla Ketnis Everdin (Katniss Everdeen) iz Distrikta 12 (jednog od najsiromašnijih distrikata), čiji nesmotren postupak na Igrama dovede do nove pobune protiv Kapitola.

Međutim, fanove je sam izbor glavnog junaka u Baladi o prici pevačici i zmiji razočarao: radnja je smeštena u vreme održavanja desetih Igara gladi (dakle više od šezdeset godina pre Ketnisine priče), a glavni lik, iz čije perspektive pratimo celu priču je niko drugi do Koriolan Snou (Coriolanus Snow) – koji je jedan od najomraženijih likova u serijalu. U trilogiji, on je predsednik Panema, nemilosrdni diktator koji ne preza ni od čega, koga se plaše i u Kapitolu i u distriktima i kome – što je čitaocima verovatno najstrašnije – nije problem da godišnje kroz Igre gladi ubije po dvadeset troje dece, kako bi distrikte održao pokornim.

Ipak, u prednastavku Koriolan je tek tinejdžer, čija porodica, koja je nekada bila bogata i moćna, sada oseća posledice rata i na sve načine nastoji da prikrije siromaštvo. Koriolanu se tokom desetih Igara gladi pruža prilika da se dokaže kao mentor. Međutim, šanse nisu baš na njegovoj strani, jer je dobio ponižavajući zadatak da predvodi ženski tribut iz Distrikta 12. Za razliku od vremena kada u Igrama učestvuje Ketnis i kada su one svojevrstan rijaliti-šou, u vreme kada je Koriolan mentor one su i dalje novina, nisu toliko spektakularne, a čak ih i građani Kapitola nerado gledaju.

Pomenula sam da su kritike bile mešovite, ali ne samo od strane književnih kritičara, već i od fanova – od kritika da je dosadna i da radnja teče sporo, do sasvim suprotnih da je u pitanju najbolja knjiga u serijalu, a bilo je čak i onih koji su činjenicu da je Snou glavni lik u knjizi doživeli kao način da se “zli diktator opravda jer je imao nesrećno detinjstvo”. Moj utisak doduše nije bio takav – zapravo, prvi utisak je bio da bi bilo zanimljivo videti kako je jedan tinejdžer, koji na početku priče brine o tome da li će se primetiti da je njegova košulja stara (što bi odalo koliko je zapravo njegova porodica sada siromašna) i da li će moći da nastavi školovanje, postao diktator koga se ceo Panem plaši. Dakle, iako ne postoji ta neizvesnost šta će se sa glavnim junakom desiti – znamo kakav će postati i dokle će dogurati – na kraju, znamo i kako će izgledati njegov pad i kako će se njegov život okončati, ali i dalje postoji neizvesnost kako će do toga doći.

Kako radnja odmiče, sve se više stiče utisak da Koriolan Snou i nije baš onako fin momak kakvim se čini na početku. On je bio spreman da vara kako bi njegov tribut odneo pobedu na Igrama. Mogao se prvo  steći utisak da on zapravo gaji izvesna osećanja prema devojci kojoj je mentor i da zato želi njenu pobedu, ali do kraja se može videti da on pobedu ne želi zbog nje, već zbog sebe – vidi priliku da napreduje ako se pokaže kao dobar mentor. Takođe vidimo da je, iako se čini da mu je stalo do porodice, vrlo sebičan, a da sve što radi, radi kako bi zadovoljio neke svoje ciljeve. On deluje vrlo ljubazno kada razgovara sa ljudima, ali sve što kaže ne kaže zato što tako misli, već zato što je svestan da je to ispravno ponašanje koje se od njega očekuje. U pojedinim delovima se vidi i da je odličan manipulator.  Sve ovo se čak smatra za karakteristike psihopatije, što objašnjava dosta njegovih postupaka iz kasnije priče, ali i plaši – jer taj čovek je ipak postao predsednik. Razvoj lika je odlično osmišljen – iako najčešće volimo likove koji su prinuđeni da se izbore za sebe i da se snalaze, Snou uopšte nije lik za koga možemo da navijamo! Iako u nekim trenucima zaista možemo saosećati sa njim – do kraja priče ispadne antipatičniji nego u trilogiji u kojoj je predstavljen kao potpuni antagonista.

Jedna od kritika se odnosila i na činjenicu da radnja sporo teče – moram prizati da sam na momente i ja imala takav utisak, ali opet čini se da ništa u samoj priči nije suvišno – sve što se dešava, ima svoju funkciju u priči. Istina, ima manje akcije nego u trilogiji, ali čini se da je sama priča složenija. Događaje sa Igara, umesto iz perspektive tributa koji su učesnici, pratimo iz perspektive mentora – koji su i sami posmatrači. Pa ipak, priča je i dalje napeta, ima odličnih dijaloga (možda i previse ozbiljnih za tinejdžerski roman), ali napetost ne proizilazi toliko iz dešavanja u Areni – napetost i nelagodu izazivaju postupci ljudi koji su van Arene, a mogu da utiču na tok Igara.

“Znam da je to kazna za distrikte, ali zar ih nismo kaznili dovoljno? Koliko dugo moramo da odužujemo rat?”

“Mislim da doktorka Gol veruje kako bi to trebalo da radimo doveka”, kazao je. “Kao što nam je rekla na času.”

“Nije samo ona u pitanju. Pogledaj sve ostale.” Pokazala je gotovo slavljeničku atmosferu u prostoriji. “Odvratno je.”

Koriolan je pokušao da je umiri. “Moja rođaka je rekla da moramo imati na umu da to nismo mi napravili. Da smo i mi još deca.”

“Nekako mi to ne pomaže. Da nas ovako iskoriste”, rekla je Lizistrata tužno. “Naročito kada je troje naših mrtvo.”

Iskoriste? Koriolan je izbor za mentora smatrao za čast. Način da služi Kapitolu i možda stekne malo slave. Ali bila je u pravu. Da sve ovo nije časno, kako je onda čast učestvovati u ovome? Osećao se zbunjeno, zatim izmanipulisano i nezaštićeno. Kao da je više tribut nego mentor.

Činjenica je da se Suzan Kolins kroz zabavnu priču bavi ozbiljnim temama, kao što su deca u ratu, zatupljenost rijaliti programom, društvenom nejednakosti, ali i fascinantnom ljudskom prirodom i koliko smo daleko spremni da odemo zarad moći i kontrole.

Društvene razlike su posebno istaknute u samoj trilogiji – imamo siromašne stanovnike distrikata naspram bogatih građana Kapitola. U Baladi o ptici pevačici i zmiji možemo videti da razlike postoje i u samom Kapitolu – već smo pomenuli da je nekada moćna porodica Snou sada izuzetno siromašna, a da je lepa odeća i veliki stan samo “fasada” kako ostali to ne bi primetili. Nasuprot njima, imamo i porodicu Sejana Plinta – Koriolanovog “prijatelja” – čiji je otac uspeo da postane građanin Kapitola i izuzetno je bogat, ali je i dalje neomiljen jer su ljudi oko njega svesni da je poreklom iz Distrikta 2.

Snou je predstavljen i kao momak koji ima izražen kompleks više vrednosti – on smatra da samim tim što je rođen u Kapitolu u moćnoj porodici ima veća prava od nekih drugih ljudi oko njega. Njemu od svih “prijatelja” najviše smeta Sejan, jer iako i ostali ljudi iz njegove škole žive u boljim uslovima, Sejan je taj koji je rođen u Distriktu, a samim tim je po Koriolanovom mišljenju manje vredan od onih koji su iz Kapitola. Čini se da je čitalačka publika dodatno zamrzela Snoua najviše zbog odnosa prema Sejanu, koji je možda i najtragičniji lik – nije omiljen u Kapitolu, a paradoksalno je i to što je njegova porodica neomiljena i u Distriktu 2, upravo zbog činjenice da u Kapitolu ima povlastice. Kao i Snou, i Sejan ima vrlo ponižavajuć zadatak – da bude mentor muškom tributu iz Distrikta 2, sa kojim se nekada družio.

Doktorka Gol se nasmejala.

“To je onaj saosećajni. Gde ti je tribut, momče? Imaš li neku ideju?”

“Možda je na putu ka slobodi”, izgovorio je Sejan napetim glasom. “Možda je uhvaćen, pa se to čuva u tajnosti. Možda je povređen i krije se. Možda je i mrtav. Nemam pojma. A vi? Ne, nemojte odgovoriti”, ispljunuo je Sejan. “Ili je mrtav ili će biti mrtav, nakon što ga uhvatite i okovanog ga provedete ulicama.”

“To je naše pravo”, odgovorila mu je doktorka Gol.

“Nije! Nije me briga šta kažete. Nemate pravo da izgladnjujete ljude, da ih kažnjavate bez razloga. Nemate prava da im odzuzimate život i slobodu. Sa njima su svi rođeni i vi nemate prava da ih uzmete. Pobeda u ratu ne daje vam to pravo. Više oružja ne daje vam to pravo. Život u Kapitolu ne daje vam to pravo. Ništa vam ga ne daje.”

Takođe fascinantna tema koja se provlači u priči – koliko se mržnja lako generalizuje. Ovde nije prikazana mržnja na osnovu boje kože, vere ili nacionalnosti – svi su stanovnici iste zemlje, religija se ne pominje, a ni boja kože ne igra “veliku ulogu” – ali postoji izuzetna netrpeljivost usmerena od Kapitola prema distriktima i obrnuto, koja vodi do toga da se ceo Panem svake godine iznova podseća na rat i da se životi dece iz distrikata smatraju manje vrednim od života dece iz Kapitola. Likovi koje u knjizi pratimo rat pamte slabo ili nimalo, ali mržnja kao da im je usađena – očigledno su tako vaspitavani – čak i kada deca iz Kapitola i distrikata uspostave kontakt, podozrenje se vidi, netrpeljivost je veoma izražena i jedni druge posmatraju kao neprijatelje. Iako je u pitanju fantastika i Panem je izmišljena zemlja (uslovno rečeno, jer u priči predstavlja Ameriku u budućnosti), stvari koje se tamo dešavaju nisu tako daleko od istine – ratova se ljudi često sećaju na najgori mogući način, mrze “one druge”, povod za netrpeljivost se lako nađe – ako ne zbog vere ili boje kože, onda zbog mesta u kome neko živi ili nekog drugog banalnog razloga.

Možeš za to da okriviš okolnosti i okruženje, ali ti si doneo odluke koje si doneo, niko drugi. Mnogo je to da se svari odjednom, ali od suštinskog je značaja da se potrudiš da odgovoriš na pitanje. Šta su ljudska bića? Jer ono smo što smo određuje vrstu upravljanja koja nam je potrebna.

Radnja priče jeste ekstremna – kao uostalom i mit o Tezeju – uvek mi je bilo čudno što ljudi lako pristaju na takav danak – da li je moguće da se ni Atinjani, ni građani Panema nisu pobunili, dok se nije pojavio heroj da “spase dan”? Kako se roditelji ne bune? Da li je strah od nekoga ko je moćniji toliko snažan da ćemo na sve pristati i da li je vredan toga što gubimo? Na kraju, sve i da se neko pobunio – da li bi uspeo (jedna pobuna je već bila neuspešna i Igre su zapravo vid odmazde)? Uostalom, nije li kroz istoriju bilo sličnih događaja – “danak u krvi” u našim krajevima, ili “draft” u Americi tokom Prvog svetskog rata (ovaj princip je podrazumevao da se u bubanj ubace imena regrutovanih za rat, ali se vodilo računa da se u njemu nađu imena onih koji nemaju porodice ili su predstavnici manjina, te su se bukvalno “izvlačila” imena onih koji će otići u rat). Na kraju, nije isključeno i da je mit o Tezeju imao podlogu u nekom stvarnom događaju.

Na početku prve knjige, Ketnis kaže: “Time što odvodi decu iz našeg distrikta i tera ih da se međusobno ubijaju dok mi gledamo – Kapitol nas podseća da smo mu prepušteni na milost i nemilost. Podseća nas na to koliko malo šanse imamo da preživimo novu pobunu. Kakve god reči koristili, poruka je jasna: pogledajte kako odvodimo vašu decu i žrtvujemo ih, a vi ništa ne možete da učinite. Ako bilo šta pokušate, uništićemo vas do poslednjeg.” Ipak, kada Ketnisin postupak dovede do nove pobune, vidimo da Kapitol i ceo sistem nisu toliko moćni – jedino što je ljudima bilo potrebno bilo je da prestanu da se plaše Kapitola i da se desi ta “kap koja će preliti čašu”. Ipak, ako imamo na umu da je Koriolan Snou bio mentor na desetim, a da je Ketnis pobedila na sedamdeset četvrtim Igrama gladi – vidimo da su građani Panema dugo živeli u strahu.

Iako je u pitanju jedna tinejdžerska priča, trilogija Igre gladi nametnula nam je i ta pomalo nezgodna pitanja – ja sam se recimo uvek pitala kako bi moji roditelji i prijatelji reagovali kada bi moje ime izvukli na ceremoniji “žetve”. Da li bih i kako reagovala da ime nekog od mojih prijatelja bude izvučeno?

Na kraju, tu je i ono pitanje da li bi Igre gladi mogle da se dese u stvarnosti? Ako imamo na umu da je u knjigama zemlja Panem zapravo Amerika u budućnosti – iako je u pitanju fantastika ljudima jeste padalo na pamet da li bi ljudsko društvo kroz nekoliko vekova moglo da nazaduje do te mere da ovakav rijaliti postoji? Čijenica je da je rijaliti program sve popularniji poslednjih godina. Najčešće su prepuni drame, a pominjali smo i panem et circenses – metaforu za metodu kojom se obezbeđuje podrška stanovništva tako što ljudi imaju neku vrstu zabave, te im se tako skreće pažnja sa realnih problema. Nedavno su ljudi bili šokirani brojkama kada je objavljeno koliko ljudi je pratilo finale popularnog rijalitija – a sve se dešava u vreme kada je čitav svet u problemu – što na neki način jeste skretanje pažnje sa trenutnih problema, kako u zemlji tako i u svetu. Takođe, postoje i rijaliti programi kao što je recimo Diskaverijev Naked and Afraid – gde drama ne proizilazi iz toga što se učesnici svađaju, već iz toga što su stavljeni u opasnu, nekada i potencijalno smrtonosnu situaciju. Prema nekim procenama, mnogo ljudi će radije pogledati novu epizodu rijalitija nego vesti – i više se “investirati” u dramu, te tako zaboraviti na realne probleme. Naravno, pitanje je da li bi rijaliti mogao da postane brutalan do te mere, ali kada bi se desilo da neko odluči da organizuje stvarne Igre gladi – da li bi ljudi i to pratili i zaboravili da su na ekranima zaista nečija deca, koja se ubijaju samo radi njihove zabave?

Zahvaljujući Baladi o ptici pevačici i zmiji saznali smo i kako je nastala pesma The Hanging Tree (Drvo za vešanje), koju u poslednjem delu trilogije pevaju pobunjenici – i koja je postala veoma popularna među fanovima. U pitanju je pesma koja je u Panemu zabranjena, ali u ovoj novoj priči vidimo i da je predsednik Snou imao lične razloge za averziju prema ovoj pesmi, kao i prema Distriktu 12 i krejama rugalicama…

Džo Drejk, direktor filmske kompanije Lionsgate, izjavio je u jednom intervjuu da ova kompanija razgovara i blisko sarađuje sa Suzan Kolins, u nameri da adaptira i ovaj roman: „Kao ponosni dom filmskog serijala Igre gladi, mi jedva čekamo da Suzan objavi novu knjigu. Razgovarali smo sa njom dok je pisala knjigu i radujemo se nastavku saradnje sa njom i na ovom filmu.” Kako će mladi Snou izgledati na filmskom platnu – nadam se da ćemo uskoro videti.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Književnost, Umetnost