Bardo – Lažna hronika uz ponešto istine

Alehandoro Gonzales Injaritu (Alejandro González Iñárritu) voli da nam priča nekoliko različitih priča koje će na kraju gledalac povezati u veliku celinu. Ili neće, ali ti gledaoci preskaču Injaritua.  To je njegov stil, to je stil koji ga je proslavio. A onda je rešio da se oproba u linearnom pripovedanju. I tu je bio veoma uspešan. Posle tri mozaična filma i tri priče koje prate jednog junaka, Injaritu se našao pred dilemom: hoće li nazad ili napred. Na kraju je odlučio da u isto vreme ide i napred i nazad. Rezultat je zadivljujući. Film „Bardo: False Chronicle of a Handful of Truths“ prati jednog junaka i njegov mozaični um koji je ispunjen halucinacijama, nadrealnim prikazima, maštom, snovima na javi… Iz tog mozaika, čiji je izvor um jednog junaka, gledalac na kraju treba da sklopi celinu.

Bardo je možda i najambicioznije Injarituovo delo, što je ozbiljna „optužba“ s obzirom da su mu svi filmovi na jedan ili drugi način bili ambiciozni. Ovde je pokušao da obuhvati celinu stvarnosti i mašte, da ispriča priču o savremenom Meksiku, o američkom kapitalizmu, o siromaštvu, o razlikama i sličnostima…

„Bardo: Lažna hronika uz ponešto istine“ je kompleksan halucinogeni film u kome su isprepletani porodični odnosi, istorija, sadašnjost i budućnost Meksika. Takođe, reditelj nam prikazuje ključne kulturološke tačke u kojima se vidi napetost između dva sveta koji se graniče i neprestano sudaraju: između SAD i Meksika.

Injaritu je ispričao ličnu priču, priču o roditeljima, o deci, o najvećoj istorijskoj traumi Meksika – konkvistadorima. Sve to je uradio maestralno, a pre svega, Bardo je vizuelno remek-delo.

Glavni junak je novinar koji snima dokumentarne filmove i u ozbiljnoj je identitetskoj krizi, što ga navodi da potraži dublji smisao, u nadi da smisla uopšte ima. On (junak, ali i sam autor) pokušava da razume sebe, ljude koji ga okružuju, ali i ključne događaje i procese koji ga se tiču i koji ga potresaju.

To se ne može uraditi klasičnom naracijom, već se mora govoriti apstraktnim rečnikom, kako samim rečima, tako i slikom, asocijacijama, montažom… Tako dobijamo komplikovani, intelektualni, nekada potresan, nekada dubok, a često i zabavan film.

Injaritu je snimio delo koje po kvalitetu ne zaostaje za prethodnim ostvarenjima, ali ne ide oprobanim putem, već i dalje eksperimentiše i istražuje nove forme za iskazivanje misli koje ga progone.

Za gledaoce sa skupljima kartama: u Bardu možete prepoznati uticaje Felinija i Bunjuela.

Retko mi se dešava da dok gledam aktuelni film pomislim da je lako moguće da će upravo taj naslov biti filmski klasik. To je nemoguće tvrditi. Moramo sačekati da stručnjaci rasprave, ali i da vidimo da li će ga vreme pregaziti. U ovom trenutku utisak je da će Bardo biti upisan kao bitna tačka u istoriji filma.

By Gasitis

Izvor: Lava LAB

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Bardo, Film, Gasitis, Injaritu, Lava Lab