Bauhaus: Daniel Ash, gitarista, svirajući uglavnom sa braćom Haskins/David i Kevin/ u nekoliko lokalnih  bendova u Northemtonu,  bespomučno je tražio pevača, posebno stavljajući akcenat na dobar ili neobičan izgled. Duboko zatrpan uticajima glam i kraut roka i tada neobičnim performansima Marc Bolan-a, David Bowie-a i grupom Kraftwerk više je tragao za ‘licem’, nego za kvalitetnim vokalom koji je imao scenskog iskustva. Setio se svog prijatelja iz srednje škole, koji je posle punoletstva upao u tipičnu britansku kolotečinu našavši posao u gradskoj štampariji.

Peter Murphy, njegov prijatelj  bio je više nego zadovoljan svojim poslom, pa ga poziv Daniel Ash-a  da osnuju bend,  nije  nimalo facinirao. Ipak,  posle kraćeg ubeđivanja  odlučio se da pokuša, iako do tada nije imao nikakvog muzičkog iskustva. Nije znao da svira, nikada nije ništa otpevao , niti napisao liriku bilo kakve vrste. Ipak,  došao je na probu. Na neki način bio je zatečen prizorom, videvši samo Daniel Ash-a sa  gitarom i par pedala, a Peteru je spremio mikrofon sa nekoliko efekata kojima su modifikovali glas. Već posle nepuna dva sata  imali  su veći deo materijala za  prvi Bauhaus album ‘In The Flat Field’!

Instikt nije prevario Ash-a u vezi Peter Murphy-ja , ali  nedostajala je  ritam sekcija , pa je usledio  sasvim logičan  potez, a to je bio poziv koji je upućen braći Haskins da se pridruže. Iako je sa obojicom svirao u nekoliko lokalnih bendova – kao sto su bili The Craze ili The Submerged Tenth, nije to uradio baš sa puno poleta, jer  želeo je drugačiji zvuk nego do tada, pre svega ideja je bila da sviraju samo pesme koje napiše bend, a ne obrade, kako su do tada  uglavnom radili.  Ritam sekcija je bila neophodna, jer  sveže ideje i pesme koje je tako ekspresno uradio sa Murphy-jem  nisu mogle još  dugo da čekaju, prosto su vapile da im se uradi ritmički okvir.

Ispostavilo se da je Peter Murphy svojom pojavom i neobičnim vokalom doneo neku novu energiju, dok je  bas gitara Davida Haskinsa /kasnije David J./ svojim dubokim , puslirajućim tonovima, savršeno  odgovarala kompletnoj atmosferi. Bubnjar Kevin Haskins bio je onaj pravi. Smiren , tačan i precizan kao smrt , uvek je stizao  da na vreme  udari konstrukciju i okvir pesmama koje su jedna za drugom nastajale brzinom koja se nije mogla naslutiti ni u najluđim snovima bilo koga iz postave. Bend je stvarao i svirao,  brzo, žestoko i  sa neobičnom lakoćom. Nije bilo puno pauza u njihovoj karijeri, nisu bili uslovljeni personalnim promenama, imali su tu sreću da su isti članovi otvorili i zatvorili poglavlje  organizma koji je imao četri kraka  i čije ime  je  bilo – Bauhaus.

BELA LUGOSI’S DEAD

Krajem Januara 1979. Bauhaus ulaze u skučeni prostor Beck Studios, u  Wellingborough-u. Imali su plaćenih šest sati za sešn i nisu gubili ni časa. Snimali su brzo, gotovo ekspresionistički. Namera je bila da se snimi singl za tada nezavisnu diskogrfasku kuću Small Wonder i da u zavisnosti od rezultata objave maksi singl,  tada popularni ‘extended play’ ili ’12 inča’. Glavna tema snimanja bila  je   ‘Bela Lugosi’s Dead’  i ma koliko da su tadašnje nezavisne kuće imale razumevanja za eksperiment,  neverovatno   je bilo  da će  neko objaviti singl-prvenac koji traje preko devet minuta !

Kao i kod svih  bitnih momenata u istoriji muzike niko nije imao predstavu da će te  januarske noći biti stvoren potpuno novi trend ili pravac u muzici. Bend je sve vreme ‘hodao’ po tankom ledu i kretao se negde između kiča i umetnosti. ‘Bela’ je postala simbol čitavog pravca koji će kasnije nemušto biti kršten kao ‘Goth’. U transu šestočasovnog snimanja zabeleženi su i naslovi kao što su ‘Boys’, ‘Harry’, ‘Bite My Hip’ i pesma koja nikada neće biti objavljena ‘Some Faces’. Naravno, glavni lik teme ‘Bela Lugosi’s Dead’ je mađarski glumac rođen u tadašnjoj Austro-Ugarskoj u mestu Lugos /danas Lugoj u Rumuniji/ ,poznat po ulozi Drakule u  filmu  koji je snimljen po čuvenom romanu Bram Stoker-a,  1931 godine.

Za  originalni omot singla izabran je frejm iz filma ‘The Cabinet of Dr. Caligari’/Das Cabinet des Dr. Caligari- u originalu/  poznatog  režisera nemih filmova Robert-a Wiene,   jednog od najuticajnijih nemačkih   filmskih ekspresionista , a Dr. Caligari je  verovatno jedan od najvažnijih  horror filmova u eri  bez zvuka.

‘Bela Lugosi is Dead‘  je objavljen u Avgustu 1979, a  ‘B’  strana  singla sadrži ‘Boys’, pesmu koja je  jedan od najpoznatijih radova ‘ranih Bauhaus’ kao i demo snimak  legendarne ‘Dark Entries’- koja će se kasnije naći  na mnogim kompilacijama benda i postati jedan od glavnih encore momenata na koncertima sa frenetičnim refrenom koji je rušio sve pred sobom.

U jednom od kasnijih intervjua Peter Murphy  rekao je u vezi ‘Bele‘ :

”Nastala je od lepe, himnične, kao neke gregorijanske posmrtne ode koju smo počeli da  sviramo… ” … Pričali smo o pojmu erotičnosti ega vampira u kulturi i istoriji. Ni nalik ovome što se dešava u zadnje vreme, što je danas, neka vrsta Porodice Adams, to je jako loše,  neka jeftina gotika. To nam uopšte i nikada nije padalo na pamet. Mi to nikada nismo bili. Bili smo gospodari prave kulture, umetnosti i te erotske izražajnosti . Potom ex Bauhaus frontmen dodaje: Drakula je definitivno zvezda, zar ne? On je konačni vođa. On je poslednji muški zavodnik. Bilo je vrlo pametno, vrlo intelegentno  igrati na to, i u tom smislu, izabrali smo najkičerastije ime kao sto je Bela Lugosi, kao kontrapunkt tome, što je bolje nego izabrati nekog ozbiljnog glumca koji ga je igrao. Tako da je baš fenomenalno ispalo.”

Bauhaus kreću na turneju regrutujući jedno od najtvrđih jezgra obožavaoca u istoriji post-panka. ‘Bela Lugosi’s Dead’ je svojom hipnotičkom privlačnošću  i neobičnom strukturom stvarala mit i auru oko benda. Ta pesma je vremenom definitivno postala himna grupe Bauhaus. Gotovo desetominutna kolektivna hipnoza prizivanja vampira, ludački ples Petera Murphy-ja na bini , uz mini performans otvaranja kovčega iz koga kulja bela svetlost i obasjava  torzo pevača, koji je i inače u tim danima svojom androgenom pojavom privlačio oba pola jednakom snagom. Sve to izazivalo je  histeriju, trans i uzbuđenje koje do tada nije bilo svojstveno koncertima rok grupa, ma kog pravca i žanra one bile.

Ovde smo imali neku vrstu pozorišta u crno belom. Snažni strobovi belog svetla,(‘Svetla u boji su za božićnu jelku, a ne za koncert’ -P.Murphy’) minimalizam pokreta, seks, smrt i katarza  uz opasno dobru i besprekornu svirku  koja je svojom preciznošću , kvalitetom i posebno vokalom Peter Murphy-ja koji je osim vizuelne bendu Bauhaus davao tako potrebnu kvalitativnu potporu koja je odolevala da pređe u apsurd ,braneći poslednje i  najbitnije utočište rok benda, a to je  živi nastup.

Koncerti su postali sve posećeniji, imidž grupe se  brusio, a prvi album još uvek nije bio snimljen. Dobar deo  fanova, i muzičke  industrije  očekivao je sledeći korak . U međuvremenu izlaze još tri singla, jedan za drugim, ‘Dark Entries’ ,   ‘Terror Couple Kill Colonel’ i ‘Telegram Sam’, kover grupe T-Rex kojoj su Bauhaus dodali na žestini, udarili lični i pečat vremena, ne eksperimentišući  na pesmi koja je već bila savršena. Samo su se poklonili Marc  Bolan-u i nastavili dalje.

Dva meseca rasprodatih koncerata širom Velike Britanije i čvrsto potpisan ugovor koji ih obavezuje da objave album do 1.  Oktobra  sledeće godine, spakovao je bend u ‘BBC Vale Studio’  u Zimu ‘79.

Zaseda u Ravnom Polju

IN  THE  FLAT  FIELD

Prvo što primetite kada  u ruke uzmete album ‘In The Flat Field’  je perfektan omot, jedan od onih koji savršeno odslikavaju zvuk benda, ono što je iza korica istog. Fotografija “Homage To Puvis De Chavannes” američkog umetnika Duane Michalsa je u stvari svojevrsni naklon francuskom slikaru Pierre Puvis de Chavannes . Duane je, između ostalog radio puno komercijalnih fotografija za časopise kao sto su Vuoge i Esquire , a sa druge strane njegova umetnička fotografija, često istražuje homoseksualnost i homoerotizam sa duhovne tačke gledišta.

Diskografska kuća 4AD je bila idealno mesto za Bauhaus. Osnovali su je   Ivo Watts-Russell /poznat po radu sa Cocteau Twins i This Motal Coil/ i Peter Kent. Ova izdavačka kuća  pružala je utočište bendovima kao sto su : Clan of Xymox , The Birthday Party, The The, Tindersticks, Throwing Muses, Pixies…/nabrajanje bi potrajalo, a jedan tekst  će biti posvećen isključivo izdavačkoj kući 4AD/  poznata i po tome što je  je davala umetnicima punu slobodu u izražavanju, izboru producenata, fotografa, dizajnera i svih onih bez kojih jedno umetničko delo ne bi moglo da izgleda i zvuči onako kako je idejno zamišljeno. Ako bend nije bio siguran u svoj izbor, 4AD su bili tu da pomognu.  Bili su jednako važni  svojim grupama kao  što je, na primer, Factory  kuća bila  za Joy Division.

Album otvara ‘Double Dare’ distorzičnom bas gitarom i psihodeličnim obskurnim  tonom koji preseca distorziju i cedi se u vaša čula kao kap kiseline   ne dozvoljavajući  komformizam. Murphy arogantno provocira stihovima :

 ‘I dare you, to be real
 To touch a flickering flame
 The pangs of dark delight
 Don’t cower in night fright’

Zvučali su ozbiljno, gotovo opasno. Sledeća,  naslovna ‘In the Flat Field’ tutnji karakterističnom vožnjom bas gitare. Bubanj frenetično podržava nekonvencionalne napade gitare Daniel Ash-a kojom  vitla kao motornom testerom , istovremeno proizvodeći tonove za koje se samo možete pitati odakle dolaze. Poveća gomila pedala ispred njega omogućava mu  neke od najneverovatnijih rifova koji šibaju kao mač samuraja oko vaše glave. Ali, to je samo tehnički deo, jer prava  istina je da je gitara prirodni produžetak njegovog bića,  organski nastavak bez koga je teško zamisliti Danny Asha. Bitno je  napomenuti da je on jedan od onih gitarista kojima ovaj instrument vizuelno najbolje stoji. U kombinaciji sa neverovatnom glam frizurom, ekstravagantnom odećom i karakterističnim pokretima koji su činili da svakoga trenutka, u podsvesti, očekujete ekslpoziju zvuka i slike koji se kao slapovi vodopada  integrišu u vaša čula.

Na bini su izgledali savršeno, ekstravagantno ali i uravnoteženo. Neosporno je da je Daniel Ash bio rok and roll Bauhaus benda.  Peter Murphy je davao taj estetski elemenat  dendi poete koji glumi kroz numere, često golog torza, sa minimalističkom šminkom na izražajnim i nezaboravnom licu na kome su Bauhaus gradili svoju prepoznatljivost i rasplamsavali želju i strast fanova. Više nego potrebnu ravnotežu  uspostavljao je David J., basista koji je monaški strpljivo stajao u uglu bine , gotovo uvek u odelu koje mu je perfektno pristajalo. Sa crnom fretless bas gitarom i iza tamnih naočara, izgledao je kao neko ko dolazi iz Matrixa mnogo godina pre nego smo i saznali za tu vrstu ‘religije’. Mirna i savršena figura koja je mogla stajati i na bini grupe Kraftverk, koju je Bauhaus uvek navodio kao jedan od najvažnijih uticaja. Da je ritam sekcija kičma svakog benda moglo se primetiti i kod Bauhaus. Tešku artiljeriju ritmičke podloge uz Davida J. činio je  i njegov rođeni brat Kevin Haskins. Bubnjar kakav se samo mogao poželeti za bend ovakavog senzibiliteta, gde je vizuelni utisak bio nategnut do pucanja. Miran, precizan, gotovo neprimetan ,savršeno je kombinovao običan set bubnjeva sa raznim elektronskim pomagalima, podražavajući ritam mašinu koja ovde nije radila na ‘dugme’,  već   na  puls  ljudskog bića.   Bubanj je ipak organska sprava gde se krv, kost i mišić integrišu kroz napad drvenim palicama na  razapetu kožu, tu nema foliranja, mora fizički da se zapne.

Pesma ‘Spy In The Cab’ zatvara prvu stranu stihovima koji prizivaju neka buduća vremena, nagoveštavajući jedno novo doba koje neumitno dolazi, doba ‘velikog brata’, onog pravog, naravno, doba špijunaže, neumorne opservacije privatnosti, misli…osećanja. Ovde se zaista ne trepće, nemate vremena, želite da vidite sve, baš sve , svaki blink, svaku sekvencu svoje isprogramirane budućnosti.

 ‘A twenty-four hour unblinking watch
 Installed to pry
 Installed to cop’
A Spy In The Cab’

‘In The Flat Field’ nije imao singl, album je bio perfektno koherentan   sa tih devet pesama. Mada neiskusni, grupa nije želela producenta, hteli su da izguraju sami sve strahote i zamke studija, verujući dovoljno glavnom inžinjeru zvuka Paul Cook-u koji ih je vodio kroz tehnički deo priče  u toku snimanja. Pesme koje zatvaraju album ‘Small Talk Stinks’  ‘Stigmata Martyr’ i preko sedam minuta šizoidno uznemirujuće ‘Nerves’ koja se razvlači kao najlon i kao čelik /‘nerves like naylon, nerves like steel’/ stvaraju prilično psihodeličnu ali i jezivu atmosferu sa kojom ni najveći fanovi benda nisu mogli lako da se izbore.

 “The fabric of dreams is ripped apart
 As you feel the twist of the shadowed dagger
 In your pumping heart
 Nerves.”

If you can’t stand Bauhaus, then  I suggest you to sit down.

Peter Murphy

Kritika u prvom trenutku nije bila naklonjena, čak su i časopisi kao sto je NME/New Musical Exspress/ imali dosta zamerki. Dok su jedni ukazivali na introvertnosti ‘teško svarljivog materijala i odsustvu producenta’ koji bi svojim iskustvom dodao neophodnu komercijalnu notu  tako potrebnu prvencu, drugi su ih ‘osuđivali’ zbog slabo razumljivih tekstova, takozvane ‘zen lirike’ i distorzičnosti koja čini  da se  osećate klaustofobično dok ih slušate. Naravno, bilo je i onih kritičara koji su osetili potencijal benda , prognozirali im veliku karijeru i uticaj, koji su Bauhaus već počeli da šire. Band je imao svoj plan, svoju misiju na koju su krenuli, rešeni da izguraju svoju ‘priču’ , a ono  najbolje  su sačuvali za žive nastupe .

Septembra ’80 kreću na svoju prvu turneju po USA, vrativši se u Februaru sledeće godine za još 16 nastupa. Interesovanje za bend je postajalo sve veće i kako to zakoni šou-biznisa nalažu, Bauhaus potpisuju za Beggars Banquet, diskografsku kuću koja im ekspresno objavljuje novi singl ‘Kick In The Eye’ koji predstavlja bend u jednom novom, komercijalnijem svetlu, gde ritam sekcija pumpa svojevrsni ‘dance’ ritam, a produkcija je svežija, poletnija, modernija i konačno omogućava bendu  ulazak na top liste.

Mask ili Maske za strast ljubavnika

‘Kick In The Eye’ je stigla do 59. mesta top liste u Britaniji i iznenađujuće visokog  29. u Americi. Turneja po USA bila je apsulutni trijumf i bend se u dva navrata vraćao  ne bi li  zadovoljio glad američke publike. Povratak u Englesku je bio neminovan, studio u Londonu je već bio zakupljen, a producent Mike Hedges , koji je do tada imao puno uspeha sa The Cure i Siouxie And the Banshees  strpljivo je čekao da sa bendom uradi konačni nacrt za sledeći album. Nisam siguran da je bio puno iznenađen kada je saznao da će grupa sama raditi produkciju, a njemu se ipak ponudilo da ostane u ulozi inžinjera zvuka. Mike Hedges je pristao  i to je svakako  bio pun pogodak za obe strane.

Bauhaus je već imao urađen kompletan koncept albuma. U studio su ušli ne samo sa muzičkim, već i sa vizuelnim rešenjima za novi ‘Mask’ lp’s. Daniel Ash, gitarista je uradio skice za grafiku koja će biti na obe strane omota, a unutrašnjost je ostavljena za tekstove /koji su u prvom tiražu bili prikazani kao rukopis, a kasnije kao štampana slova u plavoj boji/ i za fotografiju  koju je uradila Sheila Rock, legendarni  fotograf, poznata po nekim   od najesencionalnijh fotografija punk ere.

Pre pojavljivanja albuma usledio je još jedan, sada već legendarni singl ‘Passion Of Lovers’ koji je zagrejao srca onih koji su sa nestrpljenjem očekivali nove pesme. Već posle prva dva singla bilo je jasno da će ovaj album biti drugačiji od prvenca ‘In The Flat Field’. Atmosfera je  svetlija, u aranžmane su utkane  akustične gitare što je bilo prilično neočekivano, čuo se i saksofon koji je perfektno odsvirao Danny Ash. Bilo je  i klavijatura, naravno ne u onom konvecionalnom maniru, a sve to je već  bilo dovoljno da se zvuk benda nenametljivo prilagodi trenutku. Te ’81., bili su nekako otvoreniji za regrutaciju novih sledbenika. Maske, naravno nisu pale, ustupci nisu učinjeni, granica i integritet nisu narušeni,  jednostavno bend je lagano evoulirao, čini se najviše na američkoj turneji, shvativši koliki može biti uticaj medija te da prilagodljivost trenutku može biti samo vrllina, a nikako  kompromis komercijalne prirode.

Deset ravnomerno raspoređenih pesama nudi jedan drugačiji Bauhaus. Pesme su britke, dovoljno duboke da se ne mogu tek tako pregaziti, ali pružaju jedan novi osećaj romantičnosti koji kroz ‘mekše’ aranžmane vodi slušaoca preko svih tih opasnih zamki i polja ali na rafiniraniji i ne toliko beskomromisan način, kao u slučaju debi albuma.

Dinamična ‘Hair of The Dog’ otvara album. Eksplozija se nastavlja kroz celu prvu stranu sa ‘Passion of Lovers’, gde se dvanaestozičana gitara provlači kroz  pesmu dajući joj svojevrsnu grandioznost i raskoš gde Peter Murphy,  kao da nema druge opcije, ponavlja refren: ‘Passion of lovers is for dead said she, passion of lovers is for dead..’ neobična, meni omiljena ‘Of Lillies and Reamains’ i jednostavna ali ubitačna ‘Dancing’  vode  do lagane ‘Hollow Hills’ koja će kasnije postati jedan od ključnih momenata  na koncertima.

Bauhaus je svojim drugim albumom  uletelo u neke zamke vrtloga zvanog  ‘novi romantizam’, koji je pretio da povuče i etiketira skoro svaki novi bend. Te ’81. producenti su  snimali albume kao na traci , a razne grupe  su zvučale slično i izgledale gotovo  isto. Koliko god Bauhaus kao bend nije imao  veze sa  ‘novim romantizmom’, nekako ih je dotakao deo te atmosfere na britanskoj muzičkoj sceni. Pesma kao što je ‘Kick In the Eye’  prosto ih je ugurala na razne ‘dance’ top liste, a pritisak menadžmenta da se pojave u šou programima tipa ‘Top of the Pops’ , gde oni  zaista nisu pripadali, bio je sve veći.

Koncerti su bili njihovo poslednje uporište, miljama daleko od šarenila ‘neo-romantizma’ i sveže feniranih frizura na naslovnim stranama časopisa, Bauhaus bend je tek uživo pokazivalo svoju pravu fizionomiju.  Sa svakim sledećim ubitačnim nastupom  samopouzdanjene je raslo. Na koncertima se moglo videti njihovo pravo lice, ono koje maske industrije znaju da sakriju. Tek kada se svetla pogase, na bini ili u životu, tek tada možete da  osetite pravi karakter organizma sa kojim ste poželeli da podelite noć. Bauhaus  tada postaju gospodari iste  i  sa njima  doživljaj može da potraje duže od večnosti.

Skies Gone Out ili purpurne oči na ugašenom nebu

Vizuelno su bili pefektni i veoma zahvalni , što bi se reklo,  ‘za slikanje’. Peter Murphy je u karakterističnoj reklami za Maxell  kasete /režirao je Howard Guard , koji će  kasnije  uraditi  spot za pesmu ‘Shes in Parties’ za  ‘Burning From The Inside’ album/, pokazao svoje lice širem auditorijumu.

Ovo je , čini se bio jedan od ključnih momenata, prava audicija za ulogu benda u filmu Tony Scott-a ‘The Hunger’, gde su David Bowie, Catherine Deneuve i Susan Sarandon bili u glavnim ulogama. U svojevrsnoj sagi o besmrtnosti, gde Bauhaus otvaraju film nezaboravnom scenom u kojoj glavni protagonisti Miriam i  John Blaylock /Deneuve i Bowie/  dolaze u klub gde bend svira ‘Bela Lugosi’s Dead’. Kada se film pojavio bend je već bio iskidan na komade , ali u međuvremenu  izdešavalo se puno toga što je odredilo trajanje Bauhaus organizma.

Izlasku ‘Skies Gone Out’ albuma u Oktobru ’82 predhodio je singl od sedam i dvanaest inča. Na ovom prvom su se našle epska ‘Ziggy Stardust’ David Bowie-a i furiozna ‘Thrid Uncle’ Brian Eno-a. Izdanje od 12 inča nudilo je , osim ove dve  i ‘Party Of The Fist Part’ ,koja će se naći na novom albumu, kao i neverovatnu živu verziju ‘Waiting For The Man’ grupe Velvet Underground gde  Peter Muprhy deli vokale sa legendarnom Nico,  jednom od najintrigantnijih žena u istoriji rock&rolla. Ovo je verovatno najinteresantniji i najplodonosniji  deo karijere Bauhaus, a nastup sa Nico je samo dodao na kredibilitetu. Bauhaus prže u maniru najžešćih bendova iz 60-tih, prizivajući sve  utvare, duhove i polusvet New Yorka da im se pridruže na ovoj Warholovskoj žurci. Prolazeći kroz ludilo Cinderelle  i perverzije njegovog dvora i ekipe oko Factory i zakucavajući jednu od najbitnijih rok pesama ikada na briljantan način, bez puno eksperimentisanja,  žestoko i bezobrazno, baš kako bi je Velveti svirali da su bili na bini u tom trenutku,  Bauhaus se ovim nastupom  izdižu iznad trendova , etiketa i postaju  neuhvatljivi za kritiku.

Bauhaus i Nico

Međutim, sa ‘Ziggy Stardust’ Bowie-a situacija je bila nešto drugačija. Jeste ih taj singl doveo do petnaestog mesta na zvaničnoj top listi, ali dirnuti u Ziggy-ja je bilo više nego hrabro. Naravno, cinična i nikada zadovoljna britanska kritika ih je  dočekala na nož i omalovažila ih je ‘nadimkom’ -Bowiehous.!  Trebalo je izdržati te napade prepune sarkazma, ali kada u rukavu imate adut u vidu albuma ‘Skies Gone Out’ koji je za mesec dana trebao da se pojavi,  savest je pretpostavljam mirna i jasno je bilo da će Bauhaus biti strana koja će se poslednja smejati ‘šali’ zvanoj Bowiehous. Kada se nebo ugasi, svetle samo one prave zvezde na njemu. Suptilna i rafinirana odeća, perfektan stajling članova benda, koji su sazreli u svakom pogledu je prvo što  se  može  videti  kada  izvadite  album iz korica.

Prvobitna verzija albuma ‘Skies Gone Out’  nudila je  u prvih trideset hiljada kopija i živi lp’s ‘Press The Eject And Give Me The Tape’. Album je snimljen na dva koncerta u Londonu u Old Vic-u i Hammersmit Palas-u, a deo Liverpulskog nastupa zabeležen je u Royal Court Thethre. Fenomenalna fotografija Eugene Merinova, na kojoj Peter Murphy drži činelu  ispred  svog lica,   uzeta je  za omot albuma koji  verno odslikava  pozitivno ludilo koje se može naći na snimku. Na kraju koncerta se može čuti , sada već legendarna rečenica po kojoj je ovaj živi album dobio  naziv . Naime, neko iz obezbeđenja traži da fan koji je tajno snimao koncert izvadi kasetu i preda je,  da se  kasnije taj snimak  ne bi   iskoristio  za piratsko  izdanje.

Press The Eject And Give Me The Tape 

Album Skies Gone Out otvara verzija Eno-ove  Third Uncle sa remek dela Taking Tiger Mountain  iz ’74. Žestoka, nijansirano prilagođena vremenu sa neverovatnom  bas gitarom i vokalima  Petera Muphy-ja koji pokazuje koliko je sazreo kao pevač, pesma prosto kida sve pred sobom. Lagani, gotovo renesansni uvod sledeće ‘Silent Hedges’ ne nagoveštava buru koja sledi posle Murphyjevog vriska –‘Going to hell again’ ! Gotovo heavy rif sa ‘In The Night‘  i indusrtijska ‘Swing the Heartache’ nagoveštavaju  da ovde neće biti predaha.

“If I had been uglier, it would have been easier”

 /Swing the Heartache/

Sledi ‘Spirit’ koja je ranije određena za singl, ali bend nije bio zadovoljan miksom,  pa ovde imamo  novu verziju gde svi horski bespomučno ponavljaju na kraju pesme : ‘We Love Our Audience, We Love Our Audience… ‘. Epska, trodelna ‘Three Shadows’ i kasnije jedna od najobožavanijih Bauhaus numera ikada, intrigantna i melanholična ‘All We Ever Wanted Was Everything’, sa gotovo eksperimentalnom ‘Exuisite Corpse’  zatvaraju album.

Raznovrstan, žestok ali i dubok tamo gde treba, ovo je sigurno najzreliji Bauhaus album. Na CD izdanju smo kasnije dobili  singl verziju ‘Spirit‘ nezaboravnu ‘Ziggy Stardust’ i  pesmu ‘Watch That Grandad Go’. Čini se da Bauhaus fanovi nisu mogli očekivati, a ni dobiti više nego sa trećim albumom. Izvrstan material gde je grupa  sa neverovatnom lakoćom prolazila kroz raznovrsne stilove kao nikada do tada. Bauhaus su se ustoličili kao godfathers goth muzike, ma koliko  nervirale  etikete, ovde je konačno postalo jasno da su svetlosnim godinama ispred bendova koji su pokušavali da stvore sličanu atmosferu i koji su se pozivali na senzibilitet ovoga tipa. Elegantan album sa puno melanholije ali i sirove snage, savršeno uravnotežen, perfektno produciran stoji danas kao spomenik vremenu u kome je nastao.

Burning From The Inside 

Četvoročlani organizam gotovo savršeno našpanovan, imao je svojih mana i trzavica unutar samog samog benda. Braća David J. i Kevin Haskins su vukli na svoju stranu osećajući se zapostavljenim od dvojice frontmena. Peter Murphy je bio ‘zaštitno lice’, a u kombinaciji sa glam i rok potencijalom Danny Asha,   bacao je previše senke na ritam sekciju. Oni su samo na sceni savršeno funkcionisali, iza bine bilo je puno drugačije. Muprhy-ju se smešila solo karijera, sa takvim vokalom i izražajnim licem, bilo je izvesno da će on u jednom trenutku poželeti da nastavi sam. Ta sumnja  je lagano ali sigurno razjedala bend koji je bio na vrhuncu slave. Već posle seta na snimanju  pomenutog  The Hunger, gde se od ostatka benda u filmu vidi samo vrat bas gitare Davida J. ,dok bend vozi kroz  ‘Belu’ u uvodnim sekvencama filma Tonny Sccot-a, lice Peter Murphy-ja je u prvom planu i čini se da su to momenti koji će neizbrisivo ostati u sećanju ostalih u bendu,  i staviti  sujetu kao rampu  na međusobne  odnose.

‘Braća su kidnapovala Daniela Asha’ izjaviće kasnije Peter Muphy, objašnjavajući  kako su  David i Kevin potpuno sludeli Daniel Asha  trujući ga idejom da će ih Murphy ostaviti na cedilu. Ugovor za sledeći Burning From The Inside album je već bio potpisan, datumi ugovoreni, a Murphy je umesto da bude u studiju ležao u bolnici. Imao je upalu pluća /bar za javnost/, a ostatak benda je već snimao u Rockfield Studiju u Velsu.  Materijala je bilo i previše,  kao i uvek,  trebalo je samo napraviti selekciju i snimiti vokale, ali Murphy se i dalje nije pojavljivao. Glasine su krenule da kruže i širile su se poput zaraze ne ostavljajući puno nade gladnoj publici. Januarski sing Lagartija Nick je još uvek držao pažnju, ali čekalo se ono glavno, ono zbog čega je vredelo ‘izgoreti’, album i pre toga  singl koji će najaviti potpuno novi materijal.

Konačno, u Aprilu ’83 izlazi singl ‘She’s In Parties’  i dolazi na dvadeset i šesto mesto top liste, što se moglo smatrati uspehom. Nezaboravni, pomalo frippovski rif  otvara pesmu koja nenadano pred sam kraj umesto u očekivani fejd odlazi u svojevrsni dub specifičan za regge izvođače. Nije to bila posebna novost za Bauhaus, ali se nije očekivalo da će to uraditi na singlu. ‘Shes In Parties’ je najavljivao nešto klasičniji Bauhaus, sa laganim komercijalnim pomakom u odnosu na predhodni  ‘Skies Gone Out’ album, ali dobili smo nešto novo, prilično neočekivano. Produkcija je potpuno drugačija od svega sto su Bauhaus uradili do tada. Puno akustičnih i dvanestožičanih gitara  i  upotreba čembala čine da album ima gotovo renesansnu atmosferu.

Bez klasičnih gitarskih  rifova i sa vokalima koje su  zbog odsustva Murphy-ja sa snimanja ,a što zbog umetničkih razloga ravnopravno podelili David J. Danny Ash i Peter Murphy. Album je ovom vokalnom podelom dobio jednu sasvim novu dimenziju i posle prešlusavanja tačno se moglo utvrditi ko je i šta do sada šta radio u bendu. Do ovog albuma grupa se uvek zajednički popisivala ispod svake pesme, ali sada je bilo jasno ko je  napisao određenu numeru, jer na Burning From The Inside  svako je pevao svoju pesmu  i stihove.

Peter Murphy

‘Antonin Artaud’ i ‘King Volcano’ kreiraju specifičnu srednjovekovnu atmosferu vozeći nas po interesantnim i neistraženim predelima, netipičnim za Bauhaus. Prvu stranu lp’s zatvara predivna ‘Who Killed Mr. Moonlight’ bolećivom minimalističkim frazom na klaviru, koja se vremenom urezala u memoriju svakog Buahaus fana i postala jedna od omiljenih pesama koju je bend ikada napisao.

‘Slice of Life’,  svojom atmosferom  veoma podseća na Pink Floyd produkciju sa The Wall albuma, što je veliko iznenađenje, ali bilo je očigledno da su članovi benda,koji su i na ovom kao i na svakom predhodnom albumu bili zaduženi za produkciju pomno slušali sta radi Bob Ezrin koji je osim remek dela The Wall radio i na solo prvencu Petera Gabriela i albumu Berlin Lou Reeda. Uticaji su očigledni, ali su veoma ukusno i neprimetno primenjeni na Burning From The Inside

‘So I lied to you once again
So I painted over you once again
So I die before you once again
‘what’s the difference’

‘Honeymoon Croon’  i  ‘Kingdom’s Coming’ su samo uvod, doduše perfektan, u grandioznu naslovnu ‘Burnning From The Inside’ koja nas jezivim rifom na gitari vodi u jedan od najboljih momenata Bauhaus karijere. Preko devet minuta totalne kontrolisane panike, creepy  gitarskog uvoda  koji prerasta u šizoidni fanky, gde Danny Ash gitarom i jednim slice rifom dovodi atmosferu do eksplozije sa povremenim isprekidanim vriskom Petera Murphy-ja čiji vokal, bolje reći  jecanje više liče na nešto između seksualnog uzbuđenja i samrtnog ropca.  ‘What’s the diference’ ?

Lagana ‘Hope’ ostavljena je za kraj albuma, ne slučajno. Kraj putovanja Bauhaus bića se nazirao , a naslov poslednje pesme na testamentalnom albumu ostavljaja nadu i ipak otključana vrata za eventualni povratak (što će se kasnije pokazati ispravnim).

‘Your mornings will be brighter
 Break the line
 Tear up rules 
 Make the most of a million times no’

Bend bespomučno ponavlja ove stihove, praćen fretless basom Davida J. kreirajući atmosferu  procesije kroz koju bend dostojanstveno putuje. Briljantan završetak, ujedno i početak kraja, do  tada savršene karijere. Album je izašao trinaestog Jula i zakucao se na 13. mesto britanske top liste. Čak ni brojevi nisu slutili srećan kraj.  Nedelju dana pre izlaska Burning From The Inside  albuma Buhaus su svirali svoj poslednji koncert u Hammersmith Palais u Londonu. Kasnije, ’92 snimak sa tog nastupa će biti objavljen kao finalni, oproštajni koncert gde se na kraju istoga može čuti David J. kako izgovara : ‘Rest In Peace’,  napuštajući binu , rečenicu po kojoj će ovaj živi album i dobiti naziv. To je bila poslednja turneja benda, od jedanaestog Juna do petog Jula. Ubrzo, došlo  je i zvanično obaveštenje od menandžmenta da Bauhaus nisu više zajedno.

Krajem te iste ’83. dobili smo još jednu ezoteriju na pokon, singl Sanity Assassin koji je štampan u samo 325 kopija. Legendarna je  bila upornost nekih diskofila koji su pokušavali da dođu do ovog vinila. Slušao sam razne priče i ‘legende’ , a  sam prisustvovao jednoj kada je nuđen  Volkswagen, popularna ‘Buba’  za istu 45-icu, ali  ponuda  je odbijena!

Bauhaus su se nekoliko puta vraćali na binu,  uvek istoj postavi. Prvi povratak je bio trijumfalan, ulaznice za njihove uvodne koncerte za turneju po Americi desetog  i jedanaestog  Jula ’98  su i dan danas najbrže prodavane karte u istoriji za jedan koncert za čuveni Hollywood Palladium u Los Andjelesu. Oduvali  su  Palladium, pokorili Ameriku i vratili se u Evropu da utole glad mnogobrojnih pravovernika koji su strpljivo čekali. U međuvremenu, od raspada grupe, Peter Murphy je otpočeo uspešnu solo karijeru albumom ‘Should the World Fail’ to Fall Apart’, a ostatak benda je osnovao  grupu Love and Rockets i bio redovno na turnejama sa  prvim , od kasnije sedam albuma, nazvanim ‘Seventh Dream of Teenage Heaven’ . Braća David i Kevin  su ‘kidnapovali’  Daniel Asha i nastavili prilično uspešnu karijeru kao trojka.

Naravno, visine, uzbuđenja,  avanture i originalnost  koje su kreirali zajedno kao Bauhaus nikada nisu bile dostignute, bez obzira na uspešnu solo karijeru Peter Murphy-ja  i osam studijskih albuma sa solidnim komercijalnim odjekom  i jako dobrim umetničkim pedigreom, Bauhaus su ostali nedodirljivi i neponovljivi. Obožavaocima ništa nije moglo zameniti taj savršeni spoj ove četvoročlane postave. Oduševljenje je utoliko bilo veće kada smo potpuno nenajavljeno 2008.  dobili kompletno novi materijal i album benda naslovljen ‘Go Away White’. Sniman je 2006. posle još jedne letnje avanture po Americi čija publika je posle 25 godina postala naglo zainteresovana za Bauhaus. Ništa čudno za Amere.’

Go away white ili povratak u belom

Kalifornija je očigledno prijala bendu koji je u osamnaest dana i noći u poznatom Zircon Sky studiju snimio odličan material koji će biti objavljen gotovo dve godine kasnije. Nažalost, nismo dobili turneju. Ponovo  su se otvorile neke stare rane zbog kojih se bend i raspao, ali Go Away White je zvučao neverovatno sveže i moćno uperivši ponovo svetlost na mit o ovom besmtrnom bendu i regrutujući neke nove duhovne sledbenike, čiji se popis kasnije protezao u beskraj. Čvrst i koherentan materijala, moćno odsviran u pojedinim momentima podsetio je na najbolje Bauhaus momente  i obradovao armije fanova.

Neverovatni vokali Murhyja, koji je sazreo kao pevač kroz solo karijeru i virtuozne gitare Danny Asha  učinili su da album  odiše neverovatnom energijom za bend koji prvi put snima zajedno posle dvadeset i pet godina. Pesme kao sto su ‘Too Much 21. Century’  i ‘Zekir’ mogle su se naći na bilo kom albumu benda iz predhodnog milenijuma. Lepo je neko iz muzičke štampe primetio da je:

‘Šteta što nije više pažnje posvećeno ovom materijalu i što je on kao takav ostao prilično podcenjen izvan ‘Bauhaus planete’. ovo je nebrušeno remek-delo koje će vremenom samo dobijati na značaju, ne samo u Bauhaus diskografiji’.

Još od prve dezintegracije i  razlaza, članovi Bauhaus su imali dinamične karijere. Pored već navedenih  Love And Rockets, basista David J. je snimio osam solo albuma, i nebrojeno maksi singlova, osim toga puno je radio  kao dj. i uživao tom novom načinu intepretacije svoje i tuđe muzike. Ne bi bilo fer ne spomenuti Dalis Car , projekat koji su su  činili Peter Murphy i nikada prežaljeni Mick Karn /24.Juli 1958 – 4. Januar 2011), basista grupe Japan. Njih dvojica su davne ’84 objavili Waking Hour album koji je prodrmao tadašnju muzičku scenu i postavio neke nove vizuelne i muzičke standarde. Mnogima je verovatno padalo na pamet šta bi bilo da je Mick Karn bio basista Bauhaus ?, Da li bi dobili više materijala, da li bi život benda bio  duži, podnošljiviji za same članove? Nekako, u to vreme desio se i razlaz grupe Japan, pa su se neka od ovih pitanja često postavljala u krugovima oko pomenutih bendova. I od Dalis Car smo dobili nastavak u vidu mini albuma ‘InGladAloneness’ koji  je objavljen 2012 , posle izgubljene bitke Mick Karna sa kancerom. Intrepretacija legendarne ‘Ne Me Quitte Pas‘ Jacques Brela svakako je jedan od nezaboravnih momenata ove saradnje.

Peter Murphy je ovog leta ponovo na turneji čiji drugi deo po Severnoj Americi počinje trinaestog Jula u Feniksu, Arizona. Proslavlja trideset pet godina od nastanka Bauhaus benda turnejom Mr.Moonlight i sviraće samo Bauhaus pesme.  Ne znam kakvi su planovi braće Haskins ovoga Leta, ali sam siguran da bi gitarista Daniel Ash vrlo rado bio na toj bini. Uvek su voleli da sviraju zajedno, to nije sporno, ali biti u bendu ne znači  biti zajedno samo na stejdžu. Siguran sam da svaki Bauhaus fan sanja o trenutku kada će ih sve zajedno bar još jednom videti kako se iza jakih belih slapova svetla penju na binu prizivajući ‘Belu’ da ustane i poleti, pa makar to bilo poslednji put.

Hunger

Za P.U.L.S.E:  Žarko Čejović

  Bauhaus, Muzika, Žarko Čejović