Poezis znači majstorska delatnost, a Grci su tom rečju označavali rad umetnika. Poezis je ona aktivnost koja se ne odnosi neposredno na biološki život, nego prevazilazi celishodno držanje u prihvaćenoj borbi za egzistenciju. U onome što je poetično ima nekog viška, a taj višak je ono što je važno. U onome što umetnost čini ne samo da ima idealiteta, nego upravo kao da je smisao delatnosti ovaj idealitet. Otuda majstorska delatnost stvaranja umetnika nije ono što je čovek, već ono što je iznad čoveka, i nije ono što je život, već ono što je više od života, i ne ono što je priroda, već ono što je više od prirode. Ono što je umetničko nije samo majstorsko ostvarenje, već majstorsko ostvarenje onoga u čemu se ispoljava višak bivstva, kako to Niče kaže, ne Schöpfung, već Überschöpfung (ne stvaranje, već stvaranje iznad sebe sama), odnosno ne poezis, već metapoezis.
Izgleda da ovo metapoetičko držanje predstavlja karakternu crtu distinkcije celokupnog čovekovog bivstva. Treba odmah dodati da je misao o potpunom interesu i korisnosti svake aktivnosti unutar ljudskog postojanja fantazam, sasvim pouzdano fantazam nekoga koji nikada nije video šta čovek radi kada kopa ili bere pasulj, ili krpi rublje, ili peče slaninicu, i nije video da svaki pokret svakog čoveka karakteriše potpuno otvoreni cilj, da to bude dobro, što opet odgovara nameri ugrađenoj u čovekovo bivstvo da postiže meru koja daleko nadmašuje takozvanu praktičnu svrsishodnost. U čovekovom bivstvu ne postoji praktična aktivnost koja je potpuno usmerena na korisnost. Ona je određeni idealitet, koji je u delatnosti umetnika apsolutan, nalazi se i u tome kako neko meša zapršku.
Čovek radi nešto da bi bilo ono čega još nema: da se ostvari nešto što je nepostojeće i nalazi se samo u čovekovom idealu, nešto što je u odnosu na prirodu višak, jer nije iz fizičkog sveta, nego iza njega, i nije biološki život (sa stanovišta biološke delatnosti života nije ni shvatljiv), već prožima biološki život i uzdiže život iznad njega samog. Ovaj ljudski čin ipak nije individualan i izolovan i prepušten sam sebi, on je karakterna oznaka svevremenog ljudskog poretka života. Nikada nije puko održavanje života, već uvek i u svakom slučaju i bez izuzetka od svega više. Ljudsku delatnost u borbi za opstanak ne karakteriše korisna svrsishodnost, već smisao. A smisao je u tome što u ljudskoj delatnosti sledi neki sveukupni ljudski red, koji ovde ne postoji, nego čeka da bude ostvaren.
Umetnost je onaj oblik ljudskog metapoetičkog držanja koji potpuno ignoriše korisnu svrsishodnost u borbi za opstanak i svojom delatnošću ništa drugo i ne želi do da ostvari red smisla, da izgradi takvo uređenje egzistencije koje odgovara njegovom ukusu i potrebama i vrednostima i zahtevima. Metapoezis nije pod znakom ideja, već pod znakom vita nuova. Umetnost ne sledi ideje, već ostvaruje čovekov apsolutni i konačni i potpuni život. Vita nuova nije realitet; vita nuova je istinskija od realiteta. Onaj koji bira samog sebe, bira život, prirodu i svet, on može živeti u stvarnosti, ali je to tek slepa produktivnost, taj čovek samo vežba svoj talenat. Onaj koji bira samog sebe, bira samo ogledalo i ostaje daleko od istine. Lontana come in uno specchio, daleko kao u ogledalu. Umetnost polazi od toga da čovekovo biće nema objekt koji bi imao odgovarajuću potpunu vrednost. Umetnost je ona delatnost koja stvara svet potpune vrednosti koji odgovara ljudskom bivstvu. To je metapoezis. Metapoetički svet nije realan, nego hiperrealan. Sadržaj metapoezisa je postojeća koncepcija koja je svakom data zajedno s egzistencijom i nalazi se u ljudskoj egzistenciji, koncepcija o konačnom obliku i uređenju čovekovog bivstva. Ljudski hiperrealitet je sistem sa osobenim zakonitostima koji je u svakoj umetnosti isti: stil, ritam, proporcija, mera, hijerarhija i poredak bitnih vrednosti.
A osobenost je pak sledeća: ljudsko biće se oseća dobro jedino u prirodi uzdignutoj do umetnosti, ali samo onda ako je priroda u potpunosti izdvojena iz kruga prirode i metapoetički preobražena za čoveka. Nije nam dobro u prirodi, nego u umetnosti. Ali je čudno, kao da je i sama priroda potpuno spremna za život samo u tom slučaju, i onda oseća sebe ako je čovek umetničkim bivstvom uzdigne do sebe. Ovo nema nikave veze s onim što se uopšteno naziva kulturom. Ono što kultura čini, to je većim svojim delom samo korisno i svrsishodno, a u kulturi priroda (kao i čovek) uglavnom pati. Metapoetički preobražena priroda je oslobođena i srećna, što je više umetnička, tim je srećnija. Kako može biti srećna jedna kineska vaza, ili peruanska izatkanica, mramor na kapitelu Partenona u Atini! Smeštanje u svoj konačni dom živa je želja i u zrncetu peska. Cela zemlja žudi za vita nuovom, jer nema oblutka koji ne bi želeo život potpune vrednosti. Metapoezis je kada čovek ne izražava sebe, nego stvara ona: što je od njega više: umetnost, kada čovek sebe uzdiže iznad sebe. Samo tako se ostvaruje njegovo bivstvo. I priroda očekuje od čovekove umetnosti da je on uzdigne do sebe u vita nuova.
Pisao: Bela Hamvaš
*Preveo s mađarskog Sava Babić
Bela Hamvaš – o umetnosti i prirodi napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →