Beogradska kultura življenja je kancerogena

Glavni problem u Srbiji je što ne postoji nikakav kontinuitet. Svaka politička garnitura koja dođe ona kreće sa tim “od nas sve počinje”. To obuhvata brisanje imena ulica i druga preimenovanja, kao i rušenje svega što je izgradila prethodna vlast. To je taj moto – sve što možeš ti zatri i sagradi novije, rekla je autorka emisije “Beograd za početnike” Smiljana Popov komentarišući srpski odnos prema baštini.

Nov “prostor” emisije Beograd za početnike u Galeriji 73, metaforično nazvan “Kancelarija za građane” poput rada sa građanima Aleksandra Vučića i drugih političara, zamišljen je kao tribina, gde će autorka emisije jednom mesečno “raditi sa građanima” odnosno predstaviti malo poznate ili škakljive informacije o srpskim ličnostima – poput toga da je Mika Alas bio homoseksualac ili o kontroverznim odnosima Ive Andrića sa ženama. Emisija “Beograd za početnike”, koja se bavi malo poznatim pričama iz nacionalne istorije, a koja je ušla i u prosvetni sistem, trenutno se prikazuje, u sklopu dva dokumentarca, na 20. Međunarodnoj smotri arheološkog filma, koji se održava od 2. do 9. aprila u Beogradu.

Trenutno se održava 20. Međunarodna smotra arheološkog filma u sklopu koje se prikazuju dve epizode emisije “Beograda za početnike”. Šta je tema ovih emisija?

– Jedan dokumentarac se bavi rimskom grobnicom u Brestoviku, dok je drugi o vinčanskim lokalitetima na Banjici, a oba dokumentarca savršeno ilustruju srpsku “kulturu” – to je priča o nama i našem odnosu prema baštini.

Krajem 19. veka kada je jedan seljak počeo da kopa zemlju da bi zasadio šljivu, propao je u grobnicu sa lavovima, i tom prilikom je otkrio potpuno očuvanu rimsku grobnicu sa netaknutim freskama. Zanimljivo je da postoje čak i delovi antičkog hrama na autobuskoj stanici u Brestoviku, koje je neko od meštana iskopao sa svoje njive i “izbacio” na put, kao beskorisne. Te delove stubova su onda stanovnici okrenuli tako da može da služi kao klupa, a može se videti i kako stružu blato sa cipela o njih.

Drugi dokumentarac je još bolji primer – kako je divlja gradnja 90-ih pokrila vinčanski lokalitet na Banjici. Iako je taj lokalitet, jedan od 40 koji su pronađeni širom Beograda, pod zaštitom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, neko je dozvolio ljudima da grade bespravno kuće za vreme Slobodana Miloševića i na taj način potpuno prekriju arheološko blago. Pored toga, desio se još jedan potpuni nonsens – arheolozi su iskopali potpuno očuvanu vinčansku kuću i spremili je za konzervaciju, a onda su se neki beskućnici uselili i devastirali tu kuću, koja je stara 7.000 godina. To samo u Srbiji može da se desi. Postavlja se pitanje kako je Zavod uopšte mogao da ostavi tu kuću bez ikakvog nadzora? Gde to ima? Mi smo kompletni cirkus. Kompletni idioti.

Na prvoj tribini “Beograd za početnike- necenzurisano” otkrili ste zajedno sa Miloradom Stokinom tajne ljubavnog života dinastije Obrenović. Tribina će se ponovo održati 24. aprila, koja ličnost će tada biti razotkrivena?

– Sledeća tribina će biti posvećena zaboravljenom gradonačelniku Beograda, Vladi Iliću, koji je između dva svetska rata, od 1935. do 1939. godine, izgradio veći deo Beograda – za vreme njegovog mandata izgrađena je Glavna pošta, Beogradski sajam, Zvečanska, Tiršova, i Brankov most, koji se tada zvao Most kralja Aleksandra, a započeta je i gradnja Hrama Svetog Save.

Sve one stare fabrike po Vilinim vodama su fabrike Vlade Ilića, a hotel u Venizelosovoj, koji je prethodno bio sedište JUL-a, bila je kuća Vlade Ilića. Poznat pod nadimkom “Radnička majka”, gradio je kuće svojim radnicima u okolini svoje, a za svaki Božić im je kupovao štof za kapute. Takođe, bio je prvi gradonačelnik koji je smanjio cenu struje za vreme krize.

Posle Drugog svetskog rata, proglašen je narodnim neprijateljem, sva njegova imovina je nacionalizovana, a on je odveden u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Na ličnu intervenciju britanskog premijera Vinstona Čerčila, pušten je iz zatvora i poslednjih par meseci svog života proveo u potpunoj bedi.

Sve što o njemu možete pronaći u Beogradu jeste jedna bista u Zoološkom vrtu, za čiju je gradnja donirao jedan od svojih placeva.

Vlada Ilića je jedan od mnogih važnih ličnosti, kome se ovaj grad “zahvalio” za sve što je učinio za Beograd – potpunim zaboravom.

Gost tribine će biti prof. Saša Stanković, autor monografije o ovom, kako ga je sam nazvao, prvom modernom gradonačelniku Beograda.

Vaša emisija bavi se delom i otkrivanjem tajni starog Beograda, poput zaboravljene fabrike čokolada srpskih dobrotvora porodice Šonda. Šta mislite da će ostati da se otkrije ukoliko se nastavi rušenje starog Beograda u cilju urbanizacije projektima poput Beogradska gondola, Beograd na vodi i sličnih koji “baštine” srpsku baštinu. Koliko će ostati priča koje nemaju “rok trajanja”?

– Ti projekti su “dobri” jer osvešćuju građane, građani postaju svesniji toga šta treba da se brani i ne pristaju da daju ono što je njihovo. Neke stvari, pogotovo pod pritiskom, mogu da se promene. Samo kada nam je svest i savest jača, za sve se može naći rešenje.

Glavni problem u Srbiji je što ne postoji nikakav kontinuitet. Svaka politička garnitura koja dođe ona kreće sa tim “od nas sve počinje”. To obuhvata brisanje imena ulica i preimenovanje, kao i rušenje svega što je izgradila prethodna vlast. To je svojevrsni moto – Sve što možeš ti zatri i sagradi novije.

Prosto odnos prema baštini nam je loš, delom zbog nedostatka poštovanja, a delom zbog nedostatka znanja. Kada bismo imali više znanja, možda bismo i malo više poštovali to što imamo.

Inspiracija za vašu emisiju, kao i sam naziv,  jeste istoimena knjiga poznatog imena srpskog novinarstva Bogdana Tirnanića. Koliko se “Beograd za početnike” promenio u odnosu na 1983. godinu kada je napisana knjiga?

– To više nije ista planeta. Beograd, i generalno svet, tada je bio još uvek mlad, zelen i naivan. Mi smo živeli u jednoj divnoj zemlji “koje više nema i vratiti se neće”. Danas je nemoguće videti da klinci gledaju “Dozvolite da se obratimo”, kao što smo mi gledali kao deca, pored redovnog dečjeg programa. Mislim da se na taj način i gradio jedan patriotizam, koji je toliko devalvirao kao pojam, ali mi smo stvarno nekako bili patriote. Živeli smo u nekom socijalizmu koji je danas potpuna utopija. To je bilo jedno srećno vreme.

Tirnanićeva knjiga predstavlja svojevrstan udžbenik za Beograđane – od kafana, preko Duška Radovića, Ðoke Vještice i Ade Ciganlije, do bioskopa “20. oktobar“ i Kosovske 11. Vaša emisija je postala “multimedijalan udžbenik” koji na časovima srpskog i istorije gledaju učenici beogradskih škola. Koje su to neispričane priče vaših emisija koji “pravi Beograđanin” treba da zna?

– Pre svega, jedna neverovatna priča o tome šta se desilo Vermahtovim vojnicima u Drugom svetskom ratu, u sred Beograda, koji su dezertirali sa ciljem da se priključe Pokretu otpora.

Pre nego što su stigli da objasne šta planiraju, njih su dorćolska deca, dečaci između sedme i desete godine, uhvatili i zarobili u lagume Kalemegdana, sa planom da ih drže kao svoje zatvorenike. Kada se saznalo za to, Pokret otpora je ovlastio beogradske gimnazijalce koji su bili deo otpora, da preuzmu od dorćolske dece nemačke vojnike.

Međutim, to nije bilo tako jednostavno – jer kako je rekao u emisiji Duško Stojiljković, jedini preživeli beogradski ilegalac koji je bio u toj akciji, “nama dorćolska deca nisu htela da nam ih dadu”, deca se zaigrala, kao sad su to naši zatvorenici – ne može. Kad su ih preuzeli, vojnici su postali deo vojske otpora.

Zatim, veoma važna priča, emisija koja će tek biti na programu kroz par nedelja, o prvoj varoškoj bolnici u Srbiji. To je ona gotička, velelepna zgrada u ulici Džordža Vašingtona, koja je otvorena 1868. godine.

Sve do Hatišerifa iz 1830. godine, Srbi nisu imali pravo da grade bolnice, a kada su to konačno uradili, ova prva varoška bolnica je bila po pitanju lečenja i dostignuća “rame uz rame” sa Evropom. Ova bolnica, koja je izgrađena donacijom građevinskog materijala kneza Mihaila, koji je bio predviđen za njegov dvorac u Smederevu, i novca prikupljenog na humanitarnom balu kneginje Julije, bila je veoma moderna, sa ventilacijom, sobnim i podnim grejanjem, kao i tekućom vodom, koju čak ni dvor kneza Mihaila nije imao.

Zanimljivo je da je Laza Lazarević kupio zgradu pored i osnovao prvu gerijatriju na svetu. To je još jedna od bezbroj zgrada pored koje prolazimo svaki dan, a ne znamo da ona čuva tako jednu fascinatnu priču.

A posebno bliska Beograđanima bi bila emisija o “beogradskoj” Svetoj gori despota Stefana Lazarevića na Kosmaju.

Tamo se može videti srpska “Game of thrones” scenografija – ostaci tri manastira i dvor koji datiraju još iz 15. veka, a čak ni Kosmajci često ne znaju ništa o tome.

Jedan od svojevrsnih motoa emisije, koji smatrate da najbolje govori o civilizacijskim i mentalitetskim navikama Beograđana, glasi “Ponašaj se kao da živiš ovde”. Šta se sve to “rodilo” zahvaljujući beogradskoj (ne)kulturi življenja?

– Beogradska kultura življenja je kancerogena. Mi smo civilizacijski nezreli, civilizacijski potpuno infantilna nacija. Kako kaže Duško Radović, jedan od najboljih dijagnostičara naše naravi i našeg mentaliteta, “Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu”. Bahatost i arogancija, ukombinovana sa ignorancijom i neznanjem, postali su osnovni model ponašanja Beograđana. To je jedan hibrid koji se rodio poslednjih deset godina, a koji je sada svojevrsni model prepoznavanja – karakterne osobine. A degradacija svih vrednosti, siromaštvo i težak život je doveo do toga da ovaj model postane norma.

Karakteristike ovog novog modela jesu i bezobrazluk i nepoštovanje zakona, a i za to nam je stalno neko drugi kriv. Kad pitate nekog zašto je prošao na crveno, on kaže: “Pa šta? Kad ovi na vlasti mogu, zašto ne mogu ja?”. Tako razmišlja naš narod, zato nam i neće biti bolje.

U jednom tekstu sam pročitala još pre desetak godina da stranci misle da su kese po drveću neki naš običaj kićenja drveća. Katapultiranje smeća po Novom Beogradu je redovna pojava, rađaju se deponije svake nedelje. To sve pokazuje koliko je neophodna edukacija Beograđana, jer iskustvo nam je i dalje palanačko. Beograd je i imao neke šanse 80-ih godina, ali danas je svaka vrsta različitosti automatski neprihvaćena.

Pritom znamo koliko ovaj grad ima u sebi, okruženi smo divnim, časnim i poštenim ljudima, oni su tihi, ali nije da ih nema. Samo njihov model ponašanja nije trenutno na ceni u ovom gradu.

Piše: Dunja Rakić

Danas online

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Beograd, Društvo, Intervju