Mističnost suštine u filmu „Bilo jednom u Anadoliji“

Kako izgleda provincija razvijenih zamalja? Da li su tekovine moćne i bogate države prisutne i tamo? Sme li jedno napredno društvo bez straha da prikaže svoje ranjive, ljudske, tamne strane? Možda je baš iskrenost pokazatelj napretka? Jedan od najcenjenijih režisera današnjice, Nuri Bilge Ceylan, istražuje u turskom društvu drevne ljudske zagonetke, strahove i nade, kojima se ne naziru ni rešenje ni smiraj ni ispunjenje.

Tu je sve što oduvek zaokuplja čoveka: preljuba, zločin, osveta. I lepota. Lepota žene i lepota prirode. Jedna skrivana i retka, druga sveprožimajuća. Obe mame, zavode, prete. Obe pogubne, svaka na svoj način.

Gde je čovek ? U večitom mraku. Mraku koji prekriva zemlju, čoveka na njoj i suštinu u njemu. Čovek se drži procedure, poštuje rutinu, želi orijentir. U nezemaljski lepom anadolijskom pejzažu, grupa ljudi traži zakopanu žrtvu. Zločinac Kenan (Firat Tanis) ne seća se tačnog mesta. Okeanska širina noćnog predela upija u sebe sićušne, daleke, nedostupne ljude i njihove probleme. Ne pomaže opšte prihvaćeno poređenje sa Tarkovskim. Ceylan je tokom godina izgradio sopstveni kadar koji je dovoljno moćan da oslika i hipnotičnu lepotu prirode i tragediju “ljudskog stanja”.

Karavan od 3 vozila putuje od lokacije do lokacije kroz noć. Naizgled, nikog ne zanima motiv zločina. Izdvaja se trojka: šef policije Nadži (Yilmaz Erdogan), tužilac Nusret (Taner Birsel) i doktor Kemal (Muhammet Uzuner). Neobrijana lica, neuredne kose i prašnjava odela i izgledom prizivaju poetiku Serđa Leonea. Bilo jednom … Bilo jednom i u Anadoliji. I tamo živi čovek, i tamo vlada surov zakon, i tamo se vodi večita borba; u čarobnoj, od iskona mističnoj Anadoliji, u stepama koje su stari Grci nazivali Zemljom izlazećeg sunca. Sunce će se pojaviti u drugoj polovini filma, ali ne da donese spoznaju, već da jasno prikaže čoveka iscrpljenog u noći, u tami svake vrste, u neznanju, čoveka koji ne može da zadrži plod svog truda, poput jabuke koja se u briljantoj sceni “otima” i kotrlja do potoka koji je odnosi dalje …

Dijalozi su šturi, isprekidani, mučni. Čovek se teško poverava čoveku, a treba pobediti tišinu i prebroditi noć. Ipak, svako “kopa” tamo gde ga boli. Svako ima tajnu, i Šef i Tužilac i Doktor. Prvi svoju deli, drugi je maskira pričom o prijatelju, treći o svojoj ćuti. Radnja obiluje ćutnjom koju boje neiskazane misli, misli likova kao i naše misli o likovima. A potrazi kao da nema kraja. Svako novo zaustavljanje otkriva i novi deo priče. Da li je Kenanov saučesnik njegov maloumni brat ? Tužilac gradi misteriju o kraju života prelepe žene navodnog prijatelja. Smrt postaje opsesija filma. Nasilna ili dobrovoljna, ostaje nedokučiva, iako se njena moć prostire i nad sudbinom živih.

Ljudi u kolima su ravnodušni. Vode razgovor o jogurtu od mleka bizona. Osumnjičeni Kenan, duge kose, ispijenog lica (sa ožiljcima), utonuo je u sebe na zadnjem sedištu. Farovi vozila iza dodaju njegovoj glavi oreol. Da li Kenan na sebe preuzima tuđ “greh” ? Enigma motiva ostaje nerešena, zaturena u haotičnoj mreži ljudskih odnosa. A ne možemo da se ne pitamo zašto, jer u uvodnoj sceni filma i Kenan, i njegov brat Ramazan, i buduća žrtva Jašar u prijateljskoj atmosferi jedu i piju, smejući se iskreno. Tragovi su rasuti po filmu i ima ih dovoljno da se donese sud, ali nismo sigurni da režiser/pisac ima istu “presudu”. Možda osuda ne može da bude pravedna jer nam nedostaje moć da ispravno sagledamo sve okolnosti? Misteriju lepotice koja je posle porođaja dobrovoljno otišla u smrt, rasvetliće u potpunosti doktor Kemal. Pred takvim “zločinom”, ljudski zakon je nemoćan. Da li je Tužilac kažnjen konačnom spoznajom sopstvene krivice?

Poetični vrhunac je na sredini filma. Između noći i dana, između prirode i civilizacije, između pitanja i odgovora. U seocetu koje su mladi mahom napustili, starešina uz ponuđeno okrepljenje pokušava da Tužioca i Doktora ubedi u neophodnost nove kapele. Smrt određuje prioritete. Mladi iz sveta doći će na pogreb, ako telo preminulog može da ih “sačeka” na hladnom. Nakon nestanka struje, u zori kad se demoni bude, pojavljuje se anđeo. Ćerka seoskog starešine osvetljava usnule likove “nudeći” svakom karakteru objekat sopstvene opsesije, od Coca Cole do halucinacije “oživelog” Jašara. Kenan posle sloma priznaje Šefu Policije da je pravi otac Jašarovog sina.

Nakon pronalaska zakopanog tela i povratka u grad, suzdržani, ćutljivi ali pronicljivi Doktor (inspirisan Čehovom ?), ponudiće svim akterima najviše što može. Nadžiju će prepisati lekove za nesposobnog sina, Nusretu će razjasniti motiv stradanja lepotice, a na obdukciji će sakriti pravi uzrok smrti. Ovo je poslednja misterija filma. Da li time čuva porodicu nastradalog od bolnog saznanja ili ne želi da i Ramazan bude osuđen ili je jednostavno izgubio veru u ljudsku pravdu ? Na njegovom obrazu ostaje kap krvi žrtve, kao još jedan beleg Doktora koji nije uspeo da se izbori sa svojom tajnom, koja ga je zauvek zakopala u provincijskom gradu bez perspektive.

Sve počinje pogledom kroz zaprljani prozor na veselu trojku prijatelja, a završava se pogledom kroz prozor na odlazak žene i sina (?) žrtve. Doktor će u mislima sačuvati sliku još jedne lepotice – Jašarove žene. Ima li njena lepota udela u njegovoj odluci, ili u ubistvu? Ostaje da otkrijemo.

Film je praktično bez muzike, tako da i odjavna špica ide uz zvuke graje dece napolju i krckanja obdukcije unutra. Večito preplitanje igre i smrti, početka i kraja, poznatog i misterije. A misterije ima dovoljno za nekoliko ponovnih gledanja. Zašto je pas-lutalica neizbežan u scenama sa Jašarom? Ima li krug spaljene trave pored mesta na kom je ukopana žrtva neke veze sa ubistvom? Da li je Jašar zaista nestao iz mesta nekoliko dana pre nego je ubijen? … Svako gledanje otkriva nam nešto novo o karakterima, a uzvišena lepota fotografije dovoljna je satisfakcija svaki put, bilo da se radi o prirodnim predelima ili “pejzažima” lica.

Besprekorno ostvaren osećaj dokumentarnosti, znalački je obogaćen bizarnim sitnicama svakodnevice. Neizveštačenoj neposrednosti prefinjenu notu daje izvesna količina crnog humora. Apsurdnost pojedinih postupaka pojačava mističnost celine, ali svojom univerzalnom prepoznatljivošću ujedno izaziva bliskost sa predstavljenim događajima.

Film je snimljen u koprodukciji sa Sarajevo Film Festivalom, koji je 2011. ugostio ekipu iz Turske. Za superiornu kinematografiju treba zahvaliti Gökhan Tiryakiju koji je uz režisera najnagrađivaniji član filmske postavke. Pogledajte samo veličanstvenu scenu ispred vulkanizerske radnje, na početku filma. Ovakve noćne slike, obasjane hrom žutom svetlošću, ne bi se postideo ni Edward Hopper.

Režija: Nuri Bilge Ceylan

Originalni naslov:

Bir zamanlar Anadolu’da
(Once Upon a Time in Anatolia)

Godina: 2011

Trajanje: 150 min

Uloge:

Muhammet Uzuner,

Yilmaz Erdogan,

Taner Birsel

za P.U.L.S.E: Jovan Pavlović

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Filmski festivali, Jovan Pavlović, Kan, Nuri Bilge Ceylan