Bliski susret osme vrste

Bliski susret osme vrste .“Moja učiteljica hobotnica“ (My Octopus Teacher)

Teško da se mogu izbrojati dokumentarni filmovi o prirodi, kojima nas filmski stvaroci očaravaju veštim snimcima njenih lepota i podučavaju o njenim misterijama. Već nekoliko decenija te užitke prate i snimci njenog bezdušnog uništavanja i vapaji o potrebi za njenim očuvanjem, zarad našeg sopstvenog dobra. David Atenborough je tu nezaobilazni, svetski poznat, predvodnik i nadahnut zaljubljenik u sve što je živo na našoj maloj Planeti. Osnovna poruka novijih filmova se često može svesti na to da sopstvenom ravnodušnošću i kratkovidošću već decenijama uporno sečemo granu na kojoj sedimo. To su, manje ili više, promišljanja zasnovana na svetonazoru savremene Zapadne civilizacije, u kojem se posmatra odnos nas, kao jedinki na vrhu evolucione piramide i svega ostalog što podupire taj vrh. Neke druge civilizacije, u kojima se život odvija u bliskosti s prirodom, živi svet posmatraju značajno drugačije. U mnogim jezicima je prisutna sintagma Majka priroda, koja verovatno potiče još iz paleolitskog doba matrijarhata. Nemaran odnos savremene Zapadne civilizacije prema prirodi tu se posmatra kao skrnavljenje svetog. U takvim pristupima stvarnosti ne sečemo sada granu na kojoj sedimo, nego sečemo sami sebe, jer smo i sami deo tog drveta života. Vrlo rašireno poštovanje svega živog, kao npr. među sledbenicima tradicija hinduizma, a posebno džainizma i budizma sa indjskog potkontinenta, nije, međutim, samo po sebi, pomoglo očuvanju tamošnje prirode. Verovatno zato što je to gotovo nemoguće na području gde je naseljenost preterano velika. Kada se javi dilema između prostora za prirodu i njiva za prehranu ljudi, “divlja” priroda uvek gubi.

Tokom ovog edukativnog perioda putem medija, nije se previše toga promenilo u ljudskom kolektivnom ponašanju, a ljudi su već zamoreni pedagoškim ponavljanjima, jer prečesto ne smatraju da je i njihovo lično ponašanje deo problema. Zato se, ako nam je uopšte kolektivno stalo do opstanka, javlja potreba za novim pristupom dolasku do ljudske svesti. Čini se da je film “Moja učiteljica hobotnica“ (My Octopus Teacher) snimljen za Netflix, koji je nominovan za ovogodišnjeg Oskara, pokušaj u tom pravcu. Pre nego promišljanjem, gledalac je povučen da reaguje osećanjima. To samo po sebi nije ništa novo, jer odavno ima mnogo feel good i srceparajućih filmova sa životinjama u važnim ulogama. Producent i glavni (ljudski) lik ovog filma je južnoafrički prirodnjak i sineasta Craig Foster. Neće se u ovom, odlično snimljenom, filmu pronaći mnogo naučnih podataka da hobotnice spadaju u red oktopoda, klasu glavonožaca i tip mekušaca, za koje se procenjuje da su se od našeg zajedničkog pretka odvojile pre nekih 700 miliona godina. Tek se ovlaš pominje njihov začudjujući nervni sistem i neočekivno visoka inteligencija, merena sposobnošću da hitro i na mnogo načina reaguju na opasnost od predatora. Podaci tog tipa nisu sasvim zanemareni, ali su stavljeni u drugi plan. S druge strane, hobotnica se ovde ne posmatra ni kao važan sastojak za ukusnu salatu. Priča filma je zasnovana na ličnom odnosu jednog čoveka, pregorelog od previše rada i jedne hobotnice, koju tokom celog njenog odraslog života od godinu dana posmatra, prati i, naizgled paradoksalno, razvija osećanja prema njoj.

Pristup je inspirisan činjenicama da neki ljudi uspostavljaju bliske veze sa životinjama koje inače uzgajaju za jelo ili prodaju, a da većina ljudi uspostavlja posebnu emocionalnu vezu sa svojim kućnim ljubimcima, tako da ih često smatraju delom porodice. Kod male dece je to spontano, nenaučeno razumevanje stvarnosti. Moja šestogodišnja kćer je na pitanje suseda, kako joj se zove pas, kojeg je šetala po ulici, sasvim ozbiljno odgovorila sa — Hektor Marko. Da ne bi bilo zabune, ono Marko uz kučeće ime, je naše porodično prezime.

U savremenoj kolektivnoj svesti na Zapadu društveno-ekonomski sistem se preovlađujuće posmatra kao nepromenljiva, bogomdana stvarnost — najbolji od svih mogućih svetova, da upotrebim ironiju sličnu pohvali ludosti Erazma Roterdamskog — a oni koji traže čak i skromne izmene u njemu, žigošu se kao opasni radikalni podbunjivači Ili zastareli levičarski šarlatani. Ali se zato, istovremeno, kolektivno preispituju čak i najtemeljnije društvene postavke, kao što su shvatanje porodice i ljudske seksualnosti. One dobijaju sve fluidniji karakter, uprkos biološkim, anatomskim, psihološkim i istorijskim činjenicama. U takvom potpuno de-erotizovanom, ali hiper-seksualizovanom svetu, izrodila se jedna kvazi-kontraverzija oko ovog filma. Foster, naime, u njemu rukom dodiruje hobotnicu, koja se privikla na njegovo prisustvo, a u jednom snimku je čak stavlja sebi na grudi. Osim toga on pušta par suza, kada je morski pas konačno uspeo da ulovi ovu hobotnicu. Dejvid Atenborou bi ovo propratio komentarom da je to deo prirodnog ciklusa i da život ide dalje. Veća riba guta manju ribu.

Neki prikazivači filma i cela bulumenta blogera uspeli su da u ovim snimcima vide seksualni kontakt (poremećenog) čoveka sa živim stvorom, koji spada u beskičmenjake i živi u sredini u kojoj čovek ne može opstati. Kako? Neće mi nikad biti sasvim jasno, ali mi nije ni previše čudno, jer su ljudi Zapada naviknuti da ih svakim danom, na Instagramu, glumice lakše kategorije zasipaju selfijima u zavodljivim pozama iz jutarnjeg kupatila, a seksepilom u reklamama ih sistem stalno podstiče da kupuju sve od automobila, do detrdženata i kompjuteskih igrica. Nije ni čudo da tako pripremljeni ljudi u svemu opsesivno traže (i nalaze) seksualnost. Osim toga, u toku je i masovna kampanja pomodarskog me-too pokreta, gde se uz stvarne žrtve seksualnog zlostavljanja javljaju, kao pečurke posle kiše, i mnoge žene, koje umišljaju da su bile iste takve žrtve. One veruju da tako pomažu pokretu, posebno, ako to vodi trenutku televizijske “slave“ i/ili dobijanju nekih para preko tužbi. Pre par dana mi, tako, pogled prelete preko naslova “vesti“ da se nekakva starleta (ili beše reperka) jada kako ju je njen rođeni diler (kokainom) napastvovao. Činilo se da je fin čovek, ugledni profesionalac, ali je zloupotrebio njeno beskrajno poverenje. Jedna druga, poduža, vrlo agresivna kampanja, dovela je do toga da se mnoštvu sluđene predpubertetske dece prepisuju zlosrećne hormonske i psihološke terapije za “promenu“ pola. Tako se od realnih problema muške bahatosti, pa i napastvovanja, koji su vrlo rašireni u svim kulturama gde, manje ili više, dominiraju muškarci, stvara obična medijska halabuka. A većina seksualnih devijacija, koje su od sedamesetih na ovamo, prekrštene u orijentaciju, su, verovatno, upravo posledica nečijeg napastvovanja u osetljivom periodu odrastanja i formiranja sopstvenog identiteta. Na taj način se zlo prenosi dalje, kao da je šuga. Ili virus.

U samom filmu, dakle, nema ničeg kontraverznog, bez obzira što Foster, tokom protoka cele godine snimanja, razvija jaku emocionalnu vezu sa čudnim stvorom, negde na granici s opsesijom. Ali zar se to ne događa i mnoštvu vlasnika običnih kućnih ljubimaca? Oktopod bar ničim ne ispoljava ikakav pogrešno usmeren seksualni nagon, za razliku od kučića; naravno, mužjaka. Ono čega u filmu ima na pretek, je mnoštvo izvrsnih snimaka podvodne šume kelpa, ogromnih algi, u čijem ekosistemu živi i hobotnica. Divno je prikazana njena neverovatna moć vešte mimikrije, kada u delu sekunde promeni svoj oblik i boje, pa se vizuelno potpuno stopi sa okolinom. Za to je, osim fizičkog mehanizma kojim se takva promena izvrši, potrebna i svest o sebi, kao entitetu različitom od okoline, svest da hobotnicu grabljivica vidi i da predstavlja opasnost, izuzetno razvijen vid za uočavanje okoline do svakog detalja (oblici, veličina, boje, strukture, pokreti…), kompleksan nervni sistem za izuzetno brzu obradu svih tih podataka i isto tako brzu odluka da se postojeći mehanizmi primene. Ništa slično nisu u stanju da urade ni vrste na mnogo višoj lestvici evolucije. Sličnu strategiju koristi i gmizavac kameleon, ali pretežno za lov, a ne u deliću sekunde kada je progonjen od grabljivice. Nervni sistem im je sasvim drugačiji nego kod kičmenjaka, a nervne ćelije u pipcima funkcionišu nezavisno od centralnog sistema. Broj neurona u njihovom telu približan je onom kod pasa (koji su nastali mnogo kasnije, pripitomljivanjem pre svega oko 130 hiljada godina), a često se nazivaju morskim misliocima.

Neki naučnici smatraju da je najbliža dostupna aproksimacija pokušaja uspostavljanja kontakta sa eventualnim vanzemaljcima, upravo pokušaj kontakta sa hobotnicama. One očito imaju neku vrstu nama teško razumljive inteligencije, ali su od čoveka udaljene eonima dugim, potpuno odvojenim evolutivnim razvojem i to u potpuno drugačijoj životnoj sredini. Producent-snimatelj Foster je osnovao društvo za zaštitu ekosistema kelpa, kraj obala nedaleko od Kejptauna, gde se, često u silnim udarima talasa, susreću vode tri nemirna okeana. A tu svoju ljubav prema prirodi i brigu za nju prenosi i na svog sina, koji se takođe pojavljuje u filmu. Ako, osim uživanja u scenama nesvakidašnje prirode, ovaj film istu ljubav i brigu prenese i na gledaoce, onda će on da posluži svojoj svrsi, pa se naginjanje filmskog narativa prema patetici može tolerisati. A ako, uz to, bar deo gledalaca bude podstaknut da promeni neke svoje potrošačke navike, možda i posveti neko vreme zaštiti prirode, ili čak zasadi poneko drvo, onda će to sigurno biti rezultat kojem cela filmska ekipa može samo da se nada.

Na jednom mestu u filmskoj naraciji Foster ovlaš dodiruje naučno-filozofsko pitanje, kako se to (kojim mehanizmom) ogromno kolektivno iskustvo nakupljeno tokom evolutivnog razvoja vrste u približno 300 miliona godina, prenosi s generacije na generaciju. Jer većina hobotnica ne brine o potomstvu, nego ga valovi ubrzo po parenju nasumice odnose dalje. Zato hobotnica ne može nikako da primerom prenosi svoja iskustva, čak i da ih pamti u svojim ganglijama. Umesto odgovora, kojeg nemamo, tu se obično pomene nagon, ali ta reč je samo mutan izraz za prenošenje informacija s jedne generacije na drugu. Pošto, kao i sva ostala višećelijska bića, hobotnice počinju kao jedna jedina oplođena ćelija, sve što se prenosi mora da bude unutar nje. Spirala DNK, dakle, osim kompletnih informacija o tome kako da se od molekula formira telo hobotnice, verovatno nosi i vrlo kompleksnu informaciju o eonima dugom iskustvu prethodnih generacija o interakciji sa okolinom. Voleo bih da je narator elaborirao na tu temu, bez očekivanja definitivnog odgovora, jer je to nezamislivo velik broj i kompleksnost informacija, od kojih zavisi opstanak ne samo jedinke, nego i čitave vrste. S druge strane, ne verujem da je to pitanje koje zaokuplja baš prevelik broj ljudi, pa tu opasku ne treba shvatiti kao zamerku ovom upečatljivom filmu.