Budućnost hrane 2.deo
Da li ste svi vi, ljubitelji lepljive sočnosti prasećeg pečenja, ušećerene hladnoće sladoleda, raznobojnog ukusa sezonske salate, crvenog soka lubenice, svesni šta naučnici nazivaju «super hranom»? Naravno, pročitali ste naslov. Alge, pogotovo spirulina, su proglašene hranom budućnosti. Nemojte još zatvoriti stranu, saslušajte bar razloge. Mnogi su uzroci svetske krize hrane, a jedan od ključnih je voda. Nama, modernim ljudima koji troše više nego što imaju, potrebno je 200 litara vode dnevno, a od toga je samo 4 litra za piće. Međutim, našim izvorima hrane – životinjama, biljkama – potrebno je mnogo više. Za kilogram pšenice se upotrebi oko 100-200 litara vode (mada Amerikanci navode neki svoj, možda preteran, podatak o 800 litara po kilogramu), a za kilogram mesa potrebno je čak 10.000 – 20.000 litara vode. Alge ne troše pijaću vodu. Možete ih gajiti i u slanoj vodi bez ikakvih problema. A nje ima čak i u sušom pogođenim oblastima Afrike.
Ako ostavimo po strani priču o vodi i fokusiramo se na količinu, jer otkad postoji čovek postoji i problem kako nahraniti gladna usta kojih je sve više – i tu alge pobeđuju. Kukuruz i pšenica imaju jednu žetvu godišnje, a alge možete «brati» i osam puta u toku jedne godine. U zavisnosti od soja, one mogu da udvostruče masu za 12 sati. Ali, sigurno se pitate vi, koliko jedna zelena morska trava može da bude hranljiva? FAO, organizacija Ujedinjenih Nacija zadužena za hranu i poljoprivredu, u izveštaju tvrdi da je spirulina lako svarljivi visoko proteinski proizvod (oko 60%) sa visokim nivoima beta karotena, vitamina B12, gvožđa, minerala i koji u sebi sadrži retku (i vrlo korisnu) masnu kiselinu. Pored toga, gajenje spiruline ima vrlo blag uticaj na okolinu, podrazumeva malu potrošnju vode i ne postoje nikakva negativna kulturalna ili religiozna pitanja u vezi sa njenim konzumiranjem. Ako znamo da su alge na jelovniku čoveka već vekovima unazad, još od drevnih Acteka, da se danas nalaze na redovnom jelovniku Kineza, Japanaca i Korejanaca, a u Čadu spirulinu smatraju čudom, darom sa neba za izgladneli narod, postavlja se pitanje zašto odgajanje algi nije zaživelo na celoj planeti. Naravno, zato što ukus nije u korelaciji sa njihovom nutritivnom vrednošću. U prevodu, proizvodi lošijeg kvaliteta podsećaju na riblje ostatke i mogu da izazovu mučninu. Na kraju, to nije ni bitno. Bitno je da postoji alternativa, nada za gladne u Africi i Aziji, šansa za ovo posrnulo čovečanstvo koje hrli da potroši sve od čega mu zavisi život. Jer, šta je hrana drugo do skladište energije koje pokreće naš organizam. Nekad stvari moramo potpuno da ogolimo da bismo shvatili suštinu, a kod hrane to nažalost nije ukus već njena hranljivost.
Dakle, još neko vreme ćemo sigurno uživati u vatrometu ukusa, a alge ćemo zaboraviti i ostaviti onima koji nemaju šta drugo. Pogrešno. Pored svoje hranljivosti, one su prave male fabrike koje koriste fotosintezu da pretvore ugljen dioksid i sunčevu svetlost u energiju. Alge mogu da proizvedu 15 puta više ulja po hektaru od kukuruza. Već duže vreme postoji dilema: iskoristiti plodno tlo za hranu ili za «zeleni» biodizel. Evropska Unija je postavila sebi cilj da do 2020.godine, 10 odsto od goriva koje koristimo za vozila bude biogorivo, a kasnije su se ispravili pa odredili 6 odsto od biogoriva a preostalih 4 odsto bi trebalo da dopune nove tehnologije koje neće ugroziti proizvodnju hrane. Dakle, biodizel se polako otpisuje kao dugoročna opcija ako pričamo o kukuruzu ili soji. Međutim, alge su nešto drugo. Alge su revolucionaran izvor energije. Ne samo da brzo rastu, već koriste ugljen-dioksid kao izvor hrane. S obzirom na moguće kruženje ugljen-dioksida, biogoriva načinjena od algi mogu smanjiti karbonski otisak automobila za 75 odsto. Druge bitne prednosti su: ne zahteva svežu vodu, sposobnost rasta na obodnim ili pustinjskim područjima, i širok spektar proizvoda koji mogu da se proizvodu od mrtvih algi (bio-plastika, dijetetski suplementi, hrana za životinje…). Pored toga, još jedan predložen izvor njihove hrane je otpadna voda koja predstavlja zagađivača i rizik za zdravlje. Doduše, ona bi trebalo da se preradi pre nego što se posluži algama ali svako korišćenje otpadne ili morske vode umesto sveže se jako preporučuje zbog konstantnog trošenja izvora. Postoje dve struje naučnika koje zagovaraju različite principe gajenja algi zbog dobijanja lipida (ulja). Jedni insistiraju na jeftinim bazenima na otvorenom gde će one skupljati sunčevu svetlost a drugi alge postavljaju u zatvorenim prostorijama ispod foto-bioreaktora – providne plastike ili stakla. I jedni i drugi imaju argumente protiv suparnika u mišljenju. Zagovornici zatvorenog prostora kritikuju nemogućnost uticaja na promenljive faktore – temperaturu, svetlo, čistoću vode, dok struja “prirodnjaka” zamera potrošnju energije i skupo održavanje sistema. Ma koju metodu upotrebili, u trenutku kad je ovo pisano ekstrakcija ulja iz algi je skupa i kompleksna, a tek sledi dalja njegova prerada da bi se dobio proizvod koji možete sipati u rezervoar. I dok neki smatraju da su visoki troškovi i tehnološka nezrelost razlozi zbog kojih bi trebalo da ignorišemo njegovu proizvodnju sve dok se ne približi komercijalnim razmerama, drugi su mišljenja da mogućnost da 100 odsto benzina zamenimo biogorivom koje nema veze sa zalihama hrane niti zauzima kvalitetno zemljište ili svežu vodu a hrani se ugljen-dioksidom – zahteva našu pažnju. Ja sam u njihovoj ekipi.
Za P.U.L.S.E/ Željko Stanković
www.ekologija.rs
Budućnost hrane 2.deo napisao/la Zeljko Stankovic dana
Pregled tekstova autora – Zeljko Stankovic →