Čarls Bukovski – poezija i proza

Poezija

 Hod kroz vatru života

Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Čarlsa Bukovskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom ,,najtežem od svih vremena“ i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka ,,koji je previše znao“… Stari dobri Buk, alias Henri Kinaski, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka, unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ,,ulica strave i agonije“…

Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka; oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i ,,zabeleške starog pokvarenjaka“ nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca ,,sokovima čudesnog voća“ otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta… Poezija je došla kasnije (ali ne i prekasno), na putu ka ,,savršenom osmehu“, kada čovek napokon odluči da ,,tera do kraja“…

                                Svi su saglasni da je ovo teško vreme,

                                možda najteže od svih vremena:

                                velike grupe ljudi u gradovima

                                širom sveta

                                protestuju jer ne žele da budu

                                tretirane kao smeće,

                                ali ko god da je na vlasti

                                neće da ih sluša.

                                Vidljivo je, naravno, da se

                                jedna moć bori protiv druge

                                dok je stvarna moć, naravno, u rukama

                                nekolicine koji vladaju nacijama

                                i njihove potrebe da zaštite te silne stvari

                                koje im pripadaju.

                                Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara

                                pobeći

                                kad finalna erupcija krene;

                                pobeći će u svoja bezbedna skloništa

                                odakle će posmatrati

                                erupciju do kraja,

                                a onda se, posle razumne pauze,

                                vratiti i početi da grade

                                novu besmislenu i

                                odvratno nepravednu budućnost,

                                što, po meni, nije baš

                                najsrećnija misao

                                dok s praskom otvaram limenku piva

                                u vreloj julskoj noći …

Prvo što je objavio legendarni američki poeta Čarls Bukovski (1920–1994) bila je nezaboravna zbirka pesama ,,Cvet, pesnica i zverski jauk“ (1960), a nakon nje još nekoliko desetina knjiga poezije.  Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana: ,,Pošta“, ,,Faktotum“, ,,Bludni sin“, ,,Žene“, ,,Holivud“ ili pak priča ,,Zabeleške starog pokvarenjaka“ i ,,Priče o običnom ludilu“.

                                Nije bilo šporeta

                                pa smo potapali konzerve pasulja

                                u vrelu vodu u lavabou

                                i čitali smo nedeljne novine

                                ponedeljkom

                                vadeći ih iz kanti za đubre

                                ali nekako smo nalazili

                                pare za vino i kiriju.

                                Novac je stizao sa ulica

                                iz zalagaonica, niotkuda,

                                i važna je bila samo nova boca.

                                Pili smo i pevali i tukli se,

                                ulazili i izlazili iz

                                ćelija za pijance

                                iz saobraćajnih udesa i bolnica,

                                dizali smo barikade

                                između nas i policije

                                i ostali stanari su nas mrzeli

                                a nastavnik nas je plašio

                                i to je trajalo i trajalo

                                i bilo je to možda

                                najlepše vreme

                                u mom životu …

                                U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po

                                sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici

                                i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:

                                ,, Ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.

                                Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:

                                ,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“

                                I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša

                                doletela ka mojoj glavi (uglavnom je promašivala)

                                ali

                                kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to

                                i sipao novo piće, jer,

                                na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.

                                Osim toga, imala je možda najbolji par nogu

                                koji sam ikad video,

                                na tim visokim štiklama, ti nežni

                                članci i prelepa kolena što svetlucaju u

                                zadimljenom pijanom svetlu.

                                Pomogla mi je kroz neka od najgrih vremena, i da je

                                sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha

                                znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak

                                uopšte nije bilo stvarno …

Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek-dela, Bukovski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza… Poezija je postala njegova fatalna ljubav, ,,zamena“ za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao ,,stvaran“, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje…

                                Svi smo živeli zajedno

                                u jednoj kućici

                                u centru Los Anđelesa

                                žena je tada bila u krevetu

                                sa mnom

                                a veliki pas

                                pored kreveta

                                i dok su njih dvoje spavali

                                slušao sam kako dišu

                                i mislio: oni zavise od mene.

                                Kako je to čudno…

                            … I mada bi neki

                                kritičari nazvali ovu pesmu

                                običnom

                                meni je zaista draga…

                                U ovoj sobi

                                sati ljubavi

                                još bacaju senke.

                                Kada si otišla

                                uzela si

                                gotovo sve.

                                Klečim u noćima

                                pred tigrovima

                                koji me ne puštaju.

                                To što si bila

                                neće se ponoviti.

                                Tigrovi su me našli

                                i nije me briga…

                            … Neki od kerova što spavaju noćas

                                moraju da sanjaju o kostima…

                            … Večito si psovala kad popiješ,

                                kosa ti je opadala a ti

                                htela da eksplodiraš

                                od onog što te mučilo:

                                od trulih sećanja na

                                trulu prošlost i

                                na kraju si

                                pobegla od njih u smrt

                                i ostavila me sa trulom sadašnjicom…

                            … Bila si jedina koja je shvatala

                                uzaludnost našeg života;

                                Džejn, tebe je ubilo to

                                što si previše znala.

                                Dižem piće

                                za tvoje kosti

                                o kojima

                                ovaj ker

                                još uvek sanja …

Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, gotovo brutalan i ,,neizdrživo“ iskren; njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, bezidejnosti, lažima i materijalističkim ,,vrednostima“… Jezik ulice, onaj sirovi ,,beat“ sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike (druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera ,,starog pokvarenjaka“ plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost, zasnovanu na vlastitoj ,,duboko proživljenoj“ praznini, zlobi i gluposti…

                                Gledam ljude koji voze

                                i vidim po tome kako

                                voze svoja kola

                                da niti vole niti su voljeni –

                                niti više mare za seks –

                                sve je zaboravljeno

                                kao neki stari film…

                            … Na sve strane vidim one koji

                                ne žude ni za čim osim

                                za hranom, krovom i odećom,

                                usredsređeni samo na to,

                                bez snova.

                                Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu

                                ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu…

                            … Verovatno su već mrtvi

                                pa ipak ne mogu da se naviknem

                                na njihovo postojanje

                                jer toliko ih je mnogo.

                                Svakoga dana, svake noći,

                                sve ih je više –

                                u metrou

                                u zgradama

                                u parkovima.

                                Oni ne osećaju užas

                                što ne vole

                                ili što nisu voljeni.

                                Toliko toliko toliko

                                mojih bližnjih…

                                Neki ljudi su mladi i ništa više,

                                a neki ljudi su stari i ništa više,

                                a neki ljudi ni stari ni mladi

                                i samo to…

                            … Ono nekoliko drukčijih

                                dovoljno brzo uklanja

                                policija, ili njihove majke,

                                nihova braća, ostali;

                                i oni sami.

                                Sve što ostaje ono je što vidiš.

                                Teško je …

Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra…

                                Sedim iza spuštenih roletni u zasedi

                                dok ambiciozni ljudi s novim kolima i

                                novim plavušama

                                vladaju ulicama.

                                Sedim u iznajmljenoj sobi

                                rezbarim drvenu pušku

                                crtam gole žene

                                bikove

                                ljubavne poze

                                starce

                                dečjim bojicama

                                po zidovima.

                                Na svakom od nas je da živi

                                kako god zna i ume

                                dok nas generali, doktori, policajci

                                opominju i mrcvare…

                                Vi

                                bez lica

                                bez ikakvog lica

                                što se smejete ničemu –

                                samo da vam kažem

                                pio sam u sobama za bednike

                                s imbecilnim pijancima

                                čiji je razlog bio jači

                                u čijim je očima još bilo svetlosti

                                čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,

                                i kad bi svanulo

                                bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,

                                bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,

                                legali smo na naše postelje i dizali se

                                u kasna popodneva

                                 kao milioneri …

A onda, na trenutak zastaje, ponesen dahom sentimentalnog prisećanja i dirljive, prelepe melanholije, na dokovima romantične prošlosti i nepotrošenih nadanja i snova, i pronalazi unutrašnju ravnotežu – način kako se postaje dovoljno hrabar i dobar u hodu kroz vatru života…

                                Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek

                                totalno van koloseka u ovom svetu.

                                Jedva da sam jeo, samo su me vino i

                                klasična muzika

                                držali u životu.

                                Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao

                                zbunjeni pacov.

                                Ne sećam se više kako sam dolazio do para,

                                ali sećam se radnje s pločama

                                gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.

                                Kupujući poneku ploču i

                                stalno ih menjajući

                                vremenom sam odslušao skoro sve

                                ploče klasične muzike u toj radnji.

                                Ali kako sam uglavnom bio bez para

                                često sam bio primoran da puštam te dve ploče

                                koje imam

                                ponovo i ponovo i ponovo.

                                Pio sam i slušao

                                dok svaka nota i muzička fraza

                                sa tih ploča nije postala deo mene

                                zauvek.

                                Sada

                                decenijama kasnije

                                ponekad čujem

                                neku od tih meni bliskih ploča

                                na radiju –

                                isti dirigent, isti orkestar –

                                momentalno pojačavam ton

                                i s ljubavlju se sećam tog dalekog

                                melanholičnog vremena…

                                U mojim najgorim danima

                                na klupama u parku

                                u zatvorima

                                ili živeći sa kurvama

                                uvek sam imao određeno zadovoljstvo –

                                ne bih to nazvao srećom –

                                pre je to bila unutrašnja ravnoteža

                                prilagodljiva svemu što se dešavalo…

                            … Važno je

                                koliko si dobar

                                u hodanju kroz vatru …

Savršenim, šeretskim osmehom Bukovski nas vlastitom poezijom ,,hodanja kroz vatru“ dovodi do kraja – tamo ,,gde je čovek sam sa bogovima“ i gde ,,noći gore u plamenu“…

                                Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

                                U suprotnom, nemoj ni da počinješ.

                                Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

                                To može da znači gubljenje devojaka,

                                žena, rodbine, poslova i možda razuma.

                                Teraj do kraja.

                                To može da znači 3–4 dana bez hrane,

                                to može da znači smrzavanje

                                na klupi u parku,

                                to može da znači zatvor,

                                to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.

                                Izolacija je dar,

                                svi drugi su test tvoje istrajnosti

                                koliko zaista želiš da učiniš.

                                I učinićeš to

                                uprkos odbacivanju i nikakvim šansama

                                i to će biti bolje od bilo čega

                                što možeš da zamisliš.

                                Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

                                Ne postoji osećanje nalik na to.

                                Bićeš sam sa bogovima

                                i noći će goreti u plamenu.

                                Učini to, učini, učini, učini

                                do kraja, do kraja.

                                Vozićeš život pravo do savršenog smeha,

                                što je jedina dobra borba ovde …

 A ,,tamo“, s druge strane, uz ,,vino i klasičnu muziku“, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukovski objavljuje: ,,ZABAVI JE KRAJ“…

                                Samo su biljke i životinje

                                pravi drugari.

                                Pijem za njih i sa njima.

                                Oni čekaju dok punim

                                njihove čaše …

Pre nego što je ,,zabavi došao kraj“, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe… Onda je pronašao ,,utočište“ u Los Anđelesu – ,,L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta…

Na kraju, kada je od alkohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu…

                                Ako ćeš da pokušaš,

                                teraj do kraja.

                                U suprotnom,

                                nemoj ni da počinješ …

Čarls Bukovski – proza

Sa korica knjige koju prvu otvaram i prelistavam, stresajući vremenom nataloženi zaborav, smeši se čovek čije lice, prošarano ožiljcima i surovim tragovima burnog života na margini, odaje pisca neverovatnog duha, pronicljivosti i neponovljivog smisla za humor. Cigareta u ruci, zadah alkohola koji se naslućuje, seda, unazad začešljana kosa i boemski neuglađena brada, lice koje odaje čudesnu smirenost i nemar za sva jebena iskušenja ovoga sveta – okvir su slike čoveka čiji pogled i šeretski osmeh govore o nekome ko je odavno otišao predaleko, izvan svih nametnutih granica, uokvirenih ljudskom glupošću i zlobom…

Naravno, reč je o legendarnom američkom underground piscu i boemu Čarlsu Bukovskom i njegovoj autobiografskoj trilogiji epskih dimenzija – romanima o odrastanju, šljakanju, alkoholisanju i lutanju širom slobodarske Amerike i njenog sna o uspehu svakog pristojnog pojedinca…

,,Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim… Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova… Dok traje novac, traješ i ti.”

Malo je književnih dela koja na tako neposredan, jednostavan, duhovit i pronicljiv način govore o životu, o svemu onome što čovek ,,mora” da prođe u iznudi koju nameće sistem prepun lažnog morala, gluposti, demagogije, izrabljivanja i mora nepotrebnih stvari nametnutih kao lažna potreba čoveka današnjice i bezvredni ukras malograđanštine.

Priče starog pokvarenjaka o sasvim običnom ludilu, od perioda ranog detinjstva, odrastanja, sazrevanja, besmislenog rada i skitanja, alkoholisanja, bluda, klađenja na konjskim trkama, službe u pošti, pa sve do prvih literarnih ostvarenja – priča za underground časopise, prve zbirke poezije ,,Cvet, pesnica i zverski jauk” i romana ,,Pošta”, kroz piščev alter ego, Henrija Kinaskog, vode nas bespućima Amerike 20. veka i na brutalno iskren način govore o stvarnom životu sa neodoljivom dozom humora i cinizma, dovodeći čitaoca do suza i zapitanosti o smislu svega –istovremeno.

,,Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto, od toga mi je bilo muka… Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svakog božijeg dana i vraćam se. Ni u ludilu… Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?”

Kultni autobiografski roman ,,Bludni sin” prati detinjstvo i odrastanje Bukovskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20. veka. Groteskni otac koji ,,zaklanja sunce”, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti…

,, Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja  jedini u publici…

Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa…”

Prisećam se prvih dodira sa delima Bukovskog, osećaja radosti i smeha, prepoznavanja i ponovnog susreta sa nekim koga osećate veoma bliskim sebi, a da nikad niste imali priliku da ga sretnete, popričate s njim, popijete i zalijete sve ono što vas tišti, raduje i veže. Stari, dobri, ,,pokvarenjak” Buk i njegove zabeleške… neko tako nepopravljivo iskren, lucidan, kreativan, satiričan… putnik–lutalica koji se nigde ne zaustavlja dugo i ne veže, kotrljajući kamen unutar moderne džungle izobilja za povlaštene, lakmus-papir koji bez pardona razotkriva pritvorne laži, glupe ideale, mrtvilo konformizma, uzaludnost izmišljenih vrednosti licemernog društva… Usamljenik, saputnik kurvi i klošara, kockar, alkos, otpadnik od sistema, buntovnik s razlogom, pisac koji razobličava…

,,Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njhovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci…”

,,Faktotum” (sluga za sve poslove, večiti pomoćnik pomoćnika) i ,, Pošta” nastavak su šljakerskog putešestvija i ludila Bukovskog, jedna od onih retkih dela koja vas trajno vežu svojom vitalnošću i neposrednošću, kojima se večno vraćate. To su dela koja nikad ne ubiraju plodove književnih nagrada i pljeskanje većine, ali jednostavno ostavljaju bez daha i dovode do suza britkim humorom, dosetljivošću i prodorom u bit problema, te sagledavanjem sveta iz nekog manje uobičajenog, prećutnog ugla, razotkrivajući pritom svu laž i besmisao nametnutih vrednosti i ljudskih stremljenja, koja to u suštini i nisu. Britka energija naprosto varniči iz svake ogoljene rečenice i urnebesnih dijaloga, zapisa iz podzemlja stvarnosti i margine nepodobnih…

,,Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover street-u, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu…”

Dugogodišnje druženje i upoznavanje sa Henkom pretvorilo se, u mom slučaju, u jedno trajno prijateljstvo, relaksirajući put ka samom sebi, shvatanjima života i ljubavi prema pisanoj reči, neizbrisivim tragovima titraja duše i srca. Bio je to dug i trnovit put traganja i pronalaženja, putovanja na kraj noći, tamo gde sviće zora smirenja i pravih, istinskih vrednosti koje vam niko nikad ne može oduzeti, bez obzira na sve zamke koje vas lažnim osmesima i darovima privlače ka propasti.

,, Šta sam radio pre svoje 35. godine, kada sam počeo da pišem poeziju? Umirao, dragi moj, umirao. Na neki način sam to i voleo. Počeo sam sa kratkim pričama, gledajući po malim sobama, širom ove zemlje i pijuči previše jeftinog vina, slao te stvari časopisima i, kad bi mi ih vratili, cepao sam ih. Samo sam pisao te priče i pio koliko god sam mogao…”

Za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

Lektura i korektura: Milica Veljković

  Čarls Bukovski, Književnost