Čemerni osmeh velikog šarmera – Navršilo se  pet godina od smrti jedinstvenog “glumca sa čemernim osmehom”, Bore Todorovića. Devedeset godina od njegovog rođenja biće takođe ove godine, 5. novembra.

U svetu se, poslednjih godina, zbog svevremene aktuelnosti, sve više i sve češće igra “Pseće srce” Mihaila Bulgakova, drama o naučnom eksperimentu doktora Preobraženskog, koji od Klema Čugunkina, vucibatine, uz pomoć gena psa Šarova, stvara novu vrstu, koja poprima najgore osobine i čoveka i psa. To ga “preporučuje” za visoki politički položaj, a oni koji su hteli tako da unaprede čovečanstvo, jasno je, nagrabuse… Ponekad, posle gledanja “Psećeg srca”, naročito u Rusiji, govorim o Bori Todoroviću, najboljem Poligrafu Poligrafoviču Šarikovu koga sam videla u svom teatarskom životu.

“… Bora Todorović, u dvostrukoj ulozi Klima Čugunkina i Šarova, alijas Poligrafa Poligrafoviča, izmiruje na gotovo zbunjujući način grubost groteske i stil nežne tragikomedije, humornost i prisnost, uspeva da od jedne cirkuske figure načini stvarnog junaka iz stvarne drame”,

napisao je Vladimir Stamenković, posle premijere “Psećeg srca” u Ateljeu 212, u adaptaciji i režiji Aleksandra Saše Petrovića, 1979. godine.

Pišući monografiju o Bori Todoroviću (“Bora Todorović, umetnik spontanosti”, 2008), uz Dobričin prsten, imala sam tu dragocenu priliku da sa njim samim govorim o toj neuhvatljivoj glumi, vrhunskoj spontanosti na sceni, specifičnom glumačkom izrazu… 

Jedan od dva najzanimljivija glumca srpskog glumišta (drugi je Zoran Radmilović, u Sašinom “Psećem srcu” je bio profesor Filip Filipovič Preobraženski), u opširnim razgovorima koje smo za knjigu vodili, pokušao je da mi protumači izvor svog scenskog šarma, nezaboravnog i neprevaziđenog osmeha (koji je Paolo Mađeli nazvao čemernim), ukazujući da neprestano treba posmatrati ljude i pamtiti njihove osobitosti, stvarati jednu bazu tih tragikomičnih specifičnosti… Na moje pitanje o tome koliko je uloga Šarova (kako se kod Saše zove) u “Psećem srcu”, koja podrazumeva najširi spektar specifičnih izraza, za njega bila značajna, Bora se ozario:

“Bila je! Zato što sam, valjda, prvi put odigrao jednu veliku dramsku ulogu. Veoma kompleksnu, s obzirom na to da sam tu igrao neku simbiozu čoveka i psa, sa svim spoljnim karakteristikama psa! To je bogzna kako plenilo publiku, ti moji skokovi na sto, pseći lavež, zevanja… To je, takođe, bila moja prva dramska uloga koja je na sceni imala razvoj. Kako se išlo ka kraju, ja sam sve više postajao čovek. Na kraju, duboko razočaran, valjda svetom i okolnostima, izvršim samoubistvo… Zaista sam uživao u toj ulozi, imao sam odličnu saradnju sa Sašom Petrovićem… Ljudi me se i danas sećaju po toj ulozi, zato što je to bilo nekako izvan mog ustaljenog repertoara. Baš izrazito dramska uloga.”

Na petogodišnjicu smrti Bore Todorovića, posle više istupa na ruskim pozorišnim susretima, o njegovoj izuzetnoj ulozi Poligrafa Poligrafoviča u “Psećem srcu” Bulgakova, još jednom uživam u sećanju na Borin magični dar, da pozlati sve na sceni čega se dotakne.

Zahtevi glumačke majstorije

Nedavno sam, na sceni izuzetnog pozorišta “Masterovije”, u tatarstanskom gradu Naberežnije Čelni, gledala “Pseće srce” Bulgakova, u režiji mladog peterburškog reditelja Semjona Serzina, gde se radnja odvijala u “oborenoj” scenografiji, i gde su neki likovi promenili pol. Sve se preokrenulo posle revolucije, po Serzinu, prostor se srušio, ljudi su promenili pol, od psa je nastao čovek… Iako potpuno različit od Bore Todorovića, mladi glumac (velikih moći) Aleksej Uhov, u ulozi Poligrafa Poligrafoviča je po širini asocijacija svoje glume podsetio na Boru… Izvrsna drama, za sva vremena, tiče se svih i zahteva glumačke majstore!

Dragana Bošković

Večernje Novosti

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Bora Todorović, Film, Pozorište, Televizija