Ulogujte se / Kreirajte profil

Černobilj – direktan prenos iz jezgra laži




„What is the cost of lies?“ („Koja je cena laži?“) bio je jedan od komentara na internet sajtovima posle novog sramoćenja partijske fudbalske reprezentacije. Na vest o „selektorovom“ „preuzimanju odgovornosti“ je, pak, ostavljen misteriozni komentar: „dobro je da je u drugom poluvremenu pritisnuo dugme ‘AZ-5’“. Kada detalji HBO televizijske mini-serije namenjene, koliko god da je prijemčivo formatirana, pre svega umereno elitističkoj publici dopru do očajnika koji i dalje prate lokalna fudbalska zbivanja može se reći da je u pitanju pojava koja je prodrla iznenađujuće duboko. Ili ne toliko iznenađujuće?

Za početak, černobiljska katastrofa već decenijama, čak i kada izuzmemo ekstremno ponašanje u vidu turističkih tura po kontaminiranoj zoni, golica naše društveno prihvatljive nekrofilske porive te ne čudi da, uz ozbiljan produkciono-dramaturški tretman, na koncu vodi i do televizijskog hita. Uz to, autor serije Kreg Mejzin scenarista je odgovoran za komedije iz serijala „Mamurluk“ i „Mrak film“, dakle, momak naviknut da tokom pisanja aktivno razmišlja o emotivnom uticaju prizora na gledaoca. Seriju „Černobilj“ Mejzin je zasnovao na mešavini činjeničnog istraživanja uz, verovatno, pomoć desetina fizičara i istoričara, te subjektivnih svedočenja odabranih iz knjige „Černobiljska molitva“ beloruske dobitnice Nobelove nagrade Svetlane Aleksijevič. Aleksijevič je, kao i većina Nobelovaca sa teritorije Sovjetskog Saveza (Bunjin, Pasternak, Solženjicin, Brodski; Šolohov kao uljez), disidentkinja/emigrantkinja, protivnica vladajuće misli, dok se različitost od nagrađenog društva nalazi u literarnom stilu koji najviše nalikuje filmskoj montaži. Naime – i zbog toga je, prevashodno, njena nagrada izazvala sporenje smislenije od onog u vezi Boba Dilana jednu godinu kasnije – Aleksijevič u svojim knjigama, izuzevši ne preterano pretenciozne prologe, isključivo prenosi ispovesti svedoka istorije. Radi li se, onda, o književnosti ili novinarstvu? Pa, recimo da bi pametna i pismena osoba, što Aleksijevič svakako jeste, bila u stanju da razgovor sa svedokom pretvori u upravni govor, uz opis lokacije i lika. No, bira da to ne radi, štrihujući viškove i ostavljajući nam tek ime i životni poziv ispitanika, na taj način umetničku obradu prepustivši čitaocu. Ono što njoj ostaje je temeljan rad na organizaciji scena, uz davanje sublimirajućih naslova segmentima.

Posledica je da serija „Černobilj“ stupa po rizičnoj scenarističkoj teritoriji stopljenosti objektivnog i subjektivnog, što je dovelo do sasvim razumnih kritika glede naučne apsurdnosti nekih scena ili dijaloga. Recimo, ozračeni ljudi koji umiru – suprotno prikazu iz serije – nisu bili „zarazni“ i držani su u karantinu, sa ispražnjenim bolničkim spratovima ispod i iznad, sa medicinske strane zbog opalog imuniteta a sa društvene zbog prikrivanja katastrofe. Mrtvorođeno dete, dakle, nije primilo radijaciju umesto majke koja se požrtvovano starala o beznadežno zagađenom ocu, već je ozračeno zajedno sa majkom u trenutku katastrofe (a majka je preživela zahvaljujući svom odraslom, snažnom organizmu).

Nesporazum nastaje jer je majka ispričala Svetlani Aleksijevič ono što su joj, u neznanju, nemaru ili nameri, rekli, ili ono što je odlučila da misli, a Mejzin, kao ozbiljan scenarista, nije mogao da dozvoli sebi da propusti motiv nerođenog deteta koje se žrtvuje za svoju stvoriteljku. Ali, hajde da zanemarimo cepidlačenja ovog tipa (a bilo bi ih puno kada ne bismo; khm, khm, „Most smrti“) i da razmotrimo – počevši od očiglednog i uhoslušnog – zašto je „Černobilj“ veliko umetničko delo koje se bez straha može uvrstiti među najvrednije momente igranog televizijskog programa svih vremena.

Johan Renk bio je u životu mnogo toga: svetski putnik, muzičko-vizuelni ideolog benda iz ranih devedesetih „Stakka Bo“, reditelj spotova (od Madonine rejv faze do testamentarnog Bouvijevog albuma), reditelj par mini-serija, prve tri epizode „Vikinga“ i nekoliko epizoda „Breaking Bad“… Iako su sve to lepe preporuke ključne za dobijanje posla, moglo bi se – naoko uvredljivo – reći da najveću korist scenario „Černobilja“ od svog reditelja dobija zato što je u pitanju Šveđanin rođen sredinom šezdesetih. On je bio prisutan u proleće 1986. godine, seća se osvešćujućeg masovnog straha, vizuelni identitet Sovjetskog Saveza poznaje i poštuje jer je odrastao u njegovom komšiluku. Po jednom nedavnom istraživanju evropski šampioni u rešenosti da polože život za svoju zemlju su Finci, ti, kako se smatra, miroljubivi smučari skloni žestokom alkoholu i brzoj vožnji. Odakle ta spremnost za žrtvu? Verovatno jer su, iz generacije u generaciju, u neposrednoj blizini vrlo konkretne opasnosti. Renk, dakle, Mejzinovom štreberskom istraživanju dodaje empirijsko znanje. Naravno, ne škodi što iskustvo daje ne bilo ko već multidisciplinarni umetnik sa izrazitim osećajem za horor koji do sada nije imao prilike da materijalizuje. Zatim, reditelj dovodi još jednog Šveđanina za direktora fotografije i, na kraju, jedino ima smisla da muzički deo groznog ugođaja bude delo islandske violončelistkinje imena Hildur Gudnadotir. Valjalo bi istaći ontološki užas koji gledalac preživljava tokom gledanja najnovije, prošlogodišnje ekranizacije drame „Kraj putovanja“ R. S. Šerifa, užas koji biva pojačan do maksimuma svaki put kada blatu i psihofizičkom umiranju u rovovima severne Francuske proleća 1918. godine biva dodata muzika: ti jecaji, to poniranje zvuka, odlazak u utrobu, osećaj zatrpanosti, ljudskih odnosa lišenih svega lepog… Reditelj filma ispravno je pretpostavio da mu je potrebno nešto više, nešto apartno i onostrano. Isti uticaj kao na „Kraj putovanja“ Gudnadotir prilaže i u „Černobilju“ čiji zvučni dodatak predstavlja savršenstvo primenjene muzike. Što je najbolje, do tog zaključka dolazimo naknadno, ukoliko želimo, dok smo tokom gledanja zasuti nevidljivom sraslošću slike i tona.

Sada ćemo se pozabaviti likom beloruske nuklearne fizičarke Ulane Homjuk i kompletom zadataka koje je sebi scenarista postavio uglavnom ih rešivši uz nezanemarivu pomoć Emili Votson. Naime, kako nam Mejzin u završnim natpisima pošteno priznaje – recimo da ovo što sledi nije tzv. spojler, te da čak može biti i korisno znati pred gledanje, kako god, upozoreni ste – Homjuk je izmišljen lik, predstavnica desetina naučnika i naučnica kojima je zapalo da popravljaju tuđe greške što je mnoge kasnije pretvorilo u protivnike zvanične, dozvoljene misli. Ipak, pogledajmo šta u „Černobiljskoj molitvi“ kaže vrlo stvarni Vasilij Nesterenko, 1986. godine direktor Instituta za nuklearnu energiju Akademije nauka Belorusije: „Vraćamo se u Minsk. Na trgu se prodaju piroške, sladoled, mleveno meso, kiflice. Ispod radioaktivnog oblaka. U osam sati ujutru već sedim u čekaonici Sljunkovljevog (prvi sekretar CK Belorusije) kabineta. Pokušavam da uđem, probijam se. Ne primaju me. I sve tako do pola šest po podne. U pola šest, iz kabineta izlazi jedan naš poznati pesnik. Znamo se. – Diskutovao sam s drugom Sljunkovom o problemima beloruske kulture.“ Reklo bi se da su problemi ljudi nauke bili apsurdno stvarni te da je Nesterenko jedan od osnovnih uzoraka za lik Homjuk, stručnjak koji je prvo pokušavao da probudi sistemsku reakciju u središtima moći da bi, iako verovatno to od njega nije traženo, ubrzo potom lično iz helikoptera bacao tečni azot na reaktor u plamenu. Reaktor je preživeo ali je u seriji „Černobilj“ pao kao žrtva potrebe za velikim ženskim likom. Ali, to su zahtevi dramskog dela (a malo i, avaj, političke korektnosti). Naučnica je bilo, mada ne baš na sastancima sa Gorbačovom, a seriji je svakako bila potrebna injekcija estrogena. Tako je dobijen izmišljen lik, zadržan sa dobre strane razuma stvarnim situacijama kojih je deo te tačnom glumom. Istinsko je, zapravo, čudo da prisustvo lika koji je nadrealno kvalitetno ljudsko biće više pomaže celini nego što je narušava. Ili se ni o kakvom čudu ne radi već razlozi leže u ispravnosti suštinske teme „Černobilja“, teme koja opravdava – ili pre zahteva – bežanje od robovanja svim dostupnim činjenicama.

Mnogi će vam srpski ljubitelj V. V. Putina samozadovoljno reći da je „Černobilj“ antiruska propaganda koju do-sebe-držeći pravoslavac valja sa prezirom izbegavati. Međutim, ukoliko se baš mora imenovati jedan zlikovac na kojeg serija posredno ali nepogrešivo ukazuje, to bi bio Donald Tramp kao personifikacija diletantizma na poziciji moći, te institucionalizovanog laganja u cilju manipulisanja neukima. No, „Černobilj“, kako je na početku rečeno, zahvata šire i dublje i, koristeći Sovjetski Savez 1986. godine kao naturalističke kulise, govori o globalnoj pošasti sadašnjice – svođenju istine na zastarelu, gotovo romantičnu kategoriju. A što se kulisa tiče, one pre svega potenciraju ljudskost likova. Recimo, u anglo-američkim igrokazima lociranim u SSSR-u uvek prisutni karikaturalni „komrad“ engleski jezik u „Černobilju“ je izuzet te Džared Haris govori sa britanskim a Stelan Skarsgard skandinavskim akcentom (mada, da se vratimo cepidlačenju, i bez akcenta je prisutno previše „komradovanja“ i pretnji bacanjem iz helikoptera za period „perestrojke“). Posledica je da pred sobom imamo, bez smetnji i šumova, žive ljude, naučnika i političara svesne da će umreti u doglednoj budućnosti i odlučne da vreme koje im je preostalo bude časno i pametno potrošeno. Dolazimo do teme individualnog herojstva koja bi nedovoljno smisleno dominirala serijom da univerzalni problem društava zasnovanih na negiranju istine nije toliko jasno postavljen. Visoki oficir koji kaže, „onda ću lično voziti kamion“, kada mu objasne da će se vozač nakon misije merenja stepena radijacije pored reaktora verovatno smrtno razboleti… Trojica dobrovoljaca koji ispuštaju vodu ispod reaktora, sprečavajući kontinentalne razmere katastrofe…

Odveć holivudski postavljeni rudari kao lujke koje je nemoguće ne voleti… dozvoljeni su dramski konstrukt. Sa druge strane, svedočenja iz „Černobiljske molitve“ govore nam da je dobrovoljaca bilo u početku, dok još nije bilo jasno šta se dešava, da je herojstvo bilo deo državne propagande za neobavešteni narod (Nesterenko je bio nepoželjni heroj, onaj koji previše zna) dok su pojedinci bili određivani za samoubilačke zadatke i izvršavali ih iz mešavine ideološke uslovljenosti i muškog ponosa, i to onog od posebno naporne slovenske podvrste. No, to je dobar materijal za razmišljanje (i odličan za ne toliko u 2019. godini potrebnu antisovjetsku propagandu) ali ne i za dramsko delo.

Mejzinov i Harisov Valerij Legasov je, pak, u poslednjoj epizodi serije već ozbiljan tragički junak koji nam, poput Džima Gerisona u filmu „Dž.F.K.“, pola sata objašnjava anamnezu eksplozije u isto vreme razotkrivajući za sve, uključujući i svoje vođe, uništiteljski sistem. Najvažnije, gledaocu daje nadu da će, ko zna, možda baš u njegovom društvu fisija jezgra laži jednom, nekako, biti zaustavljena.

Pavle Simjanović

Izvor: NIN

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Černobilj – direktan prenos iz jezgra laži

  1. Pingback: Černobil – direktan prijenos iz jezgra laži

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.