Густав Климт, X део: Човек који је волео жене и мачке

Нескривени еротизам га чини пророком женске лепоте, жена је и стварна и нестварна, уметник јој ласка, али кроз своју визију пројектује друштво коме припада. Он слика жену свог времена, и истовремено, он слика свет жудње fin-de-siecle-а, у коме се жене и мушкарци суочавају са својим наслеђем живота и смрти, свако омеђен својим полом. Може се рећи да је сликао славу постојања, оду животу и жудњи за љубављу, отворено и огољено. Поставио је темеље једном новом сликарском изразу и утицао на уметнике све до данас. Климт и даље има своје ученике, поклонике и публику.

Климт је у свом атељеу у Хицингу био окружен природом, женама и мачкама. Атеље је био скривен од улице и погледа каменим зидом и густим честаром од јове, липа и крушака. Имао је двориште и лепу бујну башту у којој су се мачке радо сунчале, излежавале и ловиле, а у самом атељеу је увек било жена – и мачака. Климт је био један од малобројних мушкараца који отворено показује да воли мачке – оне су одувек биле као резервисане за жену, а мушкарац који поседује мачку или више њих изазива чуђење, подозрење, мушки подсмех и женску радозналост.

Уметницима се ипак та необична љубав према мачкама праштала, мачке су биле још један вид и доказ њихове ексцентричности и уметничке или посебне природе. Многи уметници и књижевници су се дивили овој грациозној животињи, међу њима и Леонардо да Винчи (da Vinci), Иполит Тен (Таine), Едгар Алан По (Pое), Марк Твен (Тwаin), Ернст Хемингвеј (Hemingwаy):

.
Проучавао сам много филозофа и много мачака. Мудрост мачака је без сумње супериорна.
.
(Иполит Тен, књижевни критичар и историчар)
.
.
И најмања мачка је ремек дело.
.
(Леонардо Да Винчи)
.
.
Волео бих да могу писати тако мистериозно као што је мачка.
.
(Едгар Алан Пo)
.

За разлику од природе и жена, мачака на његовим сликама нема, али нас њихове карактеристичне очи посматрају са хаљине љубавног пара у Испуњењу. И друге хаљине, и друге слике су препуне очију. Мачке су биле његове љубимице као и жене, али и воајери живота у атељеу.

Људи су кроз своју историју пројектовали на мачку бројне особине и своје ирационалне страхове, неретко их повезујући и поистовећујући са женом. Жена fin-de-siecle-а је била попут мачке, али на сасвим други начин. Свеопшта дискриминација женског рода је преобразила буржоаску жену у кућну љубимицу која је имала све на овом свету сем слободе кретања, одлучивања, мишљења и говора. Она је била попут салонске неговане мачке, лепа, блистава и заточена у своје женске просторе. На Климтовим портретима Адела Блох-Бауер и Фрица Ридлер су приказане у неодређеном, али очито затвореном простору куће. Преплављене су стилизованим орнаментима који асоцирају на женски ерос и богатство у коме живе и којим су окружене. Ти орнаменти донекле бришу границе између њихових хаљина и позадине, жена је украс свога дома, а кућа којој припада се претапа у хаљину. По њима је просута киша очију, јер је њихова улога да репрезентују и буду посматране. Мачје очи као на фотељи Фрице Ридлер могу да представљају и њихову прву, четвороножну публику у Климтовом атељеу, али и њихову другу природу, мачју и мистериозно женску.

Оне неименоване жене са појединих алегоријских представа, Nuda Veritas и Нада I, као да представљају уличне мачке. Њихова је природа другачија, више претећа, отвореније мачкаста, сексуалнија, огољена. Оне на много изразитији начин говоре о текућим друштвеним променама и пољуљаној улози мушкарца, једнако као и о мушким фантазијама и сасвим ирационалном страху од жена или сопствене аниме. У основи многих страхова стоји непознато, а жена је пречесто схватана као његово антропоморфно обличје.

Густав Климт је волео жене, природу и мачке, три манифестације животности које симболишу ирационално, мистерију и нагонско. Он се идентификује кроз приказ жене, и готово од почетка је слика на нетрадиционалан, модернистички начин. Термин модернизам не означава историјски период већ свест нове генерације уметника која је увела естетски приступ у складу с временом. Климт раскида са историцизмом напуштајући полако и историјску потку слике, тај поглед са дистанце који на женско тело гледа као на статуу. Климтов поглед на жену потпуно раскида са доминирајуће мушким приказима деветнаестог века. Промене односа мушкарца и жене су културни феномен 19. века и одразиле су се и у уметности. Мушка фигура се повлачи из уметности, замењена женском, било да су у питању демони, митолошка обличја, фетиши, вештице, водене виле, или естетски додатак комерцијалној роби. Отуд се чини да његова слика жене и феминизација ликовног приказа није само ликовна манифестација, већ допире до суштине мушког ега.

Међутим, он није био авангардан у смислу бунтовника – уметничког, друштвеног и политичког какви су били неки други уметници с почетка 20. века и нешто касније.
Климт је без сумње био модеран, али сувише естета и недовољно бунтовник да би био авангардан. Он је и за живота сматран декадентним а не авангардним, доживљаван је као репрезентативан представник свог доба. Модерни идол је Климт био и за младе уметнике, Егона Шилеа и Оскара Кокошку. Али, њима није било заједничко само дивљење према Климтовом делу, већ и снажно предосећање надолазеће катастрофе. Обојица су се побунили против естетске културе у којој су одгојени када је замрла и постала владајућа култура високе буржоазије, нудећи своју визију модерности.

Упркос скандалима који су га пратили због нескривеног еротизма – или можда баш због такве рекламе, његово дело прихватано је с одушевљењем. Био је слављен и цењен. Ипак, иако га је цар Франц Јозеф одликовао Златним орденом за заслуге, три пута је одбио да потврди Климтово именовање за професора Академије.

Зашто је Густав Климт и данас толико популаран? Да ли су новац и секс мотив за нову фасцинацију Климтовим сликама на новом прелазу векова? Јер, далеко најважнији елемент његове славе је репутација еротомана или мајстора еротике, до оцене да је његов опус омаж матријархату који доминира модернизмом. У литератури о њему, за живота и касније, истиче се и подвлачи његов језик ероса. Доживљаван је и тумачен као уметник који је не само вратио изгубљено значење еротском, већ допринео и еманципацији жене, уметник који је критичан према свом времену и културном моралу. Доживљаван је и као психолог жена или Фројд у ликовној уметности. Међутим, његов рад је далеко више естетска и људска рефлексија fin-de-siecle друштва неголи прави критички осврт на друштвену стварност умируће монархије. Нескривени еротизам га чини пророком женске лепоте, жена је и стварна и нестварна, уметник јој ласка али кроз своју визију пројектује и себе и мушко друштво коме припада. Он слика жену свог времена, и истовремено, он слика свет жудње коме припада, у коме се жене и мушкарци суочавају са својим наслеђем живота и смрти, свако омеђен својим полом.

Отуд можемо говорити и о данашњој декаденцији друштва, у којој је Климт поново невероватно модеран и актуелан. И наше доба је као и његово крајње еротизовано, лепота и младост су императив. Ако су се некадашње даме утезале у стезнике још као девојчице, данашње жене захваљујући савременој хирургији и козметици иду и који корак даље. Лепота и сексипил су и данас главно оружје жене, упркос наводној еманципацији и равноправности полова. И данас су жене мачке. Та његова модерност се данас навелико експлоатише, постаје атракција која има много поклоника, тржишна вредност и роба која има много купаца.

Климт је својим сликарством несумњиво обележио уметност Беча на смени векова, тај веома специфичан период аустријске историје. Уметников животни век се подудара са тим златним добом, периодом последњег процвата Аустро-Угарског царства, монархије која је доживела свој крах недуго након уметникове смрти. Климтов свет је тиме свет сјаја који је ухваћен у последњем тренутку пред распад. Из те атмосфере аустријског царства на умору, или уморног аустријског царства, настају и Фројдова психоанализа, Рилкеова (Rilkе) поезија, књижевни свет Артура Шницлера (Schnitzler), архитектура бечког југендстила.

Оно што га заиста чини модерним и из данашње перспективе јесте Климтов раскид са историцизмом, традицијом и реализмом. Уметник је са стеченом финансијском независношћу скренуо са курса званичне уметности и на себи својствен начин сликао теме које су га окупирале, истовремено осликавајући друштво које га је окруживало. И не само да је тај фантастични свет на његовим сликама одраз једне декадентне епохе, већ је управо тај елемент његовог стила прокрчио пут модернизму.

Сликарство Густава Климта је поред трагања за новим језиком уметности, и трагање за новом поруком и новом уметничком истином. У тој својој потрази одабрао је и један нови курс који се наметао сам по себи у његово доба – определио се за истраживање неиспитаног нагонског живота и предела снова. Његова је уметност тако постала део актуелне струје европског сликарства на прелазу векова која се побунила против традиције и грађанске естетике. Уметничко дело је пре израз емоција или унутрашње покренутости стварношћу, него што је последица посматрања и репродуковања природе. За тако нешто је постојала фотографија.

Климтова уметност се треба доживети и као лична потрага за одговором на питање о смислу људског постојања. Главна тема његовог дела био је животни ток: ерос, зачеће, трудноћа и рођење, али и болест, страх и смрт. Његове визије су биле и пуне живота и истовремено имале јаку свест о смрти. Дела су му као сегменти слагалице који се могу међусобно комбиновати, и тако на више начина читати развојни пут и крајњи исход његовог истраживања.

Ерос и танатос су се појављивали прерушени у љубав, мајчинство, цвеће, процват и цветање, али над том идилом, или идеалом, увек лебди сенка са питањем о смислу живота. Уметник је славио живот, истовремено изражавајући револт и отпор тиранији материје и пропадању. Свему што је пролазно, а толико је важно у људском живљењу, покушавао је да подари извесну трајност. Али, увек остаје неизговорено питање о смислу и сизифовској димензији чулних задовољстава и животне екстазе којима се бранимо од смрти.

Може се рећи да је сликао славу постојања, оду животу и жудњи за љубављу, отворено и огољено. Поставио је темеље једном новом сликарском изразу и утицао на уметнике све до данас. Климт и даље има своје ученике, поклонике и публику.

Ерос и танатос у његовом делу означавају вечну тежњу пролазне човекове егзистенције, у којој љубав спаја и наставља оно што би смрт хтела да прекине и заустави. Љубав и сексуалност су сучељене са смрћу, где остаје отворена дилема да ли је живот који се рађа из ероса пут ка смрти, или победа над њом.

Za P.U.L.S.E Zorica Atić

Prethodno poglavlje

  Klimt, Slikarstvo, Umetnost, Zorica Atić