Linkoln, čovek koji je ustao protiv ropstva

Da li volite bradonje ili one bez brade? Koji vam se deo muške populacije čini privlačnijim? Na ovim prostorima brada je bila simbol pokreta otpora, revolucionarnih buntovnika, odmetnika, agitatora i četnika. Obeležje je onih koji ustaju protiv ugnjetavanja, simbol revolucionara. Vlastodršci i njihova sabraća, prstom su upirivali u one koji su je, sa ponosom, nosili. Uzimana je kao simbol junaštva, nebrušene sirove snage, znak raspoznavanja.

U svetskoj literaturi nailazimo na starce, sa sedom  podugačkom bradom. U takvoj bradi, skrivena je sama mudrost, koja dolazi sa iskustvom, godinama. Čarobnjak Merlin, samo je jedan od primeraka. Brada na sveštenim licima, monasima, odiše sigurnošću, zahteva od vas da poštujete tu svetu im ulogu. Ona predstavlja asketski život. Imuna je na ovozemaljska iskušenja. Brada je autoritet, koji se mora poštovati. Ona samom svojom pojavom zaslužuje da joj se poštovanje ukaže.

Ali, takođe, može se desiti da brada predstavlja prikrivanje nečijih slabosti, koju osoba pušta ne bi li moć dobila sa izvora tog dlakavog busena. Amajlija koja ih snagom napaja. Skandinavci i njihovi preci Vikinzi, mahom su bradati, ratoborni i junački raspoloženi. Odveć divlji i raspojasani. Specifičnost njihova ogleda se u boji, brada je riđa. U njoj leži posebnost Vikinga.

Brada je i inicijacija u svet odraslih, svet muškosti. Oni golobradi, nazivani su, pomalo pogrdno, ćosavima. Smatrali su ih defektnima, jer je dlaka odbijala da izraste na nekim delovima, njihovim licima. Lično, ne bih mogla da se opredelim, za ili protiv. Zavisi od fizionomije lica. Nekome stoji, a neki, sa njom na licu, izgledaju poput Malog Jove, Jovana Jovanovića Zmaja. Odrastala sam u preteženo bradatom okruženju. Te su mi neke fizionomije lica bez brade, totalno nepoznate. Zaliče mi na kakvog stranca, koga po prvi put vidim.

Brada je postala sastavni deo njihove ličnosti, neodvojiva kategorija, bez koje bi bili totalno neprepoznatljivi. Posle deceniju, dve nošenja, prerasta u naviku, a mi, u okruženju, prosto smo naviknuti na njeno postojanje. Kao takva ona za nas predstavlja sigurnu luku, komfor zonu. A kad je obriju, ispred nas stoji i posmatra nas sasvim neko, nepoznato nam čeljade. Takođe, ima i slučajeva da kod nekih dlaka nije bila izdašna na glavi, te tu manjkavost nadomešćuju puštanjem brade. Onaj političar Marković, sa dubokim zaliscima i podugačkom bradom, savršeni je primerak.

Linkoln

Abraham Linkoln nije je nosio s početka. Njegovom golobradom licu nešto je nedostajalo. Jedanasetogodišnja devojčica, sugrađanka napisala mu je pismo, u kome ga je posavetovala da pusti bradu kako bi se više dopao ženama. Grejs Bedel  iz Vestfilda u Indijani, inicirala je maljavu modu. U pismu od 15.10.1860. napisala je:

„Vaše lice je tako mršavo. Sve žene vole bradu i one bi sigurno podstakle svoje muževe da glasaju za vas i učine vas predsednikom“.

Linkoln joj je odgovorio :

„Nikad nisam pustio da mi brada izraste, zar ne mislite da bi ljudima delovalo glupo da to sad učinim?“

Uvek je imao obrijano lice, ali u pedeset i prvoj godini, odlučio je da to promeni. Linkoln je poslušao savet i pustio bradu i osvojio izbore. Možda je to samo plod njegovog zalaganja, pregalaštva ili što je bio čovek od pera, kako ga je Meri nazivala. Ili možda, zaista, moć počiva u bradi, tom simbolu revolucionarske mudrosti. Na vama je, ako volite simboliku, onda ćete u bradi pronaći tu polaznu tačku koja ga je katapultirala na mesto predsednika.

Neko zaranja u činiju sladoleda, neko sa žarom peca na obalama Save i Dunava, a ja zaranjam u svet prohujalih vremena, tek udaljen dvesta godina. Vremenska distanca, koja je tek kap u okeanu civilizacijske istorije. U jednu Ameriku, čiji trotoari nisu bili oivičeni pločnicima, čiji su gradovi tek bili u začetku, slabo nastanjeni, sa glavnom ulicom ka kojoj su meštani gravitirali. Mesta sa šačicom ljudi, sa predispozicijom da postanu prenaseljeni megapolisi, osvetljeni blještavim reklamama sa oblakoderima. Galopirali smo ka napretku.

Umesto ribolovačke opreme i štapova u ruci sam držala „Ljubav je večna“, biografiju Abrahama Linkolna. Amerika u začecima, ropstvo koje je dozvoljeno, sastavni deo rigidnog sistema, institucija ukorenjena. Mogla sam da vidim plantaže sa robovima, crncima, punačke crnkinje u ulozi sluškinja, koje su bile privatna svojina, belih ljudi, njihovih vlasnika. Kako se vuku po ulicima, u kolonama, dok im se gvozdeni okovi urezuju oko gležnjeva; u kolonama povezani lancima, koji čegrtaju stvarajući larmu užasavajuće stvarnosti. Objekti, stvari, roba koja se kupuje i prodaje na pijaci, na tržištu. Zaprepašćena sam bila činjenicom, da je to bila skorašnja istorija, realnost, svakodnevni prizor. Ta prošlo je svega dve stotine godina otkako je nestalo te surovosti. Ta istorijska činjenica bila je smeštena u nekom od fajlova  mojih sivih ćelija, al u trenutku se svom svojom bestidošćnu otkrila. Poput buzdovana vitlala je po ljudima pikirajući one sa crnom bojom kože.

Konjanik je urlikao „ Ljudi nisu jednaki, oni crni su robovi“.

Bezdušni, feudalni sistem koji je toliko istrajavao. Dve Amerike koje se ogledaju, kip Slobode opipava tu gnojavu izraslinu na svom obrazu, zar je moguće da  je ropstvo bilo dozvoljeno?! Da je oslikavalo realnost jednog vremena. Stiče se utisak da je beli čovek narcisoidni manipulator koji samoproklamovan, svojevoljno dominira. Taj odnos gospodara i sluge, čini se da je zapisan u genetskom kodu ljudske civilizacije. Da li će takav odnos i dalje nastaviti da postoji ili je možda odnos jednakosti čista utopija, bajka koju prenosimo s kolena na koleno i kojoj neprestano težimo, a koja nam izmiče poput maglovite iluzije?

Amerika od pre dvesta godina, gradovi koji liče na varošice, blatnjave ulice bez pločnika, kočije kao sredstvo prevoza i posle uspostavljanje i dolazak železnica. Te naseobine, zamenjene su gradovima, čiji sugrađani jure kao pčele u košnici, trotoari su asfaltirani, njihovim pločnicima odzvanjaju potpetice njihovih bezglavo jurećih meštana. Umesto kočija horde automobila pritešnjene su na cestama, vozači nestrpljivo trube susedima. Tu užurbanu vrevu posmatra arhitektonska gvožđurija oblakodera. Betonski pejzaži, sa mestimičnim zelenilom, kao oazom mira, čine isprepletanu mapu savremenog društva. Te nabujale zajednice ne liče na pređašnje, uzdigle su se i pomalo s prezirom se osvrću na prošlost, uglavnom je ignorišu.

Sasvim je očigledno, tehnološki smo napredovali, ali se i dalje nalazimo u civilizacijskom ćorsokaku. To su nam potvrdila dva svetska rata i na desetine ratnih žarišta. Točak tehnološke inovacije je pokrenut. Svet više ne možemo zamisliti bez električne energje mašina, kompjutera, mobilnih telefona, one su osa našeg finkcionisanja. No, sve te olakšice uzimamo zdravo za gotovo, nesvesni činjenice da do pre šezdesetak godina, veći deo Srbije nije bio ni osvetljen. Oskudna svetlost sveća i petrolej lampe, bilo je okruženje jednog studenta. Neke kuće po Šumadiji su tek sedamdesetih dobile električno osvetljenje. To vam je kao skok iz jedne dimenzije u drugu. Koliko li je našim precima bilo potrebno da operu i ispeglaju odeću, a danas za nas predstavlja napor da stvari ubacimo u mašinu i pritisnemo dugme. Postali smo razmaženi. Mašine su nam obezbedile slobodno vreme, a mi ne znamo da ga iskoristimo, makar i za uživanje. Pojedinci imaju lošu naviku da kažu da se dosađuju. To su dva sveta, čiji prelazi su utkani u tapiseriju istorije, kojoj dodajemo isto civilizacijsko stagniranje.

I moda je bila posve drugačija. Cilindri i šeširi, haljine od svile, sa podsuknjama i žicom, prišivenom na obodima, koja sve to drži na okupu. Ženska tela uvučena, sabijena u midere od riblje kosti, koji ističu struk i naglašavaju poprsje, bili su naprave za mučenje. Izgleda da je ženski deo populacije bio  izrazito mazohističke prirode. Mlade dame zauzimaju veliki deo prostora na ulicama, a njihove haljine šušte u prolazu, za njima mladi džentlmeni se okreću. To je slika na ulicama, koja se mogla videti za vreme Abrahama Linkolna.

U međuvremenu, urlajuće dvadesete su stigle i oslobodile žene tih planina tkanine. To je bilo vreme mode u službi slobode. Haljine sa resama, bob frizure, crveno nakarminisane usne, prodorne našminkane oči, teleskop muštikle… Devojke su rođene da se zabavljaju, muzika i zvuci čarlstona, ženskoj populaciji ostaje samo da se prepusti i da zanjiše kukovima. Danas, i žene i muškarci preferiraju farmerke. Plašim se samo da se ženstvenost nekuda ne izgubi. Dimenzije suknje poprilično su skraćene, umesto senzualne erotičnosti propagira se razbludela pornografija. U komercijalizovanom svetu preovladavaju sive nijanse uniformisanih, što žena što muškaraca, sa aktovkama, robovi nove forme feudalizma. U IT industriji dozvoljena je sloboda odevanja. Na ulicama defiluje neka izmiksovana bohemija. Svet mode preplavila je raznorodnost ukusa. Koja će to odevna kombinacija biti proglašena za kraljicu epohe? Samo da ne zalutamo ponovo pod viktorijanske stege. Ovo je samo pokušaj dočaravanja te stvarnosti, koju su živeli Meri Tod i Abraham Linkoln.

Advokat, bez formalnog obrazovanja, poštena figura koja nije branila klijente radi honorara. Otac nepismen, majka bez porekla, čiji je otac nepoznat i maćeha koja ga je podsticala da čita. To je porodični milje Abrahama Linkolna. Pozajmljivao je knjige od suseda do kojih je mogao da dođe. Želja za znanjem je bila nepresušna. Meri Tod iz ugledne porodice, rasla je uz političke diskusije i  ni u čemu nije oskudevala. Očeva mezimica. I njih dvoje iz različitih svetova, su se sreli u prostoru jednog vremena. Prepoznala je njegovu posebnost i njegovu vrlinu.

Abraham je rekao „Ljubav je večna“. Dodala bih Ljubav i vera, između ljubavi i vere je znak jednakosti.

Ova biografija ne samo da pruža uvid u društvene okolnosti tog vremena već oslikava i psihološki profil Abrahamove ličnosti. Nabijena je, pršti od emocija. Naleti Abrahamove melanholije, koji se mogu golim rukama opipati, a koju je Meri vidala svojom ljubavlju, zagrljajima i poljupcima, samo su deo njegove ličnosti. Melanholija koja je bila vidljiva, reprodukovala bi se u glavoboljama. Potištenost i nervoza bi ga obuzimale , a Meri bi ga lečila svojom vedrinom i nutkanjem. Lekari tog perioda, to stanje su definisali i podvodili pod pojam hipohondrija. Emotivna osetljivost, bilo je stanje njegovog duha.

Ali je uprkos svim preprekama, energičnošću uspeo da se popne do Kapitola, prvi predsednik koji je bio za ukidanje ropstva. Ustao je protiv sistema, protiv insitucije ropstva, pozivajući se na Deklaraciju o nezavisnosti po kojoj su svi ljudi jednaki. Južne države države bile su uznemirene, njihove plantaže obrađivale su kolonije crnaca. Pandorina kutija je otvorena. Sve posle deo je istorije. Pobeda je izvojevana zahvaljujući Linkolnu.  Revolucionar koji je nastojao da tu pošast iskoreni. Bez sumnje, bio je samouki lider, koji je iskoristio svoju potenciju.  Meri je, takođe tragala za znanjem, otvoreno ulazila u diskusije, odmetnula se u revolucionarku, koja se udala iz ljubavi i zbog ljubavi. Ambiciozna žena koja se ostvarila. Ta vremena nisu bila naklonjena ženi koja je žudela za znanjem. Njih dvoje, zajedno su se popeli do Kapitola, do Bele kuće, snagom ljubavi, jedinstva.

Stounova biografija rasvetljava politički način funkcionisanja jednog vremena, javne govore, nadmetanje političkih sparinga, ona zalazi u pore međuljudskih odnosa, u kojima je iskrenost rasla ukoliko je srodstvo bilo dalje. Takođe, Irving Stoun u ulozi slikara oslikava jedno pozamašno platno. Obraćajući pažnju na sitnice on podržava realnost u stvaranje istorije Amerike. Njegovi potezi kičice stvaraju jednu epohu. Među namazima boje, detektuju se putanje kako bi izgledala sadašnja mapa Amerike da unija nije opstala? Da li bi se ropstvo, u svom prvobitnom obliku, zadržalo i do današnjih dana? Ili je to bio period, kada su struje bile povoljne, da ga je oseka sa sobom povukla? Ali sva ova pitanja spadaju u hipoteze, nagađanja, varijacije na temu.

Abraham Linkoln, samouki borac za pravdu, koji je došao na mesto predsednika zahvaljujući ljubavi. Odlučio je da zajedno sa sve korenom iščupa instituciju ropstva. Tim činom otvorio je vrata demokratiji. Možda je ipak moguća i verovatno ostvariva bajka o jednakosti.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments