Crveni krug. Taj čarobni, čarobni ‘melvilizam’.

Džon Vu je jednom izjavio :’ Za mene je Melvil Bog.’

Razumem Džona Vua, razumem šta znači kada kažeš za nekog da je za tebe Bog. To sam iskusila na koncertima Erika Kleptona. Kad neko iz mase uzvikne : You, you are God!

Film Crveni krug počinje izmišljenim Melvilovim epigrafom:

Buda je crvenom kredom nacrtao krug i rekao:’ Ljudi će se, čak i ne znajući, bez obzira na dešavanja, na puteve koji im se razilaze, sudnjeg dana  neižbezno naći u crvenom krugu’.

Crveni krug je egzistencijalni film. U njemu se glavni junaci bore da pronađu svrhu života, bez obzira uspeli u tome ili ne. Nose svoje krivice kao teško breme. Likovi su prikazani kroz njihova dela, ne reči.

Crveni krug je film i o sudbini, o sudbini koja se ne može izbeći a ni prisiliti. O kosmičkoj vezi koja spaja određene ljude u crveni krug i vodi ih, neizbežno, ka kraju. O nametnutim ili pak neižbeznim izborima i šansama, o crvenom krugu koji ih kao začarane stalno vraća u krug i spaja ih dok se krvavi ciklus ne završi.

Crveni krug je prvenstveno film o usamljenosti, ali i o prijateljstvu, lojalnosti. O principima i karakterima glavnih junaka i njihovom ponašanju. Melvilovi junaci i kada su zajedno, oni su sami. Odvojeni od sveta. Profesionalci. Individualci. Njima usamljenost ne smeta, naprotiv, pojačava im koncentraciju, disciplinu. Ne pokazuju emocije, ne plaše se smrti. Kao što se ne plaše ni odgovornosti. Žive u svetu u kome niko nikoga ne poznaje i svi se poznaju. To je priča o tužnim i usamljenim dušama u nemilosrdnom društvu. Crveni krug je priča o anti-herojima.

U Crvenom krugu svi su likovi krivi na svoj način. Na početku filma glavni šef policije kaže ‘Zar nisi znao da osumnjičeni mora da se smatra krivim. Niko nije nevin. Svi ljudi su krivi. Rodili su se nevini ali to ne traje. Vremenom se svi mi iskvarimo.’ Ova izjava definitivno daje osnovni ton filmu. ‘Krivica je u nama i samo čeka priliku. Moramo da je se otarasimo’.

Crveni krug je jedan od najvećih gangsterskih tragedija. Možda samo dva filma Džungla na afaltu i Rififi imaju istu atmosferu beznadja i očaja.

U Melvilovim filmovima većina njegovih junaka na kraju umire. Njihova smrt je kao deo rituala koji smo videli u njegovom filmu Samuraj. Smrt je za Melvila i njegove junake sveta stvar. Takva vrsta kraja je intimna veza izmedju moralnih principa i načela u karakteru glavnih junaka s jedne strane i društva i zakona s druge strane.

Melvilovi filmovi se mogu slobodno nazvati ‘gangsterski romatizam,’ ili bolje reći ‘gangsterski šik’. Svi su povezani sličnim temama koje se prožimaju i prepliću. Sličnu temu imamo u Samuraju. Teme jesu univerzalne, ali moglo bi se reći da su vrlo karakteristične za kinesku i japansku kulturu i filozofiju – čast, lojalnost, izdaja, samopožrtvovanost, prijateljstvo, profesionalna i duhovna moralnost, kodeksi časti, stoicizam, disciplina, usamljenost, kavaljerstvo …Uz Melvilov istančan osećaj za detalj, filmovi koje je pravio pršte od poetičnosti i melanholije i visokog stila.

Izbor glumca je spektakularan, najelitnija postava koja je mogla da se izabere tada u Francuskoj : Alen Delon, Đan Marija Volonte i Iv Montan. Interesantna je Melvilova odluka da angažuje Burvila, tadašnjeg poznatog komičara u Francuskoj, umesto na primer Lina Venturu za tako ozbiljnu ulogu inspektora policije.

Alen Delon, Kori, u ovom filmu ima brkove koji su mi u početku odvlačili pažnju sa njegovog lica i glume.

Za Delonovu glumu očima u potpunoj tišini je potrebna koncentracija.

Kori je tipičan anti heroj koji ima u glavi plan koji treba da organizuje i izvrši. Kori želi da se promeni ali moć koju ima i mogućnoct  lako zarađenog novca je jača od njegove želje.

Đan Marija Volonte, Vogel je misteriozni kriminalac o kome ništa ne znamo osim nekih nepovezanih izjava inspektora da begunac nije terorista. Kasnije saznajemo da je on samo formalno uhapšen zbog ispitivanja. Čak ni njegovo poznanstvo sa Jansenom nije objašnjeno.

Jedno je sigurno, Kori je zbog Vogela uvek imao na rukama tragove krvi i blata.

Jedini lik o kome se nešto više zna je Jansen koga igra Iv Montan. Da li je korupcija razlog njegovom preranom penzionisanju? Alkohol? Ili je alkohol došao kasnije kao posledica razočaranosti, depresije i samoće?

Inspektor Matei je isto individualac. Iskusan i pametan. Živi sam sa tri mačke o kojima vodi računa sa puno nežnosti. Inspektora Mateia igra fantastično, bez ijedne greške, Andre Burvil. Za vreme snimanja Crvenog kruga bolovao je od neizlečivog raka. Umro je 1970. samo nedelju-dve  pre nego je film poceo da se prikazuje u Francuskoj.

Tu je jos jedan lik, vlasnik kluba, član mafije, Santi koga igra Fransoa Perier. Lik koji odbija da bude policijski doušnik jednostavno zato što se to kosi sa njegovim moralnim načelima. Santi do kraja filma ipak nije ostao dosledan svojim principima, ili je biti doušnik ipak deo njegovog karaktera, što nas vraća na izjavu šefa policije na početku filma da smo svi mi krivci i da se s vremenom pretvaramo u sve lošije ljude.

Nema ženskih uloga, i žene uopste ne nedostaju, jednostavno ne idu uz stoički život i samoću glavnih junaka. Na kratko se pojavljuje bivša Korijeva ljubavnica kojoj čak ni ime ne znamo kao i devojka u baru sa ružom.

Svi muškarci u filmu nose lepa odela i izgledaju kao manekeni sišli sa modne piste. Sve im savršeno stoji. Nisu me toliko fascinirale crne uglačane formalne cipele, tamna odela i savršeni filcani šesiri. Ni ritual vezivanja kravate, ona tri rutnska, a tako ustvari elegantna, sinhronizovana pokreta rukom. Ni Žitan cigarete i nonšalantno pušenje, već najviše ukrasna dugmad za manžetne na muškim košuljama. Svi, čak i inspektor Matei, nose košulje sa ukrasnim dugmadima za manžetne. Koji je to delikatan, a opet intiman detalj, važan detalj, tako gospodski i uglađen, kao i ona ukrasna igla za kravatu. /Našivena dugmad su se, čini mi se, pojavila na tržistu, nažalost, sedamdesetih godina pa su ukrasna dugmad postala eskluziva samo bogatih džentlmena dobrog ukusa/.

Još nekoliko detalja vrednih pomena:.U stanu bivšeg inspektora policajca Jansena nema mnogo nameštaja, ali umesto ormana na sred sobe su dva skupa kovčega koja se otvaraju, to su oni kovčezi koje su bogata gospoda koristila za prekookenaska putovanja brodom i krstarenja, kao pokretni ormani sa fiokama sa jedne strane i prostorom za odela i košulje sa druge strane. Još jedan detalj koji mi nije promakao je, Jansen ne nosi potkošulju, ne nosi majicu na tregere ispod košulje. Koji je to detalj ljudi moji! Ili kadar u kome se u gro planu vidi Jansenova ruka u crnoj, od najfinije kože, rukavici, drška od kišobrana od pravog bambusa i mantil od finog, tankog štofa. Naravno, i šesir.

Melvilovi kriminalci i inspektori izgledaju kao gospoda.

Sve su to detalji kojima je Melvil prosto opsednuto poklanjao pažnju, stilizovani do savršenstva i tako, tako classy francuski. Sve je pod kontrolom, sve je savršeno, i šeširi na glavama glavnih junaka, odlično skrojena odela i ¾ kišni mantili, sjajne crne cipele i uz to idu i dugi intervali tišine i odsustvo dijaloga. Da, ta dramatična tišina koja samo pojačava tenziju, i kontrolisano i sinhronizovano ponašanje, kretanje i mimiku glavnih junaka. Opušteno, sa stilom, bez suvišnih pokreta, kao da gledamo baletsku predstavu sa koordiniranim, usporenim pokretima.

Nijedan, nijedan trenutak nije uzaludan u 140-to minutnom filmu.

Nijedan!

Upečatljiva je scena puna tenzije i razočaranosti koja se odvija u tišini i traje nekoliko dugih trenutaka iza zatvorenih vrata spavaće sobe u Rikijevom stanu. S jedne strane vrata je Kori, a sa druge njegova bivša ljubavnica. Oboje znaju ko je iza vrata, i svi očekujemo da ih Kori otvori, ali on dostojanstveno, kao pravi džentlmen, odlazi.

Sadržaj Crvenog kruga je prilično sličan svim tzv ‘heist’ filmovima – velika pljačka nakita. Kao u Dzungli na asfaltu ili u Dasinovom filmu Rififi.

Pljačka je uspela, medjutim nakit, vredan $20 miliona.  bilo je teško prodati, što je preko Santija iskoristio Matei i postavio zasedu. Kori, Vogel i Jansen završavaju onako kako im je sudbina predodredila kraj.

Prva scena u filmu se dešava tačno u ponoć. Policijska kola sa misterioznim kriminalcem i inspektorom jure vratolomno ka železničkoj stanici i uz škripu prolaze kroz crveno svetlo i u poslednjem trenutku izbegnu sudar. Tu se i prvi put srećemo sa crvenom bojom kruga, crvenim svetlima na semaforu u mrkloj noći. Scena je potpuno zbunjujuća. Nekoliko minuta se uopšte ne zna ni ko su ti ljudi, ni gde jure. Sve se dešava bez dijaloga i bez objašnjenja.

Sledeća scena je u kupeu voza. Jasno nam je da je jedan policajac a drugi lik zatvorenik. Prepoznatljivi Melvil.

Jedna od najlepših scena u filmu.

Đan Marija Volonte je Vogel koga Matei, Burvil, vodi u Pariz na ispitivanje.

Druga scena, koja skoro ide uporedo sa prvom, koja nam predstavlja novi karakter, je u zatvorskoj ćeliji. Ta me je scena podsetila na početnu scenu u Samuraju.

To je Kori koga igra Alen Delon koji treba da bude pušten iz zatvora i kome čuvar iz zatvora predlaže posao, veliku pljačku u čuvenoj radnji sa nakitom u Parizu.

Te dve uporedne scene, jedan čovek koji upravo treba da izadje iz zatvora na slobodu i drugi koji je na putu ka zatvoru kome će biti oduzeta sloboda je prva indikacija na temu ‘crvenog kruga’ i sudbine koju je nemoguće izbeći.

Vogel u spektakularnoj sceni dok je voz u pokretu uspeva da kroz prozor pobegne iz voza i sudbine dvojice nepoznatih ljudi se igrom sudbine? koincidencijom? ubrzo zauvek spajaju.

I film počinje.

U pljački im se pridružuje i Jansen. Pravi ‘dandy’ koga igra Iv Montan, bivši policajac i kao svaki bivši policajac svoju usamljenost utapa u alkoholu i beznadju. Poziv koji dobija od Korija je bukvalno ‘wake up call’ za njega koji ga budi i spašava od grozomornog delirium tremensa.

Melvil je sva tri lika skupio i zakazao im sastanak sa sudbinom u crvenom krugu. Svaki od njih je imao svoje lične, intimne razloge da bude prisutan.Korijev motiv je u njemu samom, da organizuje pljačku, Vogel da uživa u slobodi, a Jansen da se oslobodi ‘zveri’ i demona koji ga proganjaju i suoči se sa svojim najvećim strahom i slabošću, alkoholom. On čak odbija da dobije svoj deo u novcu koji mu pripada.

Melvilovi junaci ne govore mnogo, samo kada razmenjuju informacije; skrivaju svoja osećanja, kontrolišu svoje strasti, za njih je  disciplinovano ponašanje svetinja. Prihvataju odgovornost i stoje iza svojih odluka.

25. minutna scena za vreme krađe koja se odvija u potpunoj tišini, bez ijedne reči, samo koordinirani i sinnhronizovani pokreti junaka,  lica bez ijedne ekspresije, je antologijska. Koja je to nonšalancija sa stilom. Gangsterski šik!  Tišina i tišina i tišina. To može samo Melvil. To je uradio na početku Samuraja to je ponovio u Crvenom krugu. Apstraktna poetičnost, nazvala bih je.

Šta je u naslovu: Crveni krug? Krug je najsadržajniji, najkomplikovaniji i najkompleksniji simbol. Označava jedinstvo, konačnost, završetak, a označava i beskonačnost, novi početak. Nema početak a nema ni kraj, to je kretanje poput vremena. Krug je poznat i kao seoba duša, reinkarnacija, energija koja se menja u novu formu. Sve dok se ne stigne do nirvane. Nirvana. Oslobadjanje duše od beskonačnog kruga rađanja i smrti.Večnost. Buda je govorio: Nirvana je iskustvo velike sreće.

Crvena boja se pojavljuje nekoliko puta u filmu – crvena svetla na semaforu, odmah na početku, crvena kreda kojom Kori podmazuje vrh štapa za bilijar, krv na novčanicama, crvena ruža… U Crvenom krugu tri kriminalca i jedan policajac se bore za jednu istu stvar – nadu. Nadu za oslobodjenjem od kriminala, od alkohola, od zatvora, od sopstvene krivice…

Crveni krug je svuda oko nas. Može da bude sudbina koju ne možemo promeniti, natprirodna sila kojoj se ne možemo odupreti, neka konspirativna kosmička veza, ili je možda to naše poimanje morala, dobrog i zla, koji odredjuje naše ponašenje i stavove u životu i koji nas drži zarobljene u tom crvenom krugu iz koga nema povratka i nove šanse.

Melvil je režiser sa velikim egom i reputacijom nezgodnog čoveka. Stalno je bio u nekim konfliktima sa svojim glumcima koji su se često pretvarali u neprijatne situacije u kojima nije bilo mesta bilo kakvom dijalogu.

Glumci su se plašili Melvila. Ti isti glumci su ga veoma poštovali i cenili.

Muzika…

Melvilov zahtev Eriku Demarsanu je bio izričit : muzika mora da pojača i naglasi atmosferu i prenese osećaj uhvaćenosti i bezizlaza, sudbine od koje je nemoguće uteći. I tišinu. Damarsan je uspeo da nam sa apstraktnom, minimalističkom, metaforičnom muzikom prenese deo tišine na kojoj je Melvil insistirao. Demarsan je u nekom intervjuu izjavio da ga je Melvil , iako se znaju dugo/ sarađivali su na Samuraju/  uvek oslovljavao sa Monsieur Demarsan. I na taj način je Melvil pokazivao distancu prema svojim najbližim saradnicima. Na kraju snimanja muzičkog miksa za film, Melvil se obratio Demarsanu : ‘ Znate šta Erik /prvi put ga je oslovio imenom/, odlučio sam. Ovog puta ime će vam se pojaviti na špici! ’ Ja sam bio jedini kompozitor koji je sa njim radio dva puta. Na žalost, naša avantura se završila sa Crvenim krugom, Melvil je ubrzo, tri godine kasnije preminuo. Osećam duboko u sebi veliki ponos i veliko poštovanje prema ovom mom prvom, velikom filmskom režiseru, gospodinu Melvilu.

U svojoj karijeri, koja je trajala 25 godina, Melvil je režirao 13 igranih filmova, ali će najviše biti zapamćen sa kriminalnim trilerima. Ostavio je neizbrisiv trag u francuskom filmu:1956. sa Bob le Flambeur, onda sledi apsolutno remek delo, Le Samourai iz 1967, tri godine kasnije, Le Cercle Rouge iz 1971. i Un Flic, 1972., njegov poslednji film pre njegove prerane smrti 1973. od srčanog udara. Imao je 55 godina.

Moja opsesija Melvilom i Delonom je počela zahvaljujući velikom strpljenju moga druga Bobana S. Melvila sam uvek smatrala ‘ muškim režiserom’, a Delona ‘đilkošem sa lepim licem’. Ali, to je već za neku drugu temu, za neki novi esej koji bi nosio prigodan naslov “Kako me je Boban S. naučio da volim Delona’.

Za P.U.L.S.E: Snežana Moračić

ostali tekstovi na P.U.L.S.U o Žan Pjer Melvilu:

Samuraj ili studija o ljudskoj samoći i portret jednog mentalnog sloma

Crveni krug – Žan Pjer Melvil

  Alen Delon, Crveni krug, Film, Snežana Moračić, Žan Pjer Melvil