Cynthia Gooding

Једна од најприсутнијих грешака у перцепцији било које културне епохе (уметничког правца, друштвеног покрета…) лежи управо у забрињавајуће рутинској лакоћи са којом се ослањамо, свесно или не, искључиво на обрасце и стандарде који су већ неупитно етаблирани, и представљају општепознате и подразумевајуће категорије.

Наравно, највећи често држе своје позиције сасвим заслужено, и погрешно је колико и ружно када се њихови споменици скраћују и обезличавају из пуког ларпурлартизма – злоба и зловоља се увек очитавају као иницијални мотив подухвата такве врсте. Намера овог подсећања стога и није да ревалоризујe историју популарне музике, нити имамо претензије и амбиције у том смислу. Међутим, понекад се догоди – као у чудном случају Синтије Гудинг,  јунакиње овог осврта – да и накнадна сазнања о вредности и значају неких личности  потонулих у прерани (и незаслужени) историјски заборав, оставе утисак који нам мења читав доживљај феномена у оквиру којих, колико јуче, нисмо ни примећивали те људе. Или, чак, једва и знали о њима тек понешто… Ако овај текст и послужи  неком читаоцу –  заинтересованом за (пред)дилановску фолк-сцену почетка шездесетих и раније – као информација о једној необјашњиво заборављеној, а талентованој и занимљивој жени ретке авангардности, његова намера је потпуно остварена.

За Синтију сам сазнао тек пре неколико година,  сасвим случајно и посредно, као слушалац једног аудио-записа – снимкa њене радио-емисије из марта 1962. године –  на којем је забележен живи наступ Боба Дилана, тадашње младе атракције на боемској народњачкој сцени Гринич Вилиџа. Након  легендардног статуса који је (у пред-Интернет деценијама) ова емисија уживала међу припадницима “тврде линије” Бобових поштовалаца, данас она представља подразумевајућу ставку у свакој личној фонотеци са озбиљнијим диланолошким претензијама.  У овом интервјуу је, по свој прилици, сакупљен читав универзум раних Диланових паралелних аутобиографија које су га учиниле својеврсном звездом међу тада познатијим припадницима Вилиџ-сцене: музичарима, уметницима и писцима који су невероватно егзотичне (и евидентно минхаузеновске!) приче младог фолкера прихватали са симпатијама, чега се својевремено присетио и Дејв Вен Ронк у  духовитом мемоарском осврту.

И у разговору са Синтијом Гудинг, двадесетједногодишњи Дилан неуморно зачињава своју  регуларну, мид-америчку биографију истим тим детаљима, причама равним најнеобузданијем роуд-муви сценарију: те је одрастао у циркусу, возио пароброд на Мисисипију, те обилазио   којекакве забите америчке буџаке уздуж и попреко… Осим надреално фактографске вредности овог интервјуа за сваког задртог Бобовог фана који држи до себе, цео разговор се данас “чита” и као прворазредни  извор, културни документ  времена од којег нас дели непуних пола века, и светлосне године историјског јаза. Кроз успутне опаске и реминесценције Синтијине и Бобове, претресена је читава тадашња, спонтана, жива и енергична сцена Гринич Вилиџа; места, људи, атмосфера… све је овде. Осим тога, из данашње перспективе стерилних и филтерисаних медијских деривата, сасвим се  надреалном чини идилична  аутентичност и искреност забележена на овом звучном запису. Прича двоје знанаца и посвећеника фолкерске ренесансе, повремено се прекида живим извођењем песама, махом обрађених стандарда, уз понеко ванвременско ремек-дело раног Дилана које га – са првим албумом тек у најави, и још увек предалеко од касније славе и репутације најозбиљнијег пера  рокенрола – потврђује као достојног наследника Вудија Гатрија, и гласника оних којима је глас одузет.

Углавном, уз фасцинацију овим снимком као ултимативним документом раног, пред-дилановског Дилана (поред снимка из Gaslight Cafe који је посебна прича, као и Песaмa за Бони, наравно, уз неколико једва ухватљивих ранијих записа), подједнак утисак је оставила Синтија Гудинг, њен упечатљиви и тврди, а опет мелодични и сензуални глас, нека проницљива иронија у опаскама и питањима,  уз осетно разумевање и благонаклоност према  Дилану (чије дечачке и ведре досетке и урнебесне ‘биографске’ измишљотине, Синтија  дочекује са симпатијама, и не чини ништа да поквари тај  маштовити наратив).

Она мора да је – мислио сам док сам слушао – нека од оних ранијих фолкерских  легенди боемског Вилиџа, макар попут Кленсијевих, Ремблин Џека, Фарине, Вен Ронка, или фон Шмита, из периода када то место још увек није било брендирани музејски топоним. Како за Синтију Гудинг до тада нисам  чуо,  очекивао сам да ћу пронаћи препун Интернет података, уз библиографске референце. Кад оно… осим неколицине издања из педесетих и раних шездесетих (доступних у музичким онлајн-антикваријатима), апсолутно ништа. Ни кратка биографија, ни године живота, ништа. Зачуђен опскурношћу Синтије Гудинг у ери Гугла и времену у којем је све и свако постао детаљно објашњен, оставио сам је по страни, у намери да се мало детаљније распитам о њој – кад се укаже прилика – код неколицине људи који познају тај музички период до ситница, па и понеког протагонисту.

И онда, пре неког времена, сасвим случајно, наиђох на – такође недавно покренут – вебсајт посвећен Синтији. Према подацима на једном Дилановом фан-форуму (иначе, тек једној од неколико информативнијих адреса које Гугл нуди на упит “Cynthia Gooding”), неко од тамошњих чланова је креирао сајт, уз консултације са Синтијином ћерком Лејлом. Укратко, ово је (надам се) само почетна фаза, јер сајт даје тек оквиран увид у једну несумњиво интересантну и несвакидашњу биографију. Ређају се штури подаци: Синтија Гудинг рођена је 1924. године у Рочестеру у Минесоти, детињство је, осим Минесоте, провела и у држави Илиној, а у раној младости отишла у Мексико Сити (не знамо како и због чега), тамо одабрала музику као животни позив… Од блуза до фолка, Синтија је (нехотично?) покренула читав правац који ће у  наредним деценијама променити историју модерне музике: тих 1940-их, било је изузетно неуобичајено да жена, без пратећег бенда и подршке великог студија, професионално изводи самосталне концерте, притом у жанровима који пред непосредним окружењем нису доносили  општепрепознатљивост утемељену у локалној традицији. Осим енглеског и америчког фолка, веома добро је познавала (и мајсторски изводила) италијанске, турске и шпанске народне песме. Издавала је плоче за Elektra Records, од самог настанка ове легендарне издавачке куће, а 1949. године  удала се за Хасана Озбекана, и из тог брака су се родиле ћерке Ајша и Лејла. (Узевши у обзир Озбеканову необично живу научну и политичку биографију која је уследила у каснијим деценијама, овај податак из Синтијиног живота постаје још интересантнији; немамо податке колико је њихов брак трајао, као што не знамо ни да ли је ауторка упознала и заволела турску музику уз супруга, или је њено интересовање за ову – изузетно слојевиту и културолошки комплексну  а у тадашњој Америци потпуно егзотичну – фолклорну традицију  датирало од раније.)

Следи развод, наставак концертних активности широм САД, каријера на њујоршкој радио-станици WBAI и ауторске емисије Cynthia and Sensible и Folksinger’s Choice (чију најпознатију епизоду смо већ споменули). Из музичког посла се повлачи 1962. године, када одлази на две године у Шпанију, где проучава фламенко и сарађује са тамошњим мајсторима те музике. Након повратка у САД, повремено наступа до седамдесетих. Породица се из Њујорка сели у Кингстон у Њу Џерзију, где је Синтија Гудинг и преминула, 1988. године.

Дакле, имамо тек једну скицу за, очито, занимљиву и уметнички бурну биографију чија историјска важност напросто не може да се занемари.. Не знам да ли је Синтија била ПРВИ женски извођач те врсте у Гринич Вилиџу, али сасвим је извесно да је утабала стазу и сестрама Баез, и Џони Мичел и читавој армији женских аутора и извођача који ће обележити најпре фолк, а потом и популарну културу. (Било би занимљиво да неко пита данашње тинејџ-звезде које у одрасло доба и has-been опскурност одлазе са милионима зарађеним током кратког али лукративног интервала славе, да ли су чуле за Синтију Гудинг).

Мултилингвалним и интегративним приступом фолку,  Синтија Гудинг представља далеки одјек и најаву онога што се данас зове world music. Само, пола столећа и кусур раније: без индустрије, без таргет-група, без маркетинга и паковања “аутентичности” у мултимилионске франшизе, него једна жена, сама са акустичном гитаром.

Својеврсни парадокс представља и чињеница да је једини траг о Синтији дуго времена представљала управо емисија са Диланом, најпре као бутлег а потом и званично издање: разговор су водили, те 1962. године, позната хероина фолк-сцене, и момак који тек прави озбиљније кораке у музици, и ужива њену благонаклоност. А емисију је сачувала управо слава коју је Дилан стекао у доба када је Синтија исклизнула у заборав…

За поштоваоце и љубитеље оновременог фолка, музика Синтије Гудинг  постала је новооткривена ризница с благом, управо захваљујући тој емисији. На чудан начин, тада безимени мали фолкер враћа услугу својој  заштитници на готово митски начин: наиме,  у протеклих пола века Бобу Дилану је за руком пошло оно што није  никоме другом у рокенролу – непрестано се редефинише као већи од властите легенде. А на самим почецима легенде стоји и Бобова менторка из разбарушеног Вилиџа раних шездесетих, у новом миленијуму од заборава спасена  данашњом славом свог некадашњег штићеника, захваљујући Интернету и колекционарској страсти којом су прашњави Диланови снимци, некада ретки и једва постојећи, задобили нови дигитални живот.

Као и сама Синтија Гудинг, уклесана у времену у којем је, некад давно, остала заборављена. Стасита и висока, са тридесет и нешто година, и гласом који се запамти за читав живот кад се једном чује. Не би бољи крај ни Боб Дилан опевао.

Људи окупљени око Диланове музике, направили су и први сајт посвећен Синтији. Чини ми се да је крајњи циљ тог пројекта документарни филм о њеном животу, који се на сајту, за сада,  помиње тек  као могућност.

Искрено се надам се да ће бити снимљен.

za P.U.L.S.E/ Bojan Kozić

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Bojan Kozic, Cynthia Gooding, Muzika