Da li je film umetnost? – Da bi smo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvo da odgovorimo na pitanje šta je umetnost uopšte? To nije moguće ukratko i kroz jednu ili više definicija. Postoje stotine i stotine knjiga u kojima su autori od antičke Grčke, pa do naših dana, pokušavali da odgonetnu fenomen umetnoisti i daju odgovor na pitanje „Šta je umetnost?”, pa niko nikada, ni najveću umovi kao što su Aristotel, Kant i Hegel, nisu uspeli svojim studijama ni izbliza da zadovolje suštinu pitanja. Takve pretenzije nema ni potpisnik ovih redova. Zato ćemo pokušati da ukažemo na neke ideje i poređenja koja su se tokom prethodnih vekova najčešće ponavljale u raspravama umnih filozofa i umetnika.

Jedna od najčešće ponavljanih misli je da je umetnost „carstvo apsolutnih sloboda”. Religiozni mislioci su bili skloni da tvrde da je umetnost „dar Božiji”, ostvarivanje Božije lepote posredstvom „Svetog Duha”. Poznata je i teorija „osmog dana”, po kojoj je Bog šest dana stvarao svet, sedmi odredio za odmor, a osmi prepustio umetnicima da ulepšaju oni što je on stvorio.

„Igra i nagon za igrom izvor su umetničkog stvaralaštva” – primetio je i tvrdio nemački filozof Fridrih Šiler, još krajem 18. veka. „Čovek je potpun čovek”, kaže Šiler, „samo onda kada se igra”. On dodaje, da se na tom principu mora zasnivati cela zgrada estetske umetnosti, kao i „umetnosti života”.

Međutim, Šilera ne treba shvatiti bukvalno kad pominje reč „igra” koja pre svega asocira na detinjstvo. On zapravo kaže da je prava umetnost ostvariva samo onda kada se u stvarnosti uspostavi visok stepen i sklad čednosti, spontanosti i slobode – fenomena imenentih dečijoj igri.

Dakle, kako god okrenete i kojim putem krenete, kljućna reč je – „sloboda”!

Tome u prilog treba dodati i teoriju Umberta Eka o „umetnosti kao otvorenom delu” po kojoj postoji otvorena i dvosmerna komunikacija na relaciji umetnik-delo-konzument, gde je konzument aktivni činilac dovršetka dela, a ne pasivni primalac poruka i ideja sveznajučeg umetnika koji, kao preko nekog plakata, šalje svoje ideje i poruke pasivnim posmatračima.

Potpisniku ovih redova poznete su i najnovije teorije i estetike, lansirane tokom poslednjih decenija – npr, o ukidanju umetnika, koje su išle u pravcu negacije stava o umetniku kao sili koja oblikuje i kontroliše, koja kroz rad izražava emocije i koncepcije koje imaju određenu univerzalnu vrednost i po kojima se ukida umetnik kao važan činilac umetničkog stvaralaštva, već se shvata samo kao sprovodnik dominantnih ideologija vremena, gotovo anonimna figura  koja je zarobljenik jezičkih i umetničkih konvencija vremena i skupa političkih, kulturnih i društvenih kodova, koje hteo-nehteo prikriveno i nesvesno afirmiše, ma koliko svesno nameravao da im uputi izazov ili ih uništi – „knjige su materijalni proizvod, a njihovi autori sluge društvene moći“, itd. itd… Međutim, ovakve teorije ne treba ozbiljno shvatati, već samo kao prolazne i pomodne ideje./

A sada se vratimo opet filmu.

Ako je umetnost „carstvo apsolutnih sloboda“ ravno „dečijoj igri“ u „otvorenoj, dvosmernoj komunikaciji sa gledaocem, čitaocem, slušaocem…“, postavlja se logično pitanje – ima li umetnosti u bioskopskom, komercijalnom filmu? Nema i ne može je biti, zbog toga što su filmovi namenjeni bioskopskom tržištu opterećeni nizom pravila: od okvirne dužine, preko određenih tehničkih standarda, dramskih i žanrovskih šablona i matrica, tipova, likova i načina glume, do obaveznih špica na početki i kraju filma. O drugim prilagođavanjima filmova tržišno-komercijalnim zahtevima i profitnim efektima, nećemo ovom prilikom. Dakle, gde ima pravila, matrica i šablona, ne može se govoriti o „carstu apsolutnih sloboda“. Zato umetnost filma treba tražiti, pre svega, u nebioskopskim formama, kratkim formama igranog i dokumentarnog filma, animiranom i eksperimentalnom  (alternativnom) filmu.

Pa, šta je onda gro bioskopskih filmova?

Pre svega, oni se mogu svrstati u kategoriju namenskih filmvova. Jer, ako je njihova namena laka zabava za milione, koja donosi profit, to je isto kao i namenski filmovi o najnovijim proizvodnim programima Fiata, Opela, Volvoa… I prva vrsta filmova  i druga, namenski se prave radi profita. Umetnost u takvim filmovima je privid ili totalna zabluda.

S primenjenim filmom stvar je nešto drugačija. Primenjeni film se ne pravi sa profitom kao ciljem, već je njegova funkcija informativna ili edukativna (filmovi o nauci, istoriji, geografiji, arheologiji, etnologiji, ekologiji, sportu, i sl…).

Svrstavanje bioskopskog filma kao lake zabave, u umetnički film, je zloupotreba pojma umetnosti, kao što je i sam medij filma zlouptrebljen u svrhu interpretacije filmu stranih sadržaja. Jednoslojno beletristički literarni sadržaji (priče), izloženi tehnikom glume i verbalnim, brbljivo-dijaloškim jezikom, potpuno su strani prirodi filma.

Šta je predmet umetničkog filma? – pitanje je koje, takođe, muči teoretičare već skoro sto dvadeset godina i na koje, takođe, nije lako dati odgovor. Ukratko, moglo bi se reći sve, kao i u drugim umetnostima, pa se odmah postavlja novo pitanje – Kako? Umesto opširnije eksplikacije, citiram Andreja Tarkovskog, neospornog i širom sveta priznatog filmskog umetnika, jednog od najvećih svih vremena:

„Cilj celokupne umetnosti – kaže Tarkovski – jeste da objasni samom umetniku i onima oko njega ono za šta čovek živi, šta je značenje njegovog postojanja… Umetnost mora nositi čovekovu žudnju za idealnim, mora biti odraz njegovih čežnji… Umetnost mora čoveku dati novu nadu…“

„…Umetnost služi čoveku da bi se duhovno vinuo, uzdigao iznad sebe, da bi iskoristio i upotrebio ono što zovemo ‘duhovna sloboda’…”

„…Umetnost je apsolutan oblik lepote, vid savršenstva.”

„…Po mom mišljenju film je ne profesionalni, već moralni posao…”

„…Film, to je velika i visoka umetnost, i kad bi me pitali kako ga vrednujem, ja bih ga postavio negde između muzike i poezije, bez obzira na to što ove umetnosti postoje već hiljadama godina…”

Autor: Miroslav Bata Petrović

„Deset zabluda o filmu“ ( III deo)

Izvor „Filmske radosti“

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Feljtoni, Film, Miroslav Bata Petrović