Da li je filmska kritika isto što i tumačenje filmske priče?

Kritika je, prema Ivanu Klajnu i Milanu Šipki („Veliki rečnik stranih reči i izraza“) „…umeće kritikovanja, tj. ocenjivanja, analize, prosuđianje o nekom delu ili postupku (…) Stručna i naučna oblast kojoj pripadaju takvi radovi…” Izdvojmo odmah ključne reči ove kratke definicije: ocenjivanje, analiza, prosuđivanje, delo, postupak, stručna, naučna…

Bez pretenzija da donosimo sud o filmskoj kritici u celini, kod nas i u svetu, i uz uvažavanje jednog broja zaista primerenih kritičara, pokušaćemo da ukažemo na neke zablude naših filmskih „sudija“, koji liče na gro inostranih. Bar prema uvidu koji je potpisnik ovih redova do sada imao.

Kao prvo velika je zabluda da je filmski kritičar svako ko piše o filmu u dnevnoj štampi, na radiju, televiziji… A to jeste, bar kod nas, uvreženo mišljenje. Ne, to nisu kritičari, to su dnevni izveštaći, eventualno – komentatori. Površni odabranici kojima je povereno da iznose svoje impresionističke utiske o filmovima, uglavnom, na osnovu samo jednog gledanja. Njihova osnovna mana je što u svojim tekstovima izražavaju svoje subjektivno mišljenje zasnovano na ličnim afinitetima i nivoima obrazovanosti. To mišljenje se obično dokazuje ili potkrepljuje raznim nenaučnim i nestručnim argumentima, kao što su: „autoriteti“ reditelja i glumačkih zvezda, učešće na velikim festivalima, nagrade, „palme“, „lavovi“, „medvedi“, „mimoze“ i drugo cveće, te „Oskari“… U poslednje vreme, od strane novog talasa mlađih kritičara, čak i često je sve važnija i visina ostvarenog prihoda na bioskopskim kasama. Da stvar bude još crnja, nivo njihovih „kritika“ ne dopire dalje od prostog prepričavanja radnje filma sa, eventualnim, površnim izletima u sociološke, psihološke ili ideološke kontekste.

Dakle, reč je o neanalitičkim argumentima koje nameću filmski producenti i trgovci, kojima je, kao što rekosmo, profit jedini cilj. To najčešće zavodi neuke gledaoce na a priorno prihvatanje „autoritativnih sudova uglednih kritičara“. Tako, obični gledaoci, najčešće postaju donatori tuđoj kasi, nesvesni svoje izmanipulisanosti, a s uverenjem da su doživeli „užitak“ u „filmskoj umetnosti“, koja im je nesumnjivo sugerisana, da ne kažemo imputirana u svest.

Ovom prilikom nećemo se baviti onom vrstom „kritičara“ koji za dobre honorare pišu pozitivne kritike, po narudžbinama producenata, autora, distributera ili prikazivača. A ima i takvih.

Šta prava filmska kritika podrazumeva? U najdoslednijem smislu, podrazumeva „dubinsku analizu“ (izraz prof. Dr Vladimira Petrića).  Dubinska analiza podrazumeva najdetaljniju analizu filmskog dela, kako na planu sadržaja, tako i na planu forme, te njihovu funkcionalnost i usaglašenost. To od kritičara-analitičara zahteva potpuno poznavanje mnogih elemenata od kojih je satkano svako filmsko delo, pa i ono najgore.

Na planu sadržaja, to su: sociologija, psihologija, istorija (opšta, nacionalne, disciplinarne, umetničke…), dramaturgija, politika (sa svim ideološkim varijacijama), tradicija pojedinih sredina iz kojih potiču posmatrani filmovi, etnologija, pa i pojedini elemenati naučnih disciplina, ako filmovi zadiru u neke od prirodnih naučnih oblasti.

Sadržaj filmske naracije može se analizirati samo oslanjanjem i na temelju nabrojanih znanja, a nikako na osnovi subjektivnih i površnih impresija. Na planu filmske forme moraju se u obzir uzimati svi elementi filmske forme koji imaju uticaja na eksplikaciju i uverljivost naracije, ili nekakvog drugog, alternativnog sadržaja, te njihova međusobna usaglašenost u kinestetičkom i sinematičkom smislu i, konačno, harmonizacija svih sadržajnih i formalnih elemenata u celovitost filmskog dela. Kad pominjemo formalne elemente mislimo na: format filmske slike (4:3, 16:9, sinemaskop…), kompoziciju kadra, vrstu slike (kolor ili crno-belo), pokrete kamere, imidž protagonista, način, tehniku i nivo glume, mizanscen i mizankadar, stil i ritam montaže, uticaj trikova i specijalnih efekata, te brojne izražajne varijante zvuka (realni, nadrealni, sinhorni, asihhroni, direktni, off,  asocijativni, simbolični, tihi, bučni, kakofonični… a to, opet, sve u obliku šumova, efekata ili muzike).

Tome svemu treba dodati i temeljno poznavanje istorije filma, u celini, i filmskih opusa autora čiji se filmovi analiziraju, te određivanje mesta analiziranog dela u kontekstu istorije filma, nacionalne kinematografgije i autorskog opusa.

Dakle, da zaključimo. Nije lako i jednostavno biti filmski kritičar. 

Autor: Miroslav Bata Petrović

“Deset zabluda o filmu” – V deo

Izvor: “Filmske radosti”

  Feljtoni, Film