Uprkos iskrenosti, Bergman nema uobraženo mišljenje o njegovoj umetnosti. Režiserova dela su sumnjičava prema vlastitoj snazi, kao što se vidi u filmu „Mađioničar” iz 1958. godine, a još i više prema vrlinama umetnika, opisanih kao parazitska stvorenja koja se hrane patnjom njihovih subjekata. A opet umetnost može da pruži utehu. Bergman je pronašao „svetost čoveka” u muzici Baha, koja njegovim likovima nudi „treperavu svetlost”.

Prizori iz duše

Neuzvraćena ljubav je počela u ranoj dobi za Bergmana.

„Bio sam neželjeno dete rođeno u paklenom braku”, priseća se protagonista u filmu „Divlje jagode” iz 1957. godine, odražavajući režiserova osećanja.

Od njegovog prvog scenarija za film „Mučenje” iz 1944. godine, do poslednjeg za ostvarenje „Sarabanda” iz 2003, Bergman je oslikavao tinejdžersku pobunu i često uzaludne napore za pomirenje. U Bergmanovoj autobiografiji „Čarobna lampa”, on pita majku: „Da li su nam date maske umesto lica?” Ona je držala distancu između nje i mladog Ingmara.

„Trudio sam se da pronađem načine da pridobijem njenu ljubav”, naveo je.

Bilo mu je zabranjeno da se neformalno obraća roditeljima, koristeći zamenicu ti. U filmu „Persona”, što je naslov izveden iz latinske reči za masku, izolovano dete pruža ruke ka izbledelom prikazu majke. Bergmanov odnos sa strogim ocem, luteranskim pastorom, bio je izričito neprijateljski.

U filmu „Zimska svetlost” iz 1963. godine, nagoveštava se da je Hristova najveća patnja bila bol zato što ga je otac napustio: „Bože moj, zašto si me ostavio?”

Odsutni duhovni otac, ako uopšte postoji, nedokučiv je. Njegovo lice je skriveno, a naklonost dece neuzvraćena.

Tomas, pastor nevernik u filmu „Zimska svetlost”, ne oseća nežnu očinsku figuru koja daje „beznačajne odgovore i umirujuće blagoslove”, već „paukolikog boga, čudovište”, što je oblik u kom se Bog ukazuje i šizofrenoj Karin u filmu „Kroz tamno staklo” iz 1961. godine. Karin je ta koja upečatljivo primećuje da smo svi mi „kao deca izbačena u divljinu po noći”.

Ostvarenja „Kroz tamno staklo” i „Licem u lice” iz 1976, reference su na poslanice Korinćanima i pohvalu ljubavi.

A opet za Bergmana, crkvin model hrišćanstva nije saosećanje, već opskurno sujeverje, mučno ispovedanje i poslušnost osvetoljubivom Bogu. Niti su sveštenici čuvari stada, kojem deluju kao osuđujući i bez imalo saosećanja.

U filmu „Krici i šaputanja”, pastor posećuje Agnes na samrtnoj postelji, ali nudi vrlo malo utehe njenim sestrama, umesto toga osudivši ovu „mračnu i prljavu zemlju, ispod praznog i surovog neba”.

U ovom kontekstu, vredi preispitati najlegendarnije Bergmanovo delo „Sedmi pečat” iz 1957, u kom je naslov preuzeo iz Knjige Otkrivenja 8:1, što je aluzija na ćutanje Boga. Protagonista filma je razočarani vitez koji se vraća posle decenije borbi u Krstaškim ratovima, samo da bi zatekao Smrt u ljudskom obliku, koja ga prati na njegovom poslednjem putovanju. Slavna scena ispovesti navodi se kao primer koliki teret nose nevernici, ali viteza najviše brine njegovo otuđenje.

„Moje srce je prazno. Praznina je ogledalo okrenuto prema mom licu.

„Moja ravnodušnost prema sunarodnicima me izoluje od njih”, reči su viteza u filmu.

Kad vitez govori o „neprijatnom saputniku”, to nije Smrt, već „on sam”.

On oseća predah samo u društvu brižnih neznanaca. Vitez traži znanje, ali mu čak ni Smrt ne može pomoći.

„Ja ništa ne znam”, citat je Smrti iz filma.

Umesto toga, on pronalazi iskupljenje kroz „jedno značajno delo”, nesebičan čin koji njegovom životu daje smisao.

 

Potraga za odgovorima

Bergmanov hrišćanski humanizam nadahnut je ne samo teologijom, o kojoj ima podeljeno mišljenje, već i empatijom, vrednostima kao što su milosrđe, poniznost i milost kroz činjenje dobrih dela.

Kritičar je jednom napisao da „Bergmana nije zanimalo da spasava duše, već da ih ogoli”, ali da ideja spasenja može da se pronađe u njegovim opisima hrišćanske ljubavi i vrlina kao što su vernost, svetost i posvećenost.

Suprotno tome, Bergman gleda na ćutanje Boga kao na simptom zatvorenog srca, a ne zatvorenog uma. U filmu „Kroz tamno staklo”, Karinin otac koji ima suicidne misli, doživljava oslobađajuće prosvetljenje.

„Ne znam da li je ljubav dokaz postojanja Boga ili je ljubav sam Bog.

„Odjednom se praznina pretvara u izobilje, a očajanje u život. To je kao pomilovanje od smrtne kazne”, reči su Karininog oca u filmu.

Bergman povezuje odsustvo ljubavi sa gubitkom smisla. Kad smo bez ljubavi, svet nam deluje bezizražajno i izobličeno. Kad je naša ljubav neuzvraćena, ona mutira u prkos i prezir. Za Bergmana, ljubav je oblik zaštitne nege, melem koji umiruje i hrani. Ljubav podrazumeva delimično napuštanje samog sebe.

Najveća privilegija je „da vam se dozvoli da živite za nekog drugog”, prema rečima napaćenog sveštenika Tomasa. U srcu Bergmanovog humanizma nalazi se privrženost intelektualnoj i emocionalnoj iskrenosti.

Čak i kad su mu tema srednjevekovni Krstaški ratovi, Bergmanova interesovanja bila su savremena za njegovu publiku. U mislima namučenog viteza, moguće je pronaći argumente iz eseja filozofa Žan Pol Sartra „Egzistencijalizam je humanizam” iz 1946. godine.

Njegovi filmovi ispunjeni su posleratnom i hladnoratovskom teskobom, kao što se pita lik iz ostvarenja „Vučje doba”: „Staklo je razbijeno, ali šta se ogleda u njegovim komadićima?”

Bergman je bio trajno opčinjen ogledalima, usredsređujući se na žensko lice.

„Niko mu ne prilazi toliko blizu kao Bergman”, primetio je novotalasni režiser Fransoa Trifo.

Bergman je istraživao kako se naša predstava o nama samima prelama kroz percepciju drugih, izvitoperujući naš osećaj za same sebe.

„Kad bi me neko voleo onakvu kakva jesam, usudila bih se da se konačno pogledam”, kaže Eva u filmu „Jesenja sonata” iz 1978.

Možda najznačajniji uticaj na Bergmanov pogled na svet imala su dela Sigmunda Frojda, zbog njegovih iskopavanja trauma iz detinjstva, analize neuroza i teorija o podsvesti.

„To nije moj san, već tuđi, u kom moram da učestvujem”, žali se lik u Bergmanovom suptilnom antiratnom filmu „Sramota” iz 1968.

Njegov najličniji film, „Fani i Aleksandar” iz 1982, kreće se graničnim područjem između fantazije i realnosti.

Uprkos bavljenju savremenom filozofijom, Bergman je bio sumnjičav kada je u pitanju prihvatanje „slobodne ljubavi”, iako su njegovi filmovi bili među prvima sa scenom nudizma. Vudi Alen se priseća uzbuđenja koje je pratilo film „Leto sa Monikom” iz 1953.

Za Bergmana, seks bez ljubavi je besmislen, a požuda i usamljenost su neodvojivo povezani u filmu „Tišina” iz 1963. Bergman je još manje verovao u brak, razvodio se četiri puta. Među njegovih 170 pozorišnih ostvarenja, Bergman je često režirao dela pisca Avgusta Strindberga, a delio je istu nelagodu njegovog zemljaka. Strindberg je isticao kako „brak” na švedskom znači i „poklon” i „otrov”.

U potresnom filmu „Prizori iz bračnog života” iz 1973, Bergman ukazuje na to da ova institucija sputava i guši ljubav.

Liv Ulman, najbriljantnija iz Bergmanove stalne glumačke postave, pripisala je kraj njihove ljubavne veze njegovoj potrebi za „majkom”, bezuslovnoj ljubavi koja mu je nedostajala kao detetu.

Za Bergmana, najveći gresi čovečanstva su „sebičnost, hladnoća, nezainteresovanost”, od kojih svaki proističe iz odsustva ljubavi. Ali nema ničeg površnog u njegovoj veri – ljubav zahteva uzdržavanje, praštanje i žrtvovanje ega.

Bergmanovi najmračniji filmovi, kao što je „Anina strast” iz 1969, navode sve posledice nedovoljne posvećenosti ljubavi. Bergman je jednom izjavio kako je smrt „veoma, veoma mudra pogodba”, ona nudi završnicu našim životima, kojima možemo da udenemo smisao kroz ljubav.

U svetu postoji patnja i mi moramo da se potrudimo da je razumemo, čak i u celom njenom besmislu, ali iznad svega moramo da se trudimo da je ublažimo milošću i velikodušnošću.

Bergman bi voleo da ne zaboravimo Agnesinu zabelešku iz dnevnika:

„Primila sam najbolji poklon koji neko može da dobije u ovom životu. Taj poklon nosi mnoga imena: naklonost, srodnost, ljudski dodir, privrženost. Ja verujem da se on zove milost”.