Dejvid Linč – čovek renesanse

Mrzim doterane i lepe stvari. Više volim greške i slučajnosti. Zato i volim posekotine i masnice, one su kao mali cvetovi. Znam da se ljudi na samu reč posekotine i masnice uznemire, ali kada ih vidite uživo, a da ne znate šta je to, mogu da izgledaju zaista divno.

Dejvida Linča uvek povezujemo sa fantazmagorično-psihodeličnim, alegorijski kompleksnim, psihološkim, vrlo poetičnim filmovima koji prikazuju američku duboko skrivenu dušu, ali, koje nažalost sve redje i redje snima/ dugometražni film  Inland Empire iz 2006 je bio poslednji, ako ne računamo video spotove i kratkometražne filmove/.

Napustivši režiju na neodredjeno vreme, Dejvid se posvetio svojim drugim interesovanjima: pop muzici/ muzički album Crazy Clown Time za koji je napisao, reči, muziku i bio producent/, skulpturi, fotografiji, čak i unutrašnjoj arhitekturi /dizajnirao je noćni klub u Parizu koji nosi ime Club Silencio/ i možda najviše slikarstvu i vizuelnoj umetnosti.

Club Silencio

Pre nego je postao poznat režiser, Dejvid Linč je bio student slikarstva na Akademiji za umetnost u Pensilvaniji. Za vreme studiranja režirao je kratak animiran film Six Men Getting Sick /1966/ koristeći svoje crteže kao pokretne slike o kome je P.U.L.S.E detaljno pisao.

Koliko su Linčovi filmovi neobični i može se reći nadrealistički, mogu se komotno nazvati “Lynchian žanr”, tako su i njegovi crteži, skulpture, fotografije i instalacije obojene prepoznatljivim i specifičnim Linčovim senzibilitetom i doživljavanjem sveta i pojava u njemu.

Veliki uticaj na njegov umetnički rad, naročito slikarstvo i fotografiju imali su Frensis Bejkon, Magrit i Dajan Arbus.

Uticaj Bejkona se vidi na seriji slika na kartonu koje su u zlatnim ramovima, kao Bejkonove, koje su ga impresionirale na izložbi 1966. u Marlborough galeriji.

Važnost pozlaćenih ramova je objasnio kao povratak pravom slikarstvu i majstorima.

“Liče na pozorišnu binu. Da…, podsećaju na kutije za nakit ili pozorište. Način na koji su mi slike izložene je veoma kritičan za mene. Okvir ih čini izolovanim i upečatljivim”.

Linč koristi i eksperimentiše sa različitim medijima:  koristi i kombinuje čelične tanke table, gips, gazu, boje, rezin, šibice, karton…kreirajući jedinstvene narativne, bizarne i zastrašujuće, ali i zanimljive slike, skulpture i lampe.

Likovi u njegovim delima su uglavnom dečaci; često sa lampicama ili unakaženim delovima tela, uhvaćeni u trenutku  apsurdnog samokažnjavanja ili svireposti.

Na slici je dečak kome je bomba raznela lice.

“Pete Goes To His Girlfriend’s House”, naizgled romantičan naslov sa kontradiktornim , zastrašujućim sadržajem i likovima: žena veličine lutke i monstruozni muškarac sa puškom i nožem. Crni humor?

Pete Goes To His Girlfriend’s House

Vatra je prisutna u mnogim Linčovim radovima. Umetnite male crvene sijalice daju utisak vatrenih iskrica.

Na ovoj slici je glava dečaka koja levitira izmedju naškrabanih reči “ I see my love“ dok mu crevo izbija iz oka iz koga šiklja krv.

Boy Lights Fire

Na velikoj slici pod nazivom Boy Lights Fire, dečak sa grimasom koja asocira na vrištanje ima neobično dugačke ruke koje drže ogromnu knjigu sa šibicama. Naga žena koja se nazire u ćošku na dnu slike podseća na Izabelu Roselini iz scene iz filma Blue Velvet.

“Slika Boy Lights Fire je ustvari naš svet. Svet koji nas okružuje. Dečak je zapalio vatru. Tu je i devojčica iz komšiluka koja mu se mnogo svidja. Ovo je slika o komšiluku“, izjavio je Dejvid.

Serija crno – belih fotografija “Distorted Nudes” sadrži uglavnom fragmente, delove nagog ženskog tela u grotesknim pozama. Obradjene su u fotošopu, a skenirane iz knjige 1000 Nudes, nemačkog autora. Fotografije su anonimnih žena.

Apstraktne, nadrealistične, čovekolike skulpture podsećaju na neku vrstu vanzemaljskih antena sa upaljenim sijalicama, su sa puno humora. Magrit mu je bio inspiracija.

Kada su ga pitali šta njegovi radovi znače i kako bi želeo da komuniciraju sa posetiocima, Dejvid je rekao:

“Svaki posetilac će imati svoj, individualni došivljaj. To je suština slikarstva, fotografije, filmske umetnosti. Kažu: Svet je onakav kakvi ste vi. Tako je i sa slikama. Smenjuju se ljudi, gledaju u istu sliku, vrate se, tako se stvara krug. Svako od njih će imati različit doživljaj i pored toga što se radi o istoj slici. Čarobno. Kao neka vrsta magičnog doživljaja. Ali dešava se. Neki kažu nije to za mene i odu. Drugima se svidja. Sve zavisi od individue”.

“Slikarstvo i muzika, tu su ideje”.

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

  Film