Usudi i stranputice generacije Z i kasnih milenijalaca poslednjih godina stvaraju fras kod ikserskih roditelja, sociologa kulture i teoretičara medija. Kako je moguće da Brenina snaja napuni pet zagrebačkih Arena, a prenebregavamo da su Buč Kesidi popularniji u Zagrebu nego što su to bili Električni orgazam ili EKV osamdesetih. Stvari su vrlo jednostavne, TV centri SFRJ (Beograd, Zagreb, Ljubljana…) imali su jasnu programsku politiku gde je vladao teror manjine nad većinom. To znači, EKV može a Sinan Sakić ne može na TV. Time se stvorila iluzija da je popularna kultura te dekade bila dominantni narativ ako zaboravimo da su Rokeri s Moravu punili “Lisinski” u Zagrebu kao Aleksandra Prijović arene.

Ne, grupa Alisa ili Košava nisu bile popularni bendovi kako su mediji to postavljali, ali Šemsa Suljaković i Južni vetar jesu. Devedesetih je došlo do zbijanja redova i nikada ni pre ni kasnije nije postojala flagrantnija rok scena u kojoj se eksplicitno stvorila ideja “Mi protiv njih”. Čistićete ulice, proći će i njihovo, bacam kamenje na sistem. Ove pesme su izvele Peti oktobar.

Jugoslovenski “novi talas” bio je ideal i nedosanjani san osamdesetih, to jest sveobuhvatni kulturni pokret (književnost, rokenrol, slikarstvo, teatar, film…) koji je započeo nešto pre smrti Josipa Broza krajem sedamdesetih i obuhvatao mladu, progresivnu kulturnu scenu Ljubljane, Zagreba i Beograda (i donekle Istre i Sarajeva), i koji nije dugo trajao per se, ali je ostavio veliki uticaj do početka devedesetih.

Pored osvajanja kulturne slobode, antiinstitucionalizma, procvata liberalnih ideja nasuprot socrealističkoj rigidnosti i kolektivizmu, pojavili su se i brojni razvodi brakova saglasno nekoj vrsti produžetka i emancipacije seksualne revolucije, zatim pornografija, hedonizam, politički diletantizam, pop kultura i široka upotreba narkotika koja će u urbanoj popkulturnoj sceni uzeti pozamašan danak.

Iz današnje perspektive osamdesete u SFRJ ne izgledaju samo kao belle époque, one to i jesu, jer su poslednja decenija koja je “imala srce” koje se iskazalo globalnim popkulturnim revoltom protiv sebičluka, birokratije, nesposobnosti i hipokrizije propadajućeg socijalističkog sistema.

Sa druge strane, “novi talas” osamdesetih je i dalje imao nadnacionalni kulturni kontekst i ako se u umetničke svrhe koketiralo sa nacionom, tradicijom i religijom (Laibach, Idoli) ili politikom (Pankrti, Električni orgazam, Azra, Riblja čorba…). Tim pre što je to vreme u kome je kulturna komunikacija, u tada politički konfuzno podeljenoj i medijski neopremljenoj Jugoslaviji, dovela do erodiranja granica i počela da prevazilazi političke i da uspostavlja temelje za zajedničke, pre svega, popkulturne i kulturne vrednosti. To je bio temelj na kome se formirala kultura Makluanovog globalnog elektronskog sela.

Popularna kultura i rokenrol imali su ulogu premošćavanja različitosti nacionalnih kulturnih konteksta (ne u smislu anihilacije, već iznalaženja elemenata za međusobno razumevanje, uvođenja novih kulturnih vrednosti, preispitivanja starih i sl.), odnosno pronalaženja načina da se uspostavi komunikacija i novi vid kulturne kompetencije i nadnacionalne paradigme.

Kako kaže sociološkinja Dženifer Harding:

“Reći da dvoje ljudi pripada istoj kulturi isto je što i reći da je njihova interpretacija sveta, grubo rečeno, način na koji predstavljaju sebe, svoja razmišljanja i osećanja. Kultura je u vezi sa osećanjima i emocijama isto kao sa konceptom i idejama. Ljudi su skloni konceptualizaciji procesa emotivnog iskustva u interakciji sa kulturnom praksom i socijalnim odnosima.”

Kulturna politika televizijskih emitera i centara (glavni gradovi republika i pokrajina) bila je čvrsto orijentisana protiv kiča i šunda (postojala je i komisija za kontrolu toga), i dva TV kanala su imala gotovo sofomornu podelu na program za “starije” i program za “mlađe”. Ali u epohi odsustva konkurentnosti i veoma suženog TV programa, zapanjuje činjenica da su emisijama “Petkom u 22”, “Hit meseca”, “Rokenroler”, “Stereovizija” imali podjednako medijskog prostora i predstavnici glavne struje i avangarde u umetnosti.

U heterogenim društvima (Amerika, Evropa) postoji jasna distinkcija i sukob između popularne i visoke kulture. Konzervativni pogled na pop kulturu postavlja je nasuprot visokoj kulturi, usled nipodaštavanja “porodičnih vrednosti”, ekspanzije i glorifikovanja seksualnih sloboda naspram morala, promena naspram dogmi. U stvari, debata se vodi oko prevlasti nad prirodom i politikom “normalnog” života. Iz jedne perspektive ovaj sukob nije ništa drugo do modifikovan klasni konflikt koji se paradoksalno stvorio i u socijalističkoj Jugoslaviji.

Koliko god državne strukture podržavale “visoku” kulturu, pop kultura dominira u svim aspektima društva, najviše na tržištu. To je prirodno, jer vrednost pop kulture počiva na bezuslovnom ukusu, dok “visoku” kulturu uslovljavaju obrazovanje, kontinuitet i tradicija. Na SFRJ TV programu kao medijskoj paradigmi, ova distinkcija nije postojala u periodu 1980–1990. Postojanje paralelne i dominantne folk kulture je moglo da se mapira samo po uspesima Lepe Brene, Miroslava Ilića i donekle Dragane Mirković.

Posela na Donjem Kalemegdanu svake subote uveče i prepuni tašmajdanski koncerti Šemse Suljaković i Sinana Sakića sredinom osamdesetih bili su medijski ignorisani tako da se zbog eksplozije novokomponovane muzike i hibridnih tvorevina tokom ratnih devedesetih stvorila lažna slika da se narodu podilazi eskapističkim paganskim zvukom. Istina je međutim da je masovna kultura zahvaljujući gubitku kulturne politike i širenju medijskog etra (TV, štampa, radio) konačno našla prirodno stanište.

Vodeći mislioci Frankfurtske škole Teodor Adorno i Maks Horkhajmer su u knjizi “Dijalektika prosvetljenja” (Dialektik der Aufklärung), 1947. godine, opisali kulturnu industriju kao “gvozdeni sistem” čiji je zabava nerazdvojni deo, čiji je cilj ne samo da se potrošač odvoji od istinskih socijalnih i političkih problema, već i da mu se ne dozvoli da posumnja da je otpor spram sistema ipak moguć.

Standardizovana i repetativna zabava po Horkhajmeru i Adornu od uživaoca očekuje da samo kaže “da” i da joj se prepusti, time čuvajući socijalni poredak. Ipak, u istorijskom kontekstu zapadnog sveta koji je tek izašao iz velikog rata iz koga je proizašao genocid, Frankfurtska škola smatra da ljudski subjekt mora da racionalizuje kako vreme posla tako i dokolicu i da se oslobodi dominacije u svakom pogledu. Kulturna industrija igra vitalnu ulogu u kružnoj manipulaciji slobodom; rad evocira potrebu za eskapizmom, a kada je ta vrsta “bekstva” ostvarena, podrazumeva da dokoni radnik treba da se vrati na posao. Kako je ljudska emancipacija rasla tokom sledećih dekada globalne industrijalizacije, rasnih, polnih, nacionalnih i kulturnih sloboda, masovna kultura evoluira u pop kulturu, dominantnu u rastućoj srednjoj, ali i radničkoj klasi (televizija, radio, gramofonske ploče).

Negativni aspekti pop kulture (i kod nas) ostaju, međutim, slični Adornovim i Horkhajmerovim stavovima: masovna produkcija, profit, nedostatak talenta stvaraoca, emotivna neujednačenost, virtualnost, pasivnost, demagogija, što sve podržava totalitarnost.

Nažalost u našem društvu desila se inverzija kada je prividno dominantna i medijski podržana pop kultura evoluirala ili devalvirala u masovnu kulturu donoseći paradigmatične kulturne obrasce koji stvaraju distorziju i diskontinuitet specifičan za ratne godine. Kompleksnost devedesetih u lokalnom popkulturnom smislu se odbacuje kao vreme “kada je umro rokenrol” iako je upravo ta decenija bila najadekvatnija inicijalnoj ideji buntovnog u rok muzici. (Rimtutituki, Direktori, Darkwood Dub, Bjesovi, Eva Braun, Veliki prezir, Sunshine, Qrve, KKN, Kazna za uši i politički eksplicitni albumi Partibrejkersa i Električnog orgazma).

Iz turbulentnih i konfuznih devedesetih, dolazi do travestirane i opijene nostalgijom, pogrešne percepcije političkih i popkulturnih osamdesetih kao vremena kada se “putovalo i živelo slobodno i lagodno”, “kada se stvarala najbolja muzika”, “kada su se snimali najbolji filmovi”. U nedostatku bilo kakve sistematizacije ovog perioda, pogotovu kroz evaluaciju poslednje tri decenije stvorio se specifični začaran krug.

Iako je konsenzus starih i mladih, roditelja i dece nestao upravo s pojavom “dekadentnog” rokenrola u zemlji boljševičke socrealističke ideologije, eksplozija kreativne gradske mladosti se dogodila baš s “novim talasom”, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Premda je bilo liberalnih koketiranja sa pop kulturom mnogo pre istinskog proboja rok i pop muzike i pogotovu Bijelog dugmeta, poput onog u filmu “Subotom uveče” (1957) Vladimira Pogačića, i nezaobilazno “Ljubav i moda” (1960) Ljubomira Radičevića…

Roditelji (bumeri) koji su rasli na potpuno drugačijim idealima i kulturi nisu imali alternativu nego da stvore otpor protiv promena i menjanja. Sociolog Endru Birkin kaže:

“Starost i Mladost su veliki neprijatelji… Starost (mudrost) je propala, i hajde da vidimo šta mladost može… Ukratko, rodio se novi moral koji krči svoj sopstveni put napred i žestoko se bori protiv starog (očaja). Ne bi trebalo da postoji bilo kakva argumentacija u ovom sudaru. Međutim, u novom poretku stvari, stari moral urla na novi, zato što je star, a novi mrzi stari jer igra na kartu lažnog sentimenta. Kada jedan drugog priznaju, tek onda imaju prava na razgovor… ne pre.”

Kako je politika vrhunski koncept popularne kulture, “novim talasom” jugoslovenska rok muzika je dobila legitimitet i emancipaciju. Tematski i konceptualno, narativ o ljubavnim zanosima i stranputicama pretvorio se u buntovničke urlike koji su sporadično remetili kontinuirane organizacije vlasti i odnosa prema mladima. Iako je prvi talas “novog talasa” kao i većina velikih, značajnih i katartičnih umetničkih pokreta (nemački ekspresionizam, italijanski neorealizam, britanski pank) trajao prekratko, iz recidiva je jasno da je početni udarac bio flagrantan u muzičkom, socijalnom ali i u političkom smislu.

Prihvatiti očigledne promene u SFRJ u tom trenutku nije bilo ni poželjno ni politički korektno. Pop je morao da nađe sopstveni način opstanka. Tako je tadašnja eksplozija kreativnosti opstala kao današnja industrija nostalgije koja nudi ideale SFRJ osamdesetih kao večitu adolescentsku distopiju kako za generaciju X tako i za današnju mladež. Mesto u kojem “mladost” ima poseban značaj ponajviše zbog snažne pripadnosti Ljubljane – Zagreba – Beograda i borbe protiv nepravdi, autoritativne politike kroz levičarski ideal “bratstva ljudi”.

Međutim, ubrzo nastaje i neka vrsta fragmentacije personalnih identiteta (socijalna klasa, lokalna pripadnost, komšiluk, religija, nacionalnost imaju sve više vrednosti) koja će nezadrživo voditi u kulminaciju početkom devedesetih. Štaviše, konzumerizam je postao veoma bitan za individualizaciju nasuprot socrealističkoj sabornosti, jer se na taj način stvara moderan identitet (TV, rokenrol i film su univerzalni jezik).

Pop kultura, u stvari, neslavno spaja komunistički, pseudoutopijski ideal o univerzalnoj, sveopštoj kulturi i zapadnjačku težnju globalnog tržišta što je u lokalnom slučaju stvorilo geopolitičku distorziju, drastičan i dramatičan poremećaj kontinuiteta vrednosnih paradigmi čije se posledice možda najviše osećaju početkom druge decenije XXI veka, tj. kulturnim obrascem generacije koja je rođena između VIII sednice SK KPJ, govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu i početka “balvan revolucije” u Srpskoj Krajini.

Stvara se neka vrsta kulturnog vakuuma u kojoj vlada teorija haosa i gde izdvojeni fenomeni stvaraju iluziju sistema u kome upravo identitet i sećanja imaju travestirani značaj. Tehnološka revolucija, perverzna verzija prvobitne akumulacije kapitala u industrijalizaciji Srbije, permanentne političke i etničke nestabilnosti stvaraju paradoksalnu kulturnu situaciju koja ponekad podseća na Vajmarsku republiku pred dolazak nacista, ponekad na oniričku eluzivnost kraja osamdesetih, ponekad na sofomorni idealizam KPJ po završetku NOB-a.