Дискретан шарм Паразита

Ulogujte se / Kreirajte profil

Дискретан шарм Паразита

.

Become a Patron!

.

Не, не ради се овде о тренутно актуелном „крунском“ паразиту из Вухана који је, много ефикасније од бучног Трумпа, у само неколико дана успео да прикаже целу древну кинеску нацију од скоро милијарду и по (заједно са Црногорцима) као ружну, прљаву, злу – лумпенпролеаријат из филма Етореа Сколе. Тако је и српска сиротиња, која се, иначе, јефтином робом снабдева „код Кинеза”, почeла да избегава ове хаотичне радњице, као да су кужне, а на домаће пијаце и јавне заходе посматра као чисте и хигијенске — у поређењу са замишљеним кинеским. Овај далекоисточни суб-ћелијски паразит  уопште нема дражи. Овде је реч о најновијем филму „Паразит“ корејског режисера Бонг Ју Хо-а, који својом свеприсутном свешћу о класним разликама и употребом апсурда у кинематографском изразу донекле подсећа на оријенталну комбинацију Буњуела и, много више реалистичког, али не мање сатиричног, Сколе.

Његов претходни филм „Окја“ је такође био прилично чудна смеша између нападно очите друштвене критике глобализације, која нам намеће корпорације, као владаре света, и сладуњаве дизнијевске продукције за децу, са неодољивом анимираном џиновском „швињом“ у главној улози; нека врста неозбиљне и не-претеће адаптације туробних кафкијанских сцена за предшколски узраст. Филм је рађен уз помоћ великог новца који су уложили банкари-инвеститори, преко моћних холивудских продуцената, који могу да дозволе понеку бајковиту, еколошки пријатељску причицу, под условом да је добро разводњена и сасвим безуба, те не доводи у питање положај банкара и продуцената у друштву. Дакле, заобљена друштвена критика, која сама себи бруси оштрије делове.

Нови филм је, међутим, много бољег квалитета, а добио је изванредне критике и освојио бројне награде на фестивалима, прво у Европи, а потом и у Америци. Номинован je и за шест Оскара, а колико ће Америчка академија бити дарежљива према корејским аутсајдерима, видећемо ускоро. Додељени Оскари и тако врло мало говоре о квалитету филма. Код избора улогу играју и такви прозаични захтеви, као што је потреба да награде бар повремено  одражавају тренутне друштвене трендове, као што су сада укључивање свих сегмената друштва и у холивудску продукцију. Тако се понкека рола мора додати за жене, црнце, Латиноамериканце, LGBTQ+ братство/сестринство… без много обзира на средишњу тему филма. Што више коцкица из таквих очекивања се штиклира, то су веће шансе за награде и повољне критике.

На електронском филмометру metacritic.com, који, у покушају налажења објективности, филмовима приписује нумеричке оцене, прорачунате као просек оцена Западних критичара на скали од 1 до 100, „Паразит“ бележи оцену 96, док је, на пример, фасцинантна, по многим аспектима револуционарна, а сада већ класична Кјубрикова „2001: одисеја у свемиру“ добила оцену 82. Зашто је корејски филм, који суштински није много више него стандардна, занатски добро урађена светска филмска продукција, постао миљеник филмских критичара? Добар део одговора на ово питање лежи у тренутним ширим друштвеним догађањима, које Бонг дотиче, а преостали је у нелогичности самог система оцењивања.

У најширим друштвеним оквирима диљем Планете све је већа друштвена и економска неједнакост, која доводи до криза, ратова и поплаве избеглица. Све више се прихвата гледиште да се човечанство управо налази на кључном раскршћу, јер нас велика већина научника упозорава да се, широм затворених очију, убрзано крећемо ка катаклизми, која доводи у питање сам будући опстанак човека; а у многоме је управо његово дело. Паралелан експоненцијални раст становништва и превласт монополистичког капитализма, који читаву Мајку Земљу, као што би то и сваки други паразит, третира као сировинску подлогу за сопствени раст, је већ довео до кобних последица, а прети и много горим. Човек се, заправо, мефистофеловски поиграва са самим собом; безглаво покушава да промени и оно што је Природа градила током милијарди година од постанка живота на Земљи; у налетима савременог варварства, океани се пустоше и све више служе као стовариште за сваколик људски отпад; трка у производњи све убитачнијег оружја за уништавање свега живог се убрзава; као да човек колективно тежи да принесе крајњу жртву Танатосу, тако да Кјубриков Доктор Стрејнџлав (Чуднаљубав) поприма обрисе библијског пропрочанства; двополност људског постојања све чешће се посматра као елективна опција, као и прелазак из једног биолошког пола у други, уз помоћ скалпела и инјекција, тако да човек постаје раван египатском богу Собеку, који је приказиван у обличју главе крокодила наклемљене на тело мушкарца. Природа се подјармљује вољи човека и, од недавна, вештачки мења од самих основа на нивоу ДНК. Исто раде вируси. Крајњи производ оваквог решавања људских проблема сасвим сигурно неће изгледати као дебељушкаста гигантска свиња по имену Окја. Пре ће бити да ће човек морати да се суочи са језивом истином о људској врсти, која се чини склоном да уништи све лепоте и чари које живот може да пружи.

По основним елементима приче „Паразит“ подсећа на филм „Елена“ руског режисера Звјагињцева, а по осећају безизлазности из ситуације на његово ремек-делу „Без љубави“. И у „Елени“, као и у „Паразиту“, сиромашна породица покушава да се из свог тескобног кокошињца, на било који начин, домогне велелепног дизајнерског стана. Притом, не желим да кажем да су ови филмови слични, јер нису, него да се, очито, многи аутори – уметници и мислиоци – широм света баве истом актуелном темом — самоубитачни пораст неједнакости међу људима. Звјагињцев је, осим тога, много талентованији и дубљи стваралац. Оба режисера нашла су се, међутим, у сличној ситуацији, пошто су добили „Златне палме“ и повољне критике на Западу, а онда чекају одлуку Академије. Руске и корејске филмове обично види тек занемарљиво мали део биоскопске публике, јер немају шансе наспрам поплаве америчке празњикаве и кичасте продукције, која у фрашизама често у бескрај прежвака исте приче, са мало измењеним заплетима, као да се ради о новој поставци Хамлета. Тако врло мало америчких гледалаца зна за Звјагињцева, па ни за Тарковског или Бергмана, али готово свако је одгледао последнње догодовштине Џокера и Бетмена.

За дивно чудо, „Паразит“ је на том тржишту, и без Оскара, већ зарадио више од 33 милиона долара, док је „Без љубави“ прешао тек смешних пола милиона. Перспективе ради, финансијски најуспешнији – дакле најбољи – појединачни филм са карактерима из стрипова у наставцима, „Осветници: крај игре” зарадио је око 800 милиона само на америчком и још готово 2 милијарде на осталим тржиштима. Тричарија у безброј наставака, „Ратови звезда“, је финансијски најуспешнија франшиза, која већ деценијама забавља публику широм света, жељну да мозак ставе на отаву. Пошто је још јеврејска Тора, пребрендована у хришћанску Библију дефинитивно решила сва питања о постанку света, холивудској продукцији је преостало да нам, користећи исту одокативну методологију митологије, укаже куда ће човек да иде даље. Једино што њихов одговор није дефинитиван, јер не би оставио места за следећу епизоду „Ратова звезда“. Добре мере ради, да би се уочило ко то заправо влада светом, треба знати да толике новце, силне за свет филма, шпекуланти са Wall Street-a, један Цукерберг са својим Фејсбуком или Безос са Амазоном, могу да „зараде“  у једном, једином дану, и не трепнувши, ако трговци акцијама процене да ће им приходи у наредном периоду расти брже него што су то претходно мислили.

Корејски филм поставља причу о двема породицама одвојеним класним разликама. Породица Ким животари у сиротињском делу града у запишаном сутерену, смрдљивом и убуђаном од кувања, прибављајући новац склапајући картонске кутије за доставу пица, док краду wifi, да би имали контакт са спољашњим светом преко паметних телефона. Породица Парк, пак, живи у велелепној кући, ограђеној од призора и буке улице, с погледом на маникирано зелено двориште; служавка им обавља све домаће послове, храни чопор отмених керова, док господарица брине о образовању (обавезно талентоване) деце, а господар проводи дане у сопственој фирми. Заплет започиње када се случајем, довитљивошћу и бескрупулозним лукавством сиротињска породица прикачи на грбачу богатој, чинећи или претварајући се да  им чине разне услуге и решавају проблеме. Тако се не зна ко је ту заправо паразит — залудна жена, коју у куповине вози шофер, или њен возач из породице која је препреденошћу ушла у њен савршен свет. То је много бољи, траги-комичан део филма, који доживљава свој врхунац, када маштање сиротиње о томе да заправо живи у кући богаташа прекида њихов неочекиван повратак. Многе сцене су ту саркастичне и врло духовите.

После се, неочекивано, одвијају готово надреалистичке секвенце међусобног крвавог сукоба сиротиње, да би се радња поново вратила у сутерен Кимових, са добро урађеним хиперболичним сцена, у којима обилне кише спиру сву прљавштину са сиротињске улице и до гуше плаве њихов живот, док они покушавају да украду везу с интернетом. И да је негде ту био крај, филм би био много бољи, пошто наставак само потенцира оно што су претходне сцене већ јасно представиле гледаоцу. Режисер, међутим, понавља кулминацију враћањем у призоре са превише бруталности у којима крв тече до долена, као у филмовима Сема Пекинпоа и обичним филмовима ужаса, где је приказ насиља сврха по себи. Све се то онда, сасвим случајно, преноси и на богате. После прве рунде насиља, отац из сиромашне породице саопштава свом сину да заправо нема никакав план, шта и као даље.  „Кад немаш план, не можеш да се разочараш“ – закључује. Дакле, не ради се о револуцији. Сувише је ту јасна црно-бела парабола о немогућности да се у реалности пређе из ниже у вишу класу, од смрдљивог шофера у чистог газду, обученог у испеглане кошуље и одела.

Дакле, филм је неуједначен и превише пута, прилично неоправдано и слабо повезано, прелази из једног приступа причи у други. Илити, ако бих био пристојнији и мишљење морао да прилагодим оценама неких филмских критичара, скоро свако може да нађе нешто у тој смеши жанрова; нешто за љубитеље шармантног Арсена Лупена, џентлмена-провалника или његовог новијег оличења у елегантном крадљивцу дијаманата, у тумачењу Пјерса Броснана, јер лупеж је и тамо симпатичан и вози луксузне лимузине, можда мало романтичне, мало црне комедије, малко за љубитеље тешке социјалне драме, ал’ без превише досадне трагике, понешто за фанове хорора.  

Подоста је критичара, који у том еклектичком сашивању крпица из разних жанрова виде режисерову мајсторску руку, а изненадан заокрет у хорор тумаче као свестан наговештај неизбежног рата између класа, који, пак, ничим не решава сукоб између строго хијерархијског друштва заснованог на похлепном грабежу и тежњи многих за праведнијим друшвом. Нити овде видим бриљантност у спајању класне турбуленције са комичним сакривањем јунака испод стола, нити је режисер у разговорима о свом филму рекао да се радило о свесно коришћеним филмским изразима и метафорама. Напротив, објашњавао је да је, и пре реализације претходног филма, имао припремљене контуре приче о две породице из дијаметрално супротних класа, које се сусрећу у животу, али да су и једни и други обични људи, који се могу срести на било којој улици, а не монструми и њихове жртве. Тада још није знао шта ће се у филму догађати с њима, па се при реализацији поигравао са сценама из филмова њему познатих режисера. Тако је поменуо и сцене са степеништа из Хичкокових филмова и приче које је чуо, да испод кућа неких корејских богатуна има бункера, у које могу да се скрију пред зајмодавцима или заштите од топовских салви из Северне Кореје. Многе сцене потврђују та Бонгова објашњења. Тако постоји једна у којој се филмски јунаци, пролетери спрдају са траги-комичним телевизијским најавама о победама Великог Вође из комунистичког суседства над капиталистичким агресором. Тек у припреми за снимање Бонг је додао и сцене с крволочним насиљем.

Сви се ми понекад преваримо, па у стварима, догађањима и људима видимо оно чега тамо, и у њима, нема, зато што то очекујемо, плашимо га се или му се надамо. Ни наши сопствени новопечени богатуни, који су изникли из пропалог бескласног друштва, не брину о међукласним сукобима. Опијени собом и својим сналажењем, они су више оријентисани према непосредној опасности од упуцавања од стране оних од своје сорте, које су преварили, па за заштиту преотетих вила на Сењаку и Дедињу и сопствених живота унајмљују пролетаријат из безбедносних фирми, који утоке носи под мишком, да газда не би морао. 

Иако је Бонг свестан онога чега многи режисери нису, па показује класне тензије и немогућност да се човек, без подвала и превара, пребаци из ниже у вишу класу, у „Паразиту“ он није ничим најављивао неизбежан рат између класа. Пре је приказивао да су и једни и други практично исти људи, који теже истом, само што то због нечег, што он не дефинише, једнима то успева, а други их презиру и завиде им. Све у свему: много вике ни око шта, а од Шекспира овде ни трага.

За П.У.Л.С  Јарослав Марко

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 komentara na tekst Дискретан шарм Паразита

  1. Aleksa Đukanović

    10/02/2020 at 15:37

    Чему овако опскурна и неодређена критика једног филма који и јесте сам по себи најбољи изданак Холивуда на издисају? Бледо копирање ране америчке филмске уметности средином седамдесетих и почетком осамдессетих, управо после Хичкока када је циљ уметничког савршенства Холивуда прешао у други план (а сада већ у трећи, пети и десети), док је његово место коначно преузео профит, довело је овај филм тачно на основу која му припада – слаба копија америчког полу-трилера, што и сам аутор примећује: “Дакле, филм је неуједначен и превише пута, прилично неоправдано и слабо повезано, прелази из једног приступа причи у други.” Сама радња по себи је реалистичка експресија животне климе у Јужној Кореји, као и у Јапану уосталом, који су амерички, како политички тако и културни протекторати, што се нипошто не сме сметнути с ума када се пише о једној оваквој неуспелој појави од филма у објективном разматрању. Међутим данас нема објективитета – данас је Оскар “највећи објективитет вредности”. А о значају Оскара данас поприлично би се могло полемисати, с обзиром шта он данас представља, и ко у њему одлучује. То аутор и сам каже: “Тако врло мало америчких гледалаца зна за Звјагињцева, па ни за Тарковског или Бергмана, али готово свако је одгледао последнње догодовштине Џокера и Бетмена.” Очито је сасвим да ни чланови Академије Оскара не знају много више од гледалаца јер појма немају где се налазе па су и једном оваквом филму доделили ту вредну награду (не по уметности већ по новцу – јер то је главна ствар), али све ће бити да им се дрма тло под ногама, јер од последње триологије “Хобита” Питера Џексона од пре пар година западна индустрија филма (у коју наравно спада и Јужна Кореја и Јапан) није направила ниједан филм вредан Џексонове триологије. Филм је толико реалистичан и веродостојан да се о њему као фалшу не може разговарати. Редитељ Бонг Јоон хо је савршено реално извршио задатак да прикаже живот једне источњачке породице са западним системом друштвеног живота, само много каска за својим западним узорима. Амерички филм се већ дуго година налази у некој врсти анабиозе, ушао је у кризу достигавши свој максимум а не постигавши зацртани квалитет, управо због профита. Породица Ким и Парк две су породице сасвим аналогне са својим унутрашњим ишчашеним односима са филмовима Дејвида Финчера, Мартина Скорсезеа, Кристофера Нолана и Адриана Лина. Али је “Паразит”, далеко испод својих холивудских узора, иако је рађен недвојбено на њиховој траси. Ауторова “критика” овог филма као лошег са становишта савременог западног филма потпуно је бесмислена, јер је овај филм сјајна копија неког мало лошијег холивудског. Овај филм је, да се мало комично изразим – корејска верзија “Господина и госпође Смит”, иако је то акциона комедија, а ово мешавина свега и сваечега, међутим треба имати у виду сталоженост и карактерну смиреност источњачких народа помешану са упливом глобализационог начина живота последњих педесет година, па ће се добити “Паразит”. Овај филм је по савременим западним филмским мерилима сјајан, и зашто га онда аутор куди када и сам хвали многе западне режисере који немају у објективном (не у холивудском) вредновању сада већ, а и у будућности никакву вредност на идејном и уметничком пољу већ само на пропгандном стилу једног начина живота? Међутим у неком другом по уметности бољем времену које ће доћи неће само овај паразит бити оцењен као неуспели покушај прављења филма у сумраку једне филмске цивилизације, него ће и та филмска цивилизација са својим критичким параметрима којима се руководио аутор овог паразитског шарма, као и аутор ове такође неуспеле критике бити оцењени онако како то данас историја оцењује прве покушаје прављења авиона Браће Рајт: прво одушевљење, а потом исмејавање, све док се једном не направи права вредност – авион који може да лети више од 16 секунди, мало дуже од кокошке. Дакле, уметност, не профит.

  2. Марко

    12/02/2020 at 19:02

    Критике овог филма пишу људи који се позивају на филмове Тарковског и Звјагињцева и осталих великих редитеља међутим овде се не ради о томе да упоређујете Далијеве слике са Пикасовим… Потпуно промашена критика, набацана реченицама и страним речима да би један просечан читатељ помислио да се ради о неком стручном гледању на филм.. Дакле режија и камера су одрадили врхунски посао, сценарио је изузетан, приказ класне разлике између сиромашних и богатих је само параван целом филму. Овде се ради о “Паразиту” ко је паразит? На тај одговор људи немају тачан одговор јер су се усредсредили на завере, о Северној Кореји.. неки живе на Фелинијевим филмовима и све је то лепо.. али Живот је леп је и даље најбољи италијански филм.. А руски, па Сибирски Берберин.. и кад су беше снимљени? Дакле овде се ради о једном критицизму свега новог и ова критика ме подсећа на југоносталгичара који је у поодмаклој депресивној фази. Јако плитка и лоша критика и много страних речи да би се добио утисак да критичар као фол зна о чему се у филму ради.

  3. Jaroslav Marko

    13/02/2020 at 08:50

    Nimalo me ne čude, još manje potresaju komentari, koji karakterišu moj prikaz filma “Parazit” kao promašaj. Naprotiiv, diskusija govori o tome da je tema o rastućoj neravnopravnosti između klasa vrlo relevantna i aktuelana i da se ne radi o pisanju školske lektire. Uostalom, ko u većoj grupi ne bi očekivao i neko namršteno lice? Posebno pošto prikaz ne ide niz dlaku većine kritika, sada potvrđene još i sa sijaset Oskara. O ukusima se, uprkos popularnoj izreci, itekako raspravlja. Dobro je sve dok se u sukobu mišljenja ne razmenjuju grubosti uobičajene na bezličju interneta. Zato zahvaljujem na reakcijama, bez obzira da li su pogodile ili promašile temu. Ili, možda, metu?
    Neki komentari ne traže odgovor, jer… neko voli popa, a neko popadiju… jedni Dalija, drugi, pak, Pikasa. U poplavi svetske produkcije mnogi filmovi ne zavređuju da se o njima govori, a pošto sam pisao o njemu, trebalo bi da bude samorazumljivo da “Parazit” ne spada u tu felu. Osim toga, da su neki komentatori pažljivije pročitali, mogli su da primete da sam napisao da je to zanatski dobro urađen film i – povrh toga i mnogo značajnije – da bi pretežan deo, u kojem se priča prikazuje kao duhovita tragi-komedija, uključujući nadrealističke scene, činio film mnogo boljim, da se tu negde, bez jasnog razrešenja tenzija i završio.
    Zanat nije dovoljan da se napravi dobar, još manje vrhunski film. Tako, su potpuno ista priča, sličan scenario, vrhunsko zanatstvo kamere, glume, scenografije, osvetljenja, zvuka, muzike…u holivudskom rimejku od jedinstvenog “Solarisa” napravile običnu žvaku za razonodu vilice. Zašto smatram da je Zvjaginjcev filmom “Bez ljubavi” napravio remek-delo napisao sam u prikazu, koji se, iako planirano, zbog nečega nije pojavio na ovim virtuelnim stranicama, ali jeste u elektronskom časopisu Kult; duža je priča, a koga zanima može da pročita. Ono što ovde jesam rekao je da “Parazit”, iako dobar film, nije ni blizu kvaliteta “Bez ljubavi”, pa ni “Elene”. A zašto, i to sam objasnio; ili bar pokušao.
    To što sam se kao kobac ostrvio na većinu holivudske produkcije, koja slavi američki imperijalni militarizam i lagane vrednosti potrošačkog društva, ne znači da nije iznedrio i sjajne filmove sa suprotnim porukama; na primer, Ćiminov „Lovac na jelene“, „Tanka crvena linija“ Terensa Malika ili Skorsezeov „Doba nevinosti“. Niti to znači da cenim samo visoko misaone Ruse ili duboko angažovane drame. „Dobri momci“ je, tako, odličan krimić, ali „Irac“ je neinventivna reciklaža već viđenih tema i likova.
    Ako mi neko dostavi srBske reči za parabolu i hiperbolu, prestaću da koristim strane, da se ne bih i dalje pretvarao da znam nešto o onome o čemu pišem. Mefistofeles, Sobek i Hamlet su, na žalost, takođe bili stranci. Mada vrlo zanimljivi. A što se tiče navodnog žala za Jugom i odbojnosti prema svemu novom, ta je nebula bez ikakvog povoda dolutala iz nečije unutrašnje Vaseljene.
    Jedan komentator uči da se veličina „Parazita“ može sagledati samo kroz meni nedostupnu Marksovu prizmu, a malo mi se zatupilo virtuelno pero dokazujući da Bong baš ničime ne najavljuje revoluciju, koju je velikan ljudske misli, teorijski dokazivao kao jedino i neizbežno rešenje za okončanje međuklasne borbe. Komunizam i, zajedno sa njim, Jugoslavija, su u realnosti propali. Eventualni pokušaj njihovog vaskrsa bio bi isto toliko uspešan koliko i pokušaj vraćanja istisnute paste za zube u ispražnjenu tubu.

  4. Aleksa Đukanović

    14/02/2020 at 21:08

    Наиме, не ради се ни о каквој дискусији о филму, јер филм је сам по себи промашај, реч је о недораслом, сиромашном, опскурном и плитком приказу, овога филма, који ни по чему не завређује да се назива “критиком” или приказом тј. приказом у покушају. То што аутор овог приказа у покушају воли да гледа филмове и то што је научио да донекле може да разликује филмове Тарковског и Звјагињцева сасвим је његова приватна ствар, али када се треба латити пера и писати стручно и објективно, па и објавити у једном угледном порталу какав је ПУЛСЕ, мора се много више потрудити од обичног препричавања радње “ко је кога” и “ко је коме и шта”. Ово, не да није приказ, ово чак није ни веродостојно препричавање, оно што раде деца у петом основне када први пут треба да прочитају мало веће дело “Хајдуке” Б. Нушића или “Дечаке Павлове улице” па читају публикације које укратко препричавају написано дело од 100-150 стр. на 5-6. стр. Е ово управо јесте нешто налик томе. Технике које се користе у критици и приказу већ су дуго одређене нормама и правилима, када је реч баш о критици филма или неког другог уметничког дела. Да би се написао објективан (дакле, објективан, а не фикцијски приказ, јер приказ није прича, песма или есеј, већ критика, и ту се не може измишљати или убацивати шта се хоће по оној “што се баби снило то јој се и збило”) мора се задовољити низ критеријума како идејних, тако и функционалних. Мора се стручно објаснити шта је нпр. експресија, импресија филма, колико филм има утицаја на сам филм као грану уметности, где се и колико пута јавља нека симболика (ако се уопште и јавља), где је кулминација радње, а где краја, а где почетка, итд, итд. до оног функционалног и техничког дела од тога: колико филм тачно траје, колико је редитељ поставио сцена, да ли једна сцена другу надопуњује или је свака засебна, или су можда у вези прва и пета, или стота и тридесета, и колико свака траје, до тога какав је звук, мелодија у почетној шпици, у одјавној, на шта подсећа та мелодија, ко је композитор мелодије, а ко звучних ефеката (какав је тоналитет и како и у коме делу филма. У критици филма постоје две врсте критике: тзв. академска критика-стручна и журналистичка, и свака има своје критеријуме, који су углавном слични, разлика је суштинска у дубини анализе. Академска је стручнија, а журналистичка мало више површнија. Овај приказ у покушају није ниједно ни друго. А ни нешто треће. Не може да буде ни класичан есеј, јер ни за то нема елемената, ово је баш како спомену дотични Марко, “јако плитак и лош” текст. Ко још почиње реченицу са: “Не, не ради се овде”, “Не, није ово”, “Не, не није”? Каква је то реченица? На шта то личи? По слободи језичког изражавања текст се може почети и овако: .,!?”#$%&/, или другим сличностима али то су симболи и то више пасује у фикцијској књижевности и прози и ту има снаге, као у симоболизму Мирољуба Тодоровића и његових дела, али почети тако реченице у есеју, критици, студији, али пасус, текст па и цело дело негативитетом јефтина је глупост која за циљ постиже супротан ефекат од оног који хоће: да изазове сензацију, јер све што се сумануто ступидно негира или одобрава изазива позорност. У сваком случају у оваквим стварима објективитет се мора изрећи. А објективитет се стиче како познавањем западне призме, тако и Маркосве, па и Хитлерове призме, о свему се мора суштински имати сазнање, јер хвалити се о незнању било које од ових “призми” доказ је неупућености аутора у оно о чему пише, према томе и овога филма и савршен доказ зашто је овај “приказ” неуспео и полусклепан. Критика је озбиљна ствар, у њој се морају поштовати њени критеријуми. Мислим да сам сувише времена потрошио на овај плиткоумни, једноумни и сиромашни “приказ”, јер очито да аутор не разуме шта је недостатак његовог полусклепаног текста, кога назива ни мање ни више него “приказом”. А, што се тиче идеја које се нападају и хвале од стране аутора, о њима би се могло полемисати, када би аутор написао чланака ваљан да се прочита како треба.
    “срБске” речи за 1) Параболу и 2) Хиперболу:
    – 1) парабола – ПОУЧНА ПРИЧА, или ПОУЧАН СПИС, или ПОУЧНА ПОРУКА/СИМБОЛИКА у филму, литератури, сликарству са моралном поруком, једноставно: МОРАЛНО-ПОУЧАН ПРИМЕР
    – 2) хипербола – ПРЕУВЕЛИЧАВАЊЕ, ПРЕТЕРИВАЊЕ илити ПОЈАЧАВАЊЕ датог описа, стилска фигура.

    (“Лексикон страних речи и израза” – Милан Вујаклија; слично је објашњење и у “Речнику страних речи и израза” Муриса Идризовића,као и у Речнику Радомира Алексића).
    Али очито да аутор овог “приказа” не чита ништа, па ни речнике. Оволико времена се бакћати око оваквог текста непорециво показује и доказује да наш народ уопште није глуп, напротив већ врло мудар, као и његова изрека: “Оно што један глуп пита, то нас десет паметних не можемо да одговоримо”.

  5. Jaroslav Marko

    14/02/2020 at 23:32

    Bes je opaka pojava, naročito kada zapeni. Povređena taština onemogućava gospodinu Đukanoviću da prepozna ironiju prosipanja sopstvene žuči u dva poduža traktata o nečemu za šta tvrdi da ne zavređuje ikakvu pažnju; a kamoli da vidi ironiju o nedostupnosti marksističke prizme. Ili da razazna bilo šta što je izvan njega samog.

Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.