Ulogujte se / Kreirajte profil

Dragoš Kalajić – život kao remek delo i kodeks solarnog reda

.

Become a Patron!

.




Malo je javnih ličnosti koje, iako cenjene i poštovane za života u krugu istomišljenika i saboraca, tek nakon smrti dožive punu afirmaciju u širim društvenim slojevima, revalorizaciju u intelektualnoj i akademskoj sredini koja ih je prethodno žestoko osporavala i nedvosmislenu potvrdu ispravnosti svojih vizionarskih stavova i životnih stremljena. Ubeđen sam da u narednim godinama i decenijama upravo takva sudbina očekuje Dragoša Kalajića, našeg poznatog slikara, pisca i filozofa koji je preminuo u julu 2005. Za mediokritetsku većinu naših savremenika, upokojenje i prestanak besomučnog učešća u medijskoj vrtešci banalnosti donosi neizbežan pad u prašnjavi zaborav i posledični gubitak popularnosti i aktuelnosti, dok za one retke i izuzetne avangardne duhove i vanserijske mislioce, poput Dragoša, takvo (prividno) odsustvo iz dnevnopolitičke kakofonije čini da njihova poetika postane još mističnija, dublja i dalekosežnija, a protok vremena i gomilanje anticipiranih događaja dodaje njihovim rečima naslage perenijalne mudrosti i proročke moći. Iako ga nema već gotovo sedam godina, čini se da Dragoš i njegovo delo nikada nisu bili aktuelniji, prisutniji, potrebniji i značajniji nego baš u ovom trenutku, u toku ove produžene „zime našeg nezadovoljstva“, dok pokušavamo da stojimo uspravno usred nezapamćene oluje nihilizma i beznađa i da osmislimo naše živote među ruševinama propalih država, potrošenih ideologija i globalnih ekonomskih sistema u raspadanju.

Teško je rečima obuhvatiti sve ono što je bio Dragoš-darovit i originalan slikar, rafinirani esteta i književni erudita, filozof Trećeg puta i demistifikator modernosti, lucidni polemičar i briljantni retoričar, politički provokator i harizmatični ideolog desnice, duhovni aristokrata i ubeđeni elitista, kočoperni dendi i džentlmen zavodnik, avanturista i bonvivan, Hiperborejac, Poslednji Evropljanin, beskompromisni srpski rodoljub i hrabri ratni reporter sa prvih borbenih linija, Beograđanin i Čuburac, naturalizovani Rimljanin, samodeklarisani paganin sa pravoslavnim i hrišćanskim porivima, da sve to, ali i mnogo više, pre svega i iznad svega, Dragoš je bio učitelj u onom drevnom, antičkom smislu. Podučavao je svoje vidljive i nevidljive učenike i čitaoce kroz romane, članke i eseje koje je pisao, prosvetiteljski je formirao ukus i proširivao vidike generacija kao urednik od autoriteta i agilni priređivač brojnih vanredno značajnih izdanja i edicija, držao je predavanja sa svoje katedre mudrosti po skupovima, tribinama i televizijskim emisijama gde je do izražaja dolazila njegova markantna pojava, izuzetna oratorska sposobnost i neobično jasna, zaokružena i smela misao. Glavna poruka svih Dragoševih javnih nastupa, kako pisanih tako i usmenih, bila je da živimo na samom kraju jednog civilizacijskog ciklusa, koji je otpočeo još Francuskom revolucijom i faktičkim okončanjem Srednjeg veka, u duhovno osiromašenom i obezljuđenom društvu i nakaznom, haotičnom globalnom poretku u kome vladaju nezajažljivi materijalizam i prosečnost, niskost i izopačenost, te da se stoga moramo okrenuti spasonosnoj, primordijalnoj Tradiciji, kao najboljoj sintezi ljudskih iskustava, znanja i vrlina još od davnina, kako bi pripremili teren za buduću obnovu čovečanstva na temeljnim principima lepote i istine, prirodne hijerarhije i božanskog reda. Ipak, čini se da najvrednija lekcija koju je Dragoš ostavio iza sebe ostaje sam njegov život, odnosno njegov svetli, lični primer odvažnog i potpunog življenja, istovremeno u trenutku i u večnosti, tako retkog kod srpskih intelektualaca, u kome su u savršenoj harmoniji stajale kontemplacija i akcija, promišljenost i hrabrost, ideal i realnost, duh, duša i telo, Srbija i Evropa, i kojim je on davao kredibilnu potporu i potvrđivao u praksi svoje često vrlo zahtevne stavove i kontroverzna uverenja i vrednosti.

Može se reći da je svojim doslednim držanjem i beskompromisnim postupcima Dragoš uvek bio najbolja reklama za filozofiju tradicionalizma koju je propovedao. Uvek dostojanstven, principijelan i samouveren, ponosnog i prodornog vučijeg pogleda i muževnog, odvažnog držanja, Dragoš je bio savršena slika i prilika integralnog, izdiferenciranog tipa čoveka o čijoj rehabilitaciji je nadahnuto pisao, sa samo 26. godina, u zabranjenoj knjizi Uporište (1971), onaj redak tip ličnosti koji se podjednako dobro i hladnokrvno snalazi u frivolnim konverzacijama po visokim evropskim salonima, kao i u neustrašivom izveštavanju sa bosanskog ratišta dok oko njega fijuču meci i padaju granate. Isto tako, njegova uglađena, gospodska pojava, znanje jezika i superiorno, staromodno evropsko obrazovanje bili su inspiracija za profilisanje jednog novog tipa desničara koji je u najvećoj mogućoj meri odudarao od ikonografije neurednih, bradatih četničkih klišea iz partizanskih filmova, ali i od savremenih navijačkih, skinhed stereotipova obrijanih glava i istetoviranih kukastih krstova. Dragoš nas je učio kako da istovremeno budemo najtvrđi nacionalisti ali i najveće kosmopolite, kako da sačuvamo sopstvene vrednosti a da pritom ne izgubimo iz vida šire procese koji se dešavaju izvan naših granica, insistirajući na tome da se moramo osloboditi kompleksa inferiornosti u odnosu na Zapad, jer smo, zahvaljujući svom jedistvenom i bolnom istorijskom iskustvu na raskrsnici svih puteva i teškim iskušenjima kroz koja smo prolazili, u najmanju ruku ravnopravni, ako ne i duhovno i moralno nadmoćni u odnosu na one koji su prečesto sebi davali pravo da nam drže lekcije.

Svoje ideološke i filozofske svetonazore na najbolji i najsažetiji način Dragoš je 1985. sabrao u Kodeksu solarnog reda, svojoj po obimu najkraćoj, ali po značaju možda i najuticajnijoj knjizi. Ta tanka knjižica, na naslovnoj strani ilustrovana simboličnom, herojskom slikom iz Dragoševog slikarskog opusa hiperborejskog realizma, mogla bi se i čitati i kao Dragošev lični Vodič za život. U njoj su sadržana uputstva, saveti i drevne poruke mudrosti, preformulisani od strane autora na savremeni jezik, koji treba da posluže čitaocu u vođenju časne, vrle i plemenite egzistencije i da mu pomognu kao putokaz da barem na tren izađe iz duge, hladne tame evropske noći na metafizičku svetlost i toplinu večnog i nepobedivog hiperborejskog sunca. Odabrali smo iz ovog dela koje se danas teško nalazi (kao i uostalom sve Dragoševe knjige) neke od najupečatljivijih misli i pouka kako bi ih podelili sa našim čitaocima:

-Ako visoko vrednuješ doktrinu solarnog reda, koju sada učiš i usvajaš, mislima i delima – nikad je drugima nećeš nametati, niti ćeš od drugih zahtevati ili očekivati ono što od sebe, doktrinom vaspitavan, iziskuješ. Pred pitanjem “odakle dolaziš, kuda ideš?“ – pravilan odgovor glasi: „dolazim sa zvezdanih puteva i idem ka zvezdanim putevima.“ Svuda i u svakom trenutku budi pri znanju da dolaziš iz daleka i da daleko ideš: ti dolaziš iz pra-istorije i ideš ka nad-istoriji.

-Rečeno je u našim, svetim knjigama, za svojstva čoveka solarne tradicije: „i kad bi se čitav svet srušio – on bi ostao uspravan, među ruševinama“. Ti nemaš tla – pogled ka zvezdanim magnitudama je tvoje uporište. Nepokolebljivost tvog bića čini deo uporišta stabilnosti zvezdanog poretka.

-Budi uvek pri znanju da čovek i život nisu ciljevi već puka sredstva kosmotvoračke delotvornosti. Ti nisi rođen da bi samo živeo već živiš da bi delao. Spram života održavaj suverensku distancu, kao i spram svakog drugog sredstva, nastojeći da njim potpuno ovladaš jer će, u protivnom, život tobom ovladati.

-Ovaj svet je jedna od arena kosmičke igre a u njemu ti si jedan od igrača. Ti ne znaš, niti možeš znati, sva pravila niti možeš predvideti ishode svoje igre; to se zove sloboda.

-Budi poput ogledala: sve slike sveta može primiti ali ni jedna uz njega ne prijanja, niti ga i jedna uslovljava. Ti nosiš bezmernu odgovornost jer si tvorac svih slika sveta koje opaža tvoj spoljni ili unutrašnji pogled. Vrlinom izložene odgovornosti, izlišno je da se ti prilagođavaš svetu – nek se svet prilagođava tebi.

-Misli, kao da ćeš sutra umreti – delaj, kao da nikada nećeš umreti.

-Misli i delaj neuslovljiv od pretnji poraza i obećanja pobede. Nema pobede vrednije od vernosti sebi u porazu, niti ima većeg poraza od izdajstva sebe zbog pobede.

-Ne sledi puteve akcije zbog dobitka niti odstupaj od puteva akcije zbog gubitka: ako si veran sebi, ako potpuno jesi – ti ništa ne možeš više dobiti, niti izgubiti.

-Na putevima misije prepreke suočavaj kao sredstva uzdizanja, ambise kao sredstva prevazilaženja a apsurde kao sredstva kvalitativnog preobražaja sopstva. Ovaj svet nije drugo do arena igre kroz koju se biće vaspitava i proverava za više misije, teže zadatke.

-Ne tuži se na težinu zadataka misije jer je ta težina procena tvojih vrednosti i mogućnosti.

-Po sredstvima prepoznaj i procenjuj ciljeve. Samo sredstva opravdavaju ciljeve.

-Iskušavaj sopstvenu celovitost i stamenost bića suzdržanošću u sred obilja, čednošću u sred orgija, blistavošću u sred mraka. Pravilan put ispita sopstva nije zatomljavanje iskušenja već suverenitet sopstva nad svim iskušenjima. „Pustinjačka“ povlačenja iz sveta ili fiziološke „askeze“ su obeležja slabosti i kukavičluka te posredne glorifikacije iskušenja.

-Među ljudima uputno je nositi obeležja i maske za poruge ili zaziranja, izlagati se neprijateljstvu poriva ka nivelizaciji, stajati na mestima koji se ostali zastrašeno klone, opstajati na izgubljenim, prokletim uporištima; tako ćeš sebe odvikavati i oslobađati od merila ljudskog, prevrtljivog, morala te lakše usvajati večnu etiku zvezdanih magnituda.

-Razvijaj u sebi moći gipkosti i čvrstine bića, kao da je u pitanju izrada vanrednog mača u najvišim radionicama umeća. Sama gipkost je povodljiva a sama krutost je lomljiva. Neophodno je posedovati obe osobine: gipkost koja služi čvrstini, onemogućavajući prelome – i čvrstinu koja služi gipkosti, suzbijajući podvijanja.

-Pod udarima neprijateljstva, kada te obuzimaju teskoba i malodušnost, osećaj beznađa i usamljenosti – pogled uputi ka zvezdanim katedrama koje nas nadahnjuju lekcijama suverenog spokojstva i sideralne vedrine. Tamo je naš dom.

Autor: Marko Tanasković

Dragoš Kalajić (Beograd, 22. februar 1943 — Beograd, 22. juli 2005)Moj tekst o Dragošu iz Vodiča za život, objavljen…

Geplaatst door Marko Tanaskovic op Maandag 22 juli 2019

 
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.