Embrouz Gvinet Birs, jedan od najznačajnijih američkih pisaca 19. veka rođen je 24. juna 1842. godine u mestu Konjska dolja, oblast Megs u Ohaju. Bio je deseto, najmlađe dete od trinaestoro koliko su imali Laura Šervurd i Marko Aurelije. Birsov otac, Marko Aurelije bio je siromašni farmer i verski fanatik  koji je svim svojim sinovima nadenuo ime koje počinje sa istim  slovom A, a Embrouz ( Ambroze) je navodno dobio ime i po junaku jednog gotskog romana. Ne bi se moglo reći da je to bila srećna mnogočlana porodica koju je Embrouz Birs baš voleo, naročito ne svoga oca. Preselili su se još dok je E. Birs bio mali u Indijanu. On je vrlo rano pokazao interesovanje za knjige i kako će kasnije reći, najvažniji deo svog obrazovanja stekao je zahvaljujući očevoj biblioteci. Pored očeve biblioteke, važna osoba za njega bio je i njegov stric, general koji je bio vešt besednik,  idealista , i na neki način bio je uzor dečaku. Kada  je napunio sedamnaest  godina Birs je upisao Vojnu školu u Kentakiju. U toj školi je bio godinu dana, i za to vreme stekao je znanje o topografskom inženjerstvu. Vraća se u Indijanu 1860. godine. Već sledeće godine počinje Građanski rat i u maju 1861. godine Embrouz Birs se prijavljuje kao dobrovoljac na unionističkoj strani, sledeće godine se pridružuje odredu V. Melzona, a zatim 1963. radi u štabu generala Hajzena kao topografski inženjer. Krajem 1963. godine dolazi kući na odsustvo i tada se verio sa Bimisom Rajt. Veridbu je raskinuo već sledeće godine, kada  je ranjen u glavu i kada se vratio se kući. Učestvovao je u nekim od najznačajnijih bitaka u Američkom građanskom ratu, važio za hrabrog vojnika. Postao je vojni  kartograf, a posle rata učestvovao je zahvaljujući znanju iz škole i vojske u ekspedicijama na indijanskim teritorijama radeći na mapama nepoznatih krajeva. Kada je 1865. godine proglašen nesposobnim za vojsku, ljut što je stekao samo zvanje potporučnika, Birs napušta vojsku, nastanjuje se u San Francisku i zapošljava se u kovnici novca, a malo kasnije počinje da piše za jedan od tamošnjih listova.

Prve priče E. Birs objavljuje 1867. godine, a sledeće počinje da piše kolumnu „Gradski bukač“ u listu The San Frncisko News Letter.  Oštroumni, nemilosrdni tekstovi u kojima razobličava političku hipokriziju, stiče ugled, ali i neprijatelje. Ženi se sa Meri Elen i već sledeće godine odlaze u Englesku gde će ostati sledeće tri godine. Pisaće i za engleske novine u toku tih godina boravka u Londonu. U toku boravka u Engleskoj se pojavljuje i njegova prva pripovetka Ukleta dolina (1871), a zatim pod pseudonimom i prva knjiga Đavolji užitak (1873), pa druga,  Paučina iz prazne lobanje (1874). Zahvaljujući svom satiričnom duhu i bespoštednom kritikovanju društva dobiće nadimak „Gorki Birs“. U vreme boravka u Engleskoj, Embrouzu Birsu rađaju se sinovi: Dei, 1873. godine. Mlađi sin Li rođen je sledeće, 1874. godine . Porodica napušta Englesku 1875. godine. Birs se vraća se u San Francisko, rađa im se kćer, Helen. Piše kolumnu „Brbljanje“ za list The Argonaut od 1877. godine, a 1881. postaje član redakcije lista The Wesp.
Pisao je za taj list narednih šest godina, sve do1887. godine,  kada ga je vlasnik lista San Francisko Egzaminer, Viljam Rendolf  Herst  pozvao da radi za njegov list iz kog će se roditi  Herstova  medijska imperija. Birs, rođeni mizantrop bez obzira na burne i često negativne reakcije koje je izazivao postaje jedan od najpoznatijih novinara Zapadne obale. Istovremeno,  objavljuje i svoje najpoznatije, najbolje priče: Čikamoga, Konjanik na nebu, Prikladno okruženje, (1889) Događaj na mostu kod Sovine reke, (1891) Čovek i zmija, Carstvo nestvarnog, Srednji prst desne noge (1890)…  

Razvodi se, iako nezvanično, od svoje žene Meri Elen Dej 1888. godine, a već sledeće godine stariji sin Dej mu gine u sukobu pištoljima sa najboljim drugom. Na Herstov poziv seli se u Vašington 1896. godine i piše o korupciji  tokom izgradnje južne pacifičke železnice i zahvaljujući njegovom pisanju i kritičkim tekstovima Kongres ne odobrava podršku investitoru. Umire mu 1901. godine i mlađi sin Li, od pneumonije, i Birs se vraća u krajeve gde je proveo mladost. Žena mu  umire četiri godine kasnije, prethodno zatraživši razvod. 

Prekida saradnju sa Herstom, ne piše novinarske tekstove, priprema svoja sabrana dela i žudeći za promenom, uspeva nekako da se prebrodi krizu zbog smrti sinova i žene. Nastanjuje se u Teksasu, sve češće odlazi u Meksiko i 1913. definitivno napušta Teksas. Konačno, krajem godine pridružuje se Pančo Vilji kao posmatrač. U poslednjem pismu od 26. decembra 1913. godine ispoljava nameru da ode u Ohinagu (Meksiko), ispisujući „vedro“  i sledeću rečenicu: „ Biti „gringo“ u Meksiku – ah, to je prava eutanazija!“    

Posle toga niko nije čuo ništa o njemu. Zauvek je tajanstveno nestao u Meksiku Embrouz Gvinet Birs, jedan od najznačajnijih američkih pisaca.  

U sledećem veku Karlos Fuentas će napisati roman Stari gringo u kome će glavni lik biti oblikovan prema čuvenom piscu koji traga za Pančom Viljom i njegovim revolucionarima. U Americi je ta knjiga bila bestseler i to prvi jednog meksičkog pisca. Po romanu je 1989. godine snimljen i film, a glavne uloge su igrali Gregori Pek i Džejn Fonda. 
Sabrana dela (1909 – 1912) Embrouza Birsa objavljena su u 12 tomova. U okviru tih tomova su i: Zlatno grumenje i prah ispran u Kaliforniji (1872), Priče o vojnicima i civilima (1891), Oči pantera (1897),  Smrt Halpina Frejzera, Da li su takve stvari moguće  (1891), Fantastične basne (1899),  kod nas prevedene kao Uvrnute basne. Sledi zatim i njegovo najznačajnije delo  Đavolov rečnik (1906), zbirka eseja Senke na sunčaniku (1909). Kada je prvi put objavljena knjiga Đavolov rečnik  objavljena je pod naslovom Rečnik jednog cinika.

Delo

Embrouz Gvinet Birs nije bio pisac okupiran samo kritikom društva, njegovih anomalija, već je svoje otrovne strele usmeravao čak do Boga koji je dopustio da čovek koji pretenduje da vlada svetom ispoljava svoju animalnu, „nedovoljno kultivisanu prirodu“. Jedan od najčuvenijih mizantropa u književnosti je taj pogled na svet, kao svoj program i sam definisao kao „hladno neodobravanje ljudskih institucija uopšte, uključivši sve vidove vlasti, većinu zakona i običaja…“ 

U knjizi eseja Senke na sunčaniku Birs se bavi različitim pitanjima uređenja jedne države, idejama, zakonima, predstavnicima zakona, emancipacijom žena i drugim temama. U istoimenom eseju primećuje: „Mudar guverner, pravičan sudija, pošten šerif ili strpljiv policajac, retka su pojava, kao što je i nepogrešiv otac. Dobri Bog nam nije dao posebnu vrstu ljudi na koje će preneti dužnost nadgledanja kako se poštuju dogovori koje nazivamo zakonima.“ U Đavolovom rečniku, koji za razliku od drugih rečnika i leksikona satirično i cinično tumači značenje pojedinih reči i izraza (preveden na srpski jezik 1992. godine) Embrouz Birs je neumoljiv kada objašnjava reč „ČOVEK- Životinja toliko izgubljena u oduševljenom razmatranju onoga što misli da jeste, da ne uviđa ono što bi bez sumnje trebalo da bude. Njegovo glavno zanimanje je istrebljenje drugih životinja, kao i sopstvene vrste, koja se međutim množi tako uporno i brzo da je već preplavila sve naseljive delove Zemlje, a i Kanadu.“  

Cinik, čija se mizantropija, kažu, može meriti samo sa Sviftovom, video je stvari  kakve jesu, a ne onakve kakve bi trebale da budu, pa će tako u tekstu „Smrtna kazna“  o vešanju ili drugim oblicima izvršavanja egzekucije podsmešljivo i jetko napisati:

„Pustimo li penologe i filantrope da rade po svom, čak će i vešanje postati tako prijatno, i uz to tako zanimljiva društvena pojava, da neće služiti ničijem odvraćanju, osim same obešene osobe. Usvoji li se metod eutanazije korišćenjem električne energije, asfiksije uranjanjem u ružine latice, ili laganim trovanjem jakom hranom, smrtna kazna će postati predmetom otmenih težnji za bonivane i mladi samoubica bi mogao otići da ubije nekog drugog umesto sebe  kako bi srećnije, no što bi njegova početnička ruka to mogla izvesti, bio otpremljen na drugi svet. Ali branioci prijatnih patnji i kažnjavanja kažu nam da je u mračnije doba, kada je okrutno i ponižavajuće kažnjavanje bilo pravilo, i slobodno se primenjivalo za svako lagano kršenje zakona, zločin bio uobičajeniji nego što je sada i u tome su, čini se, u pravu. Ali oni svi odreda previđaju činjenicu podjednako očiglednu i beskrajno važnu: da su intelektualni, moralni i društveni uslovi u kojima su živele mase bili na veoma niskom nivou. Zločin je bio češći, zato što je neprosvećenost bila češća, siromaštvo je bilo češće, gresi vlasti, i prema tome mržnja prema vlasti, bili su češći. Svet samo vek ranije bio je sasvim drugačiji u odnosu na današnji svet i neizmerno neugodniji.“ 

Iako, poput mnogih svojih junaka Embrouz Birs ima distancu od vladajućih pravila, zakona i običaja društva u kome je živeo, iako je smatrao da je zlo pravilo koje se ne da izbeći, pa su ga nazivali i „pesimističkom mašinom“, Birs je sebe smatrao romantičarem. Sumnjičav i pesimističan kakav je bio Birs je stvarao svoj svet, pa tako njegove priče nisu realistične, čak ni onda kada su o građanskom ratu. Prezirao je realizam pa su tako te priče pune aveti, mračne simbolike, običnih smrti iz besmislenih razloga i kako primećuju tumači njegove književnosti kao i Edgar Alan Po „umeo je da izvuče fantastiku i apokaliptično iz trezvenog i pedantnog opisivanja.“      

Smrt Halpina Frejzera

Događaj na mostu preko Sovine reke

Embrouz Birs je priču Događaj kod Sovine reke napisao 1866. godine. Objavljena je tek 1891. godine. Smatra se antologijskom pričom svetske književnosti. Podeljena je na tri dela. Prva scena koja se dešava na na železničkom mostu kod Sovine reke, u Alabami, nekoliko minuta pred izvršenje smrtnae kazne nad čovekom koji gleda u brzu vodu , čoveka čije ruke su zabačene iza leđa , a oko vrata mu je obavijeno uže, omča. Njegovi dželati su dva redova Federalne armije. Birs zatim opisuje čoveka koji treba da bude obešen: lepo lice, očiju tamnosivih, krupnih , začešljane kose, tridesetpet godina, po odeći plantažer. Tu su vojnici koji nezainteresovano motre na prilaz mostu, oficir koji treba da odskoči sa daske. Tek u drugom delu priče saznajemo da se čovek zove Pejton Farkver, da je iz stare imućne alabamske porodice, secesionista, privrženik Juga. Na njegovu plantažu je stigao vojnik na konju  i zatražio malo vode. Bio je to uhoda federalista koji je radoznalom domaćinu kazao neke podatke o zbivanjima oko mosta na Sovinoj reci gde Jenkiji popravljaju prugu i „ spremaju se za novo napredovanje“. Treći deo priče Embrouza Birsa Događaj na mostu preko Sovine reke je trenutak kada obešeni Pejton Ferkver , nakon što je oficir odskočio sa daske , a samim tim se zategla omča oko vrata na smrt osuđenog zbog sabotaže.Koncizno, bez suviše reči, Barns čitaocu ostavlja nada da je osuđenik padom u reku uspeo nekako da preživi, a onda u jednoj rečenici poništava tu nadu. U tom trećem delu kondenzovan je poslednji trenutak života i svesti koja se munjevito gasi da bi ostao samo bol koji traje. Ova priča je majstorski komponovana, i  kako to Birs čini u svojim pričama podređena jednom dominantnom efektu , temi, ovog puta, bolu na smrt osuđenog. Opis bola u trenutku smrti koji je nastao snažnim delovanjem omče oko grla, svest o bolu koji se širi njegovim telom i deluje kao „struja ustalasalog ognja koji ga zagreva do neizdržive temperature“, precizan je do poslednjeg trenutka, neizdrživog…  Nada ne napušta osuđenika i on zamišlja svoj spas…Čitalac ima utisak da se ipak osuđenik spasao, a onda čuveni Birsov obrt. Sve osuđenikove misli se pretvaraju u „tamu i tišinu“, on je mrtav i „ njegovo telo, prebijene kičme, blago se njiše tamo – amo ispod greda mosta na Sovinoj reci.“.  

Deo iz priče Događaj na mostu preko Sovine reke

… Čovek koji je trebalo da bude obešen imao je na izgled oko tridesetpet godina. Bio je civil, ako se moglo suditi po njegovom odelu, odeći plantažera. Lice mu beše lepo – prav nos, čvrsta usta, široko čelo, s kojeg je dugačka zagasita kosa bila začešljana pravo unazad, padajući iza ušiju na okovratnik dobro skrojenog kaputa. Imao je brkove i šiljastu bradu, ali  bez zalizaka; oči mu behu krupne i tamnosive, sa ljubaznim izrazom koji bi se teško očekivao kod čoveka čiji je vrat u omči. Očigledno, to nije bio neki prost ubica. Širokogrudi vojni zakon omogućuje vešanje raznih vrsta ljudi, pa ni otmena gospoda nisu isključena.

Pošto su pripreme završene, dva redova odstupiše i svaki povuče dasku na kojoj je stajao. Narednik se okrete kapetanu, pozdravi i stade tik iza tog oficira, koji, takođe, koraknu u stranu. Nakon ovih manevara, osuđenik i narednik ostadoše na krajevima iste daske koja se pružala preko tri mostovne grede. Kraj na kojem je stajao civil skoro je dopirao do četvrte. Ali ne sasvim. Ranije je dasku u tom položaju držala kapetanova težina, a sad – narednikova. Na znak prvog, ovaj će iskoračiti u stranu, daska će se nakriviti i osuđenik će propasti između pragova. Njegov razum morao je priznati jednostavnost i delotvornost ovog rešenja. Lice mu ne beše pokriveno, niti oči povezane. Jedan trenutak gledao je svoj „nesigurni oslonac“, pa dopusti pogledu da odluta uskovitlanoj vodi matice koja je pomamno jurila pod njegovim nogama. Pažnju mu privuče komad razigranog splavljenog drveta i on ga otprati pogledom niz struju. Činilo se da se neobično polako kreće! Kako je struja spora!

Sklopi oči kako bi svoje poslednje misli usresredio na ženu i decu. Voda pozlaćena tek izgrejalim suncem, sumorna magla pod obalama dole nizvodno, utvrđenje, vojnici, parče naplavka – sve ga je rastrojavalo. Ali sad posta svestan nove smetnje. Kroz misli o najmilijima razlegao se zvuk koji se nije mogao ni prenebregnuti, ni pojmiti: oštro, razgovetno metalno dobovanje slično udarcima kovačevog čekića po nakovnju; imalo je istu zvonkost. Pita se šta je to, i da li je zvuk neizmerno dalek ili blizak – činilo se oboje u isti mah. Ponavljao se u pravilnim razmacima, ali beše spor poput odzvanjanja pogrebnog zvona. Iščekivao je svaki udarac sa nestrpljenjem i – ne znajući zašto – sa zebnjom. Intervali tišine postahu sve duži; odgađanje ga je izbezumljivalo. Proređujući se, zvuci su dobijali u jačini i oštrini. Parali su mu uvo kao ubodi noža; plašio se da će vrisnuti. To što je čuo bilo je otkucavanje njegovog časovnika.

Str. 6 -7   

Izvor: SPSK

Embrouz Birs   SMRT HALPINA FREJZERA

Preveo Branko Vučičević

SOLARIS, Novi Sad, 1994.

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Embrouz Gvinet Birs, Književnost, smrtna kazna