Emil Sioran: “Pad u vreme”

Emil Sioran: “Pad u vreme” – Suze i svici.

„Znanje nas je strmoglavilo u vreme“

Sioran je, filozof koji misli kroz pesme u prozi, i čini mi se da je to važan razlog njegove privlačnosti. On je, rekao bih najveći poeta – filozof još od vremena Ničea, iako sasvim različitog temperamenta od prethodnog.

 

Emil Sioran

Poezija i filozofija su dve discipline koje se bave pročišćavanjem reči, odnosno pokušavaju da jeziku daju ili vrate onaj prvobitni originalni smisao, da sa reči skinu one naslage svakodnevnog . To je drugim rečima, način da se opiše svet i uspostavi veza sa božanskim. Mislim da je u osnovi nastavka jezika pokušaj hominida da glasovima, osim komuniciranja (što rade i životinje) objasne svet, prvo putem verskih rituala iz kojih su se razvile sve ljudske discipline poput mita, igre, muzike onda religije, pozorišta (Niče – Poreklo tragedije), pa literature i lepih umetnosti tipa slikarstva itd. Jedina ljudska misaona aktivnost koja nema ovo poreklo, rekao bih da je matematika, koju su verovatno stvorili vanzemaljci, jer nema nikakvu vezu sa jezikom, muzikom, poezijom ili filozofijom.

Emil Sioran

Sioran je težak depresivac, neviđeni mračnjak, pogledajmo samo naslove njegovih dela: “Na vrhuncu beznađa”, “O nezgodi da se bude rođen”, “Silogizmi gorčine”, “Kratak pregled raspadanja”, “Knjiga razočaranja”, “Pokušaj da se postoji”, “Sumrak misli”. Rekao je jednom da je jedini razlog da se odmah ne ubije uteha da uvek postoji mogućnost samoubistva (ali živeo je 84 godine). Ipak on je u prvom redu čitljiv i privlačan, čini mi se zbog implicitne i eksplicitne lepote njegove rečenice odnosno estetike u koju obavija svoje tamne, ali uvek originalne i neobične misli.

“Pad u vreme”, predstavlja Sioranovo meditiranje o čoveku kao svesnom biću izgubljenom u svemiru, sjajna, kao uvek mračna ali lucidna meditacija o čovekovoj sudbini, pasmatranoj iz ugla metafizike. „Znanje nas je strmoglavilo u vreme, kaže Sioran i istom prilikom smo stekli sudbinu. Jer sudbina postoji samo izvan raja“. Progon iz raja je obeležio čovekovu sudbinu.

Od svega što sam čitao od Siorana, čini mi se da je ovo najdublje i najkoncentrisanije delo. Gotovo svaka rečenica je duboko promišljena i zaokružena i odzvanja pout aforizma – svaka može da stoji kao prolog nekom filozofskom ili poeskom delu.

Ovo se posebno odnosi na prvi deo eseja nazvan „Drvo života“ koji bih svrstao u vrhunce filozofske misli.

“Na sudnji dan vagaće se samo suze”,

“Španska mistika je božanski trenutak istorije čovečanstva”,

“Život mi liči na nematerijalno talasanje”,

“Nosimo u sebi muziku koju nikada nismo u životu čuli, ali koja leži u dubini našeg pamćenja…Sigurno smo sve to slušali dok smo još bili bezimeni”

“Od srednjeg veka i antike deli nas to sto smo na određeni nacin postali nesposobni da se pripremimo za smrt”

“Ili si ti zabluda srca, kao sto je svet zabluda razuma”

Duško Lopandić

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Alfa
Alfa
9 months ago

A šta je istinitije od toga?